Moram da priznam da sam mnogo puta od onih koji imaju mnogo više godina iskustva sa životom u Srbiji čuo kako smo, kao društvo u celini, potpuno sumanuti. Da ne umemo da preuzmemo odgovornost. Da smo politički nezreli. Da ne znamo šta hoćemo. Da ne znamo kuda idemo.

Meni to sve tako izgleda i u trenutku kada se, pored žive diktature i u sred ovakvog mučnog života u Srbiji, pokreće inicijativa da se, pazite sad, ustanovi telo za kontrolu opozicije [sic].

Ne želeći da dalje zalazim u to kome je sve ova ideja bliska, niti ko nalazi da treba nadalje da je zastupa, ili, ne daj bože, zaista realizuje, ne mogu a da se ne zapitam – bokte, da li smo mi zaista baš toliko sumanuti?

Posle svega što smo kao društvo prošli u prethodnim decenijama, razumljivo je što postoji doza nepoverenja građana u političare, ali moramo biti ozbiljno sumanuti za ovakve inicijative na početku političke 2019. godine.

U trenutku kada zemljom vlada jedan jedini čovek, autokrata i bitanga koji, u svom najnovijem nepočinstvu u dugom nizu nepočinstava zloupotrebljava bolesno dete kako bi njegova kontrolisana šarena kutija laži svuda mogla da emituje detetovo – „zato što volim našeg predsednika“. Na početku političke 2019. godine, kada i dalje živimo u Srbiji koja je od Subotice do Vranja talac svakodnevne brutalne propagande koja služi tome da se po svaku cenu (p)održi vlast autokrate. Na početku godine kada će još desetine hiljada mladih napustiti Srbiju koju vodi ova i ovakva vlast i koji u rekordnim brojevima odlaze baš poslednjih godina, dok Srbiju vodi ova i ovakva vlast. U trenutku kada putem video klipa neki tamo muškarci pod kapuljačama i u jaknama na kojima piše „Istraga“ najavljuju kako će da istraže sve koji su im sumnjivi dok oni, tako maskirani i skriveni iza tih kapuljača i ne otkrivajući svoja lica i identitete, u mraku tumaraju ulicama grada.

Dakle, u trenutku kada je brutalni režim Aleksandra Vučića na svom apsolutnom vrhuncu, što dokazuju i gotovo svakodnevni antirežimski protesti i u trenutku kada smo svi mi neistomišljenici bez partijske knjižice građani drugog reda i predmet sprdnji i pretnji kad god se nekom iz redova režimskih slugu ćefne, stiže nam neverovatna inicijativa da bi mi ustvari trebali da ustanovimo telo za kontrolu opozicije?! Wow, ovo je čak i za mene, koji sam u odnosu na većinu ovog našeg matorog stanovništva, još uvek relativno kratkog životnog veka, neviđena budalaština – another level of craziness. Istovremeno, najiskrenije govoreći, za mene je ovo i košmar. Ljudi, telo za kontrolu opozicije koju prebijaju po ulicama kao i vas, pa da li ste vi realni?

Ne može biti razumevanja za ideju da u trenutku vladavine Aleksandra Vučića, neko treba da se angažuje u nekakvom telu koje će „kontrolisati“ Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borka Stefanovića ili bilo koga drugog iz opozicije, dok su u opoziciji. I, šta uopšte znači „telo za kontrolu“? A, sada ozbiljno ljudi, sve ima svoje granice, pa i razumevanje za ljutnju, bes, razočarenje. Ne igrajte se našim i životima svih ostalih građana koji jako dobro znaju ko je uzrok tome što već mesecima, često i gladni i promrzli, šetaju ulicama svojih gradova. Svi oni vrlo dobro znaju koja ih je muka na to naterala i još bolje znaju da sponzori te muke nisu ni Đilas, ni Jeremić, ni Stefanović. Čak i da razumemo da se neko tamo, ko je pokrenuo ovakvu inicijativu, „plaši“ mogućnosti da neka ličnost iz opozicije postane „Vučić posle Vučića“, nema nikakve logike u tome da se pokreće ideja za kontrolu potencijalnog sledećeg Vučića, dok prvo pod kontrolu ne stavimo jedinog stvarnog i aktuelnog Vučića, čoveka koji je ukinuo ljudsko dostojanstvo u Srbiji.

Oprostili smo vam bele listiće, oprostili smo vam avanturu „Beli Preletačević je kul, Beli za predsednika“ (ne i zaboravili!), ali sada je stvarno, a kako bih drugačije uopšte rekao, dosta svih tih sranja!

(Autonomija, foto: Beta)