Kolege iz raznih delova sveta često me pitaju da li je Srbija članica EU. Već naviknut na redosled potpitanja koja će uslediti ako dam odsečno odričan odgovor (jer za nekog iz jugoistočne Azije ili srednje Amerike ko tu i tamo isprati neke novinske naslove i vesti, EU je organizacija čije postojanje se vezuje za pojam celovite Evrope minus Velika Britanija i koja omogućava mladima da nađu dobar posao i putuju bez pasoša po kontinentu), pre nekog vremena odlučio sam da im odgovaram sa – vrlo uskoro, samo još da odradimo neku papirologiju. Ovo razgovor učini kraćim i manje napornim za mene, a njima olakša obradu informacija koje će uslediti. Stvari se komplikuju kada je u blizini i u razgovor uključen i neki Makedonac, ili na primer Crnogorka, pa onda moram da promrljam kroz bradu – i Kosovo i još ponešto, da ne bi ispalo kako oni znaju više od mene o mojoj državi i njenim prilikama.

Naravno, istina je mnogo surovija – niti je problem papirologija, niti će Srbija vrlo uskoro postati članica EU. Ni vrlo uskoro ni uskoro, Srbiji neće biti otvorena vrata ove organizacije, koja je u romantiziranoj verziji mog poluinformisanog kolege iz Malezije, savršeni recept za mir i blagostanje država i naroda koje je geografija osudila na to da bitišu jedni pored drugih do kraja vremena. U nedavnoj izjavi mog kolege po stipendiji, Marka Čeperkovića, koji se već dugo godina bavi ovom tematikom i predavač je na francuskom Institutu „Sijans Po“, saznali smo da je, najrealnije, najraniji mogući datum priključenja Srbije EU – 2027. godina. To bi, možda i moglo da se podvede pod „uskoro“ nekom ko danas ima 16 godina i usvaja prve informacije o politici i društvu u kom živi, ali za moju generaciju, koja je na vesti o srpskom putu ka EU upućena od najranijeg detinjstva, ovo više nije „uskoro“ već „bokte pa imaćemo maltene 40 godina“.

I to je možda jedan od glavnih demotivišućih faktora za mlade, koji bi danas trebali da izađu na izbore i kažu NE jednoj privatnoj državi ogrezloj u korupcionaškim i ilegalnim poslovima pripadnika vladajuće elite i njihovih bližnjih. Evropska budućnost postala je dalja od njihove vlastite budućnosti. Dalje, Srbija više nema istinsku političku elitu koja je upućena na evropske vrednosti, ili makar ono što je od njih ostalo. EU je, u međuvremenu, čak i u očima onog dela građana koji je aktivno prethodnih godina učestvovao u akcijama i protestima koji su za cilj imali obaranje Vučićevog profašističkog režima, a zarad borbe za pravnu državu modernog evropskog tipa, postala na prvom mestu Vučićev lojalan partner i zaštitnik, pa tek onda sve ostalo. S tim u vezi, simpatičan je trud pojedinih organizacija na teritoriji Srbije, koje kod građana kroz različite akcije, tribune i kampanje na internetu pokušavaju da održe svest o tome da mi, zaista, još uvek, jesmo nekakav kandidat za Evropsku uniju, ali to nikako nije dovoljno i u realnosti neće dati dovoljne rezultate.

I Srbija i Evropska unija moraju se, iz brojnih razloga, od kojih se neki podudaraju kod obe strane, odreći podrške koje daju Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci. Osim u slučaju da su i jedna i druga strana odlučile da Srbija nema i nikada neće imati demokratski i evropski kapacitet, ne postoji nijedan validan, razumu objašnjiv i human razlog da se profašističkoj stranci kakva je SNS pruža podrška u centru Balkanskog poluostrva, na kom su uvek najmanje dve države spremne da polude i povedu region u haos. Nije dovoljno da neko iz EU na svaka dva meseca konstatuje kako je situacija u medijima zabrinjavajuća, kada je ona u stvarnosti odavno izašla iz te faze i postala toksična i smrtonosna po političke protivnike režima, ali i po nezavisne novinare i druge građane. Sedatiziranje građana Srbije kroz medije je odavno dalo sve moguće rezultate i manjina svesna toga šta se oko nje desilo, nije u mogućnosti da pronađe lek za ovakvo stanje. Međunarodna zajednica mora uskratiti podršku režimu Aleksandra Vučića, jer Srbija više nije dovoljno zdravo okruženje da bi se od nje očekivalo da sama sebe povuče iz ponora u koji je upala kroz nekakve izbore ili demokratske procese. Napori malobrojnih da učine maksimum da u javnosti negiraju da smo kolektivno pristali na fašizaciju i sedative u političkom, kulturnom i medijskom životu, mada dragoceni i neophodni, nedovoljni su i nemaju, sami po sebi, kapacitet da izazovu promene, koliko da pomognu svesnima da i oni ne izgube razum pod pritiskom okoline u kojoj žive.

Dakle, argument kako “Srbija mora sama da odluči”, mada u normalnim okolnostima validan, jednostavno nema težinu u situaciji u kojoj se zemlja danas nalazi, jer Srbija nije mesto na kom se vodi dijalog, naprosto vam nije dozvoljeno da se obratite njenom najvećem delu. Dijalog se vodi pred kamerama N1, Nove S i u Danasu, te na pojedinim internet portalima i u dva do tri nedeljnika, što je apsolutno nedovoljna količina javnog prostora u odnosu na onaj na kom se dijalog negira, a propagiraju se dekadencija, društveni raskol, razaranje morala, fašizam, mržnja i pretnje, osveta političkim neistomišljenicima, dakle na kanalima koji dopiru do daleko većeg dela publike, poput Pinka, Informera, Alo, Srpskog telegrafa, Hepija, te javnih servisa, RTS-a i RTV-a. Srbija, ionako država prekinute tranzicije, u ovakvim okolnostima, ne može da odlučuje ni o čemu, jer nijedna njena odluka ne donosi se pod čistom svešću i zdravom pameću. Srbija, ako odlučuje, onda odlučuje ucenjena, pod pretnjom, potkupljena i sedatizirana. U tom smislu, nekorektno je da ovu činjenicu negira međunarodna zajednica, ukoliko zaista, kao što tvrdi, želi mir na Zapadnom Balkanu. Čovek kojem je, nekad prećutno, a nekad otvoreno, pružala podršku, najodgovorniji je za stanje u kom se ovo društvo nalazi i nikakva druga akcija osim jasnog uskraćivanja podrške njegovom profašističkom režimu u Srbiji, nema dovoljno snažnu poruku građanima Srbije, ali i regiona na koji je zemlja upućena. Novinar čija je kuća zapaljena pre više od godinu dana nema ništa od toga što će se svakog meseca konstatovati kako je stanje u medijima nepromenjeno, kao što ni onaj deo građana Srbije koji ne pije svakodnevnu naprednjačku terapiju, nema ništa od raznih izveštaja o napretku Srbije u kojima se konstatuje njen nedovoljan napredak.

Svaka i svačija daljna podrška Vučićevom profašističkom režimu u centru Balkana, Srbiju će samo udaljavati, ne samo od EU, već od civilizovanog života, a gurati je u haos nalik na onima iz filmova o distopiji, u kojoj zombirana zajednica okružena spaljenim i porušenim ostacima nekadašnjeg normalnog života traga za poslednjim normalnim ljudima skrivenim pod zemljom ili u podrumima svojih kuća. Ne samo što je ovo opasno po Srbiju i region, već bi moglo da se pretvori i u primer za to kako se urušava jedno društvo u srcu evropskog kontinenta, te tako posluži drugim populističkim liderima kao recept za dugogodišnju vladavinu i sedatiziranje zajednice.

Ovo je javni apel međunarodnoj zajednici, pojedinačnim zvaničnicima EU, ambasadorima njenih članica, ali i drugim predstavnicima iz sveta, da uskrate svaku podršku režimu Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića i tako učine najpotrebniju moguću uslugu Srbiji, Kosovu, Zapadnom Balkanu i građanima koji tu žive, ali i svojim društvima, jer istoriji fašizma i diktature nije nepoznat efekat grudve snega, koji milione može da povede u velike tragedije.

(Autonomija, foto: Beta)