Bezobrazno upada u oči način na koji neki mediji pokušavaju da pokažu kako se Aleksandar Vučić navodno distancira od bilo kakvog eksplicitnijeg uplitanja u ovo nepotrebno i plastično, lažno, silikonsko gotovo, zahlađivanje odnosa Srbije i Hrvatske. Jasno je da je premijer naučio igru i već neko vreme je igra potpuno sam. Premijer zna da ministri Nedimović, Brnabićeva zaista nisu deo vladinog kulturnog ansambla u kojem plešu ljudi poput Aleksandra Vulina, Nebojše Stefanovića, Palme, Dačića, ali isto tako zna da ima dovoljno publike za sve, estradnim rečnikom rečeno.

Istina je da političari iz regiona često uopšte nisu mnogo veštiji od naših, ali nisu ni neko kime mi, građani Srbije, treba da se bavimo, a još manje da u odnosu na njihove postupke sudimo o vrednostima, poništavamo ih, ili gradimo nove. U povampirenju ratnohuškačkih iskri Srbije i Hrvatske mene zanima šta tu neko iz naše zemlje radi i koji su mu motivi, a oni ne mogu biti drugačiji do prljavi.

Tako je teza o Vučićevom „upadljivom nemešanju“, kako sam pročitao u nekim novinama, iskreno, sasvim netačna. Premijer, nažalost, ima veliku, ako ne i ključnu ulogu u narušavanju teško stečenog i kakvog-takvog mira između dveju susednih država i to kao predsednik vlade i glavni i odgovorni urednik ogromnog broja medija u zemlji.

Premijer nikako nije po strani u ovom slučaju, kao ni u slučaju podizanja tenzija u BiH, dokle god su mu omiljeni ministri (čim su loši a nepromenjeni, onda mora da su omiljeni) u ulozi hijena koje skaču da trgaju svaku lešinu od vesti ili izjave koja služi tome da se pruži opasna zabava i građanima dveju država skrene pažnja s činjenice da se poneke olupine od političara, još uvek nešto pitaju s obe strane granice i da sve što rade, rade pogrešno, a da će građani frižidere još malo da otvaraju samo kada treba otopiti led u njima. Tako ministar Vulin služi tome da zabavlja onaj deo osiromašenih građana Srbije koje još i danas veseli saga o srpsko-hrvatskom večnom sukobu: „Hrvatska tone u ludilo“, „Hrvatska neće uspeti“, „Bilo bi dovoljno da hrvatska vlada nije fašistička“…

Sve to na astal pred domaće medijske radnike istrese neko kome je u jednoj ruci priručnik o socijalnim davanjima u državi blagostanja, a u drugoj spisak opravdanja za neizbežnost Vučićeve politike dečijeg kuluka i peleniranja radnika po raznim firmama u Srbiji u koje se, po snazi Vučićeve politike, ne zalazi i o kojima se ne pita. Ministar Vulin je čisti anarhofašističkosocijalističkoproruskivučićevskosrpski ministar Vlade Srbije, ministar za SIS (sve i svašta), sa posebnim osvrtom na prirodu srpsko-hrvatskih odnosa, gde je specijalizovao pred komisijom koju su činili Vojislav Šešelj, Mira Marković i razume se, premijer.

Još jedna premijerova hijena sa specijalnim njuhom za regionalna dešavanja je Nebojša Stefanović koji i dalje ne zna detalje iz domena svog posla, na primer, ko je rušio u Savamali, ko stoji iza napada na Beka, mnogih ubistava i drugih nerešenih zala o kojima sve češće čitamo u crnoj hronici, ali on zato zna sve o bilateralnim odnosima Srbije i Hrvatske. I ne samo to. On zna sve o ljudskim pravima, evropskim konvencijama i vrednostima, ustaštvu i rušenju državnog poretka, a na iste sesije za instant pripremu prijemnog iz „imanja pojma o svemu“, a u svrhu „biti Vučićev ministar za SIS“ išao je i urednik Informera, kao i još neki ministri, medijski radnici, novinari, urednici.

Iza svih njih glavom i bradom stoji premijer Aleksandar Vučić, koji se tako sve vreme vrlo otvoreno i neskriveno meša u sve što ide na ruku anticivilizacijskim snagama sa obe strane granice. Njegovom zaslugom, Srbija se i te kako uprljala u ovom veštačkom podizanju tenzija i nikako nije nevina i jednostrano napadnuta i provocirana, kako ćete čuti u izjavama SIS brigade.

Dokle god su nama krivi Gotovine i Tompsoni, a njima Tome i Cece, a ne obrnuto, dotle samo mi gubimo, a samo oni dobijaju. Zlatna je ona – „hajde da prvo počistimo svoje dvorište“. Koliko istine u malo reči.

(Autonomija)