22. marta . Napada? je identifikovan kao Kalid Masud iz Birmingema, Britanac za kojeg se ispostavilo da je u prošlosti bio hapšen zbog razli?itih kriminalnih radnji, ali i poznat kao saradnik li?nosti iz Birmingema koje su povezivane sa radikalnim ekstremizmom.

23. marta probudio sam se u Birmingemu, u stanu koji mi je bio dom punih godinu dana, tokom master studija. Pogledao sam telefon i odmah video nekoliko notifikacija zbog vesti da su se tokom no?i desile policijske racije na nekoliko adresa u Birmingemu. Izme?u ostalog i na jednoj koja je bila na desetak minuta od stana u kom sam živeo. Ve? u slede?em trenutku, o racijama se pisalo i u WhatsApp grupi, koju su kolege sa studijskog programa koristile kako bismo razmenjivali iskustva i informacije. Zabrinutost je bila opravdana, jer je dobar deo nas živeo u blizini ulice za koju se saznalo da je u njoj izvršena racija. Pomislio sam kako sva ona sino?na buka od helikoptera, koji su u više navrata nadletali zgradu, sada ima smisla. Onda se saznalo i ime napada?a. I da je živeo u Birmingemu sa porodicom. I da je bio „jako religiozan“. I da je Islamska država tvrdila da je Masud bio „njihov“.

Kasnije tih dana, u par navrata sam razmišljao o tome kako sam sada okružen sjajnim mladim ljudima, otvorenih vidika, neoptere?enih trivijalnostima i oslobo?enih stereotipa svih vrsta, pa i stereotipnih tema za razgovor. Niti jednom se tokom tih dana me?u mojim prijateljima i kolegama nije razgovaralo o temama koje i u Srbiji, kao i u dobrom delu sveta, po pravilu slede po jednom ovakvom doga?aju: religija, Islam, migracija, izbeglice i nemir. O tome se nije govorilo me?u nama. Zato što smo znali da ništa od toga nisu teme. Teme su ekstremizam, terorizam i Kalid Masud, eventualno oni koji su mu pomogli, ako je takvih bilo. Znali smo da je krivica, ako se ispostavi da je delovao sam, individualna, a grupna samo ako se dokaže njegova povezanost sa nekom ekstremisti?kom grupom. I odjednom, toliko nas koji smo odbacivali kolektivizaciju krivice, mržnju, ksenofobi?ne i pogrešne teme, nalazali smo se godinu dana na jednom mestu, zajedno, u toj WhatsApp grupi, i na Univerzitetu u Birmingemu. Bio sam sre?an što poznajem sve te ljude iz razli?itih delova sveta, od Indonezije i Filipina, preko Kine i Rusije, ?itave Evrope, do Latinske Amerike, Kariba i nekih udaljenih pacifi?kih ostrva. Nikom nije bilo svejedno, ali nismo posegli za stereotipnim temama. Pri?ali smo o tome kako je (napada?) živeo u našoj blizini. Bili smo razo?arani i potišteni zbog žrtava u Londonu.

Sredinom septembra, probudio sam se u Birmingemu. Moja godina u Velikoj Britaniji približila se kraju i ovog puta bio sam okružen koferima sa svih strana. U onoj istoj WhatsApp grupi, sada smo uveliko jedni drugima ?estitali na završetku master-radova i pisali poruke za sre?an put onima koji su se tih dana ve? vra?ali svojim zemljama. Pogledao sam u telefon i video notifikacije za vesti o roditeljima iz Šida koji su se javno usprotivili tome da deca izbeglica idu sa lokalnom decom u školu. Razo?arenje. Ali, onda ipak pro?itam da ?e u mnogim drugim mestima u Srbiji, pa i u drugoj opštini u blizini, deci ipak biti omogu?eno da se obrazuju dok borave u Srbiji. Pozitivno. Ali, ipak se vratim da pro?itam razloge zbog kojih su neki roditelji iz Šida imali problem s tim da njihova deca idu u razred sa decom izbeglica i migranata. „Zaboravi?e ?irilicu“. „Naša deca su izolovana“. „Ima?emo novo Kosovo“. Onda se setim svojih kolega iz Sirije, Jordana, Avganistana… Ne bih želeo da im pri?am o ovome. Sve moje kolege koje sam upoznao tokom života u Velikoj Britaniji, razmišljali su adekvatno vaspitanju, ali i obrazovanju i iskustvima koja su stekli tokom svojih mladih života. Razmišljam da li je u redu da nemam strpljenja i da isto o?ekujem od roditelja iz Šida, iz Srbije. Teško mi je da na?em opravdanja za njih. Iskren sam prema sebi i znam da opravdanja nema. Ipak, neznanje je kategorija o kojoj je teško raspravljati. Nije lako okriviti nekoga za neznanje bilo koje vrste, jer toliko je elemenata koje treba uzeti u obzir. Ali, nasilno uskra?ivanje obrazovanja deci nikako nemaju opravdanje. Ali, ipak se setim da se radi o ljudima koji žive danas i ovde. Ne zato što je to Šid. I ne zato što je to Srbija. Nisu problem ni Šid ni Srbija. Problemi su u na?inu na koji se ovom zemljom upravlja i u primerima koji nam daju najvi?eniji ljudi u ovoj državi – oni koji je vode i koji su naj?eš?e u vestima i u novinama.

Setim se onog, sada ve? ?uvenog, Ne mogu, Ana je ovde, izre?enog u Narodnoj Skupštini Republike Srbije od strane predsednice NSRS. Mnogi narodni poslanici vladaju?e koalicije suštinski ne razumeju kategoriju poštovanja ?oveka, njegovih li?nih izbora, razli?itosti i svih lepota koje ono nosi sa sobom. Ovde se, javno, demonstrira kako izgleda zadovoljavanje forme. Suština je zanemarena, jer ne samo što je strana vladaju?ima, ve? im je i opasan protivnik. Uostalom, predsednik države svojim „baš me briga“ i „ne pada mi na pamet da idem“ odnosom prema Paradi ponosa, jasno pokazuje šta stvarno misli o tom doga?aju. Njemu je važno da je forma zadovoljena. Da lepa slika ode na Zapad. Zatim, kakav uopšte primer za svoje gra?ane može biti vlast, ?iji su deo razni pojedinci koji su mnogo puta u prošlosti javno izražavali svoju sklonost fašisti?kim, ksenofobi?nim, duboko konzervativnim, degradiraju?im stavovima, a od toga ne beže ni danas? Pre nekoliko dana, predsednica NSRS Maja Gojkovi? rekla je jednoj poslanici da je njene muške kolege iz poslani?ke grupe koriste za performans u Skupštini. To je bilo u uživo prenosu na RTS-u. Eto, tako predsednica NSRS objašnjava individualnu odluku poslanice da postupa u NSRS po svom naho?enju – pa, to mora da je bilo po nagovoru muških kolega! Onda, setimo se izjave predsednika opštine Požega, koji je rekao da „majke treba da udave svoju nesposobnu decu“. Skrajnutost obrazovanja, zatvorenost društva, strašno loš životni standard i loše primere koji su na najvi?enijim pozicijama u državi, ve? sada, skupo pla?amo.

(Autonomija)