Više nema sumnje da su novinari koji ne rade u službi državnog vrha postali glavna meta režima Aleksandra Vučića – kako vladajućih političara, tako i njima poslušnih medija i propagandista koji su u njima zaposleni.

Neposredan povod žestokih napada na novinare svakako treba tražiti u činjenici da s se novinari, koji neskriveno s javnošću dele stav da nisu simpatizeri Vučićevog režima, sada našli među govornicima na sve masovnijim antirežimskim građanskim protestima.

Protesti „Stop krvavim košuljama – 1 od 5 miliona“ gotovo svakodnevno se održavaju u više desetina gradova širom Srbije i na njima, za sada, i dalje pred građanima ne govore političari, već profesori, književnici, glumci, novinari… Izuzetak je Sergej Trifunović, glumac koji je od nedavno uplovio u političke vode, postavši predsednik Pokreta slobodnih građana.

Nema sumnje da bi vlast volela da se pred građanima na protestu kao govornik pojavi neki od opozicionih političara sa dugim političkim stažom, kako bi sve glave svoje aždaje mogla da zaposli u napadu na opoziciju, izvlačeći iz fioka sav veš iz njihove prošlosti – do najsitnijih detalja. Međutim, to je malo teže izvesti kada je reč o ljudima koji ne nose sa sobom bagaž političkih faulova.

Ali, nastupi novinara na protestima ipak su samo povod napada na struku, dok su uzroci mnogo dublji. Napadi na novinare intenzivirani su poslednjih dana i postavlja se pitanje zbog čega se to baš sada dešava. Ono što je sigurno je da to, pre svega, ima veze s činjenicom da Aleksandar Vučić u svakom novinaru kog nije posredno ili neposredno kupio vidi svog arhineprijatelja. O tome svedoče njegova politička biografija i sramna istorija napada na novinare, na kojoj mu, sasvim sigurno, ne bi pozavideo nijedan evropski demokratski političar, kako Vučić, na kraju krajeva, i samog sebe bira da predstavi na Zapadu. I, više nema dileme da mu ta predstava u kojoj je on nekakva vedeta evropske Srbije više ne polazi za rukom – upravo u ovome vidim pravi uzrok brutalnog sukoba sa novinarima koji traje već danima.

Mnogo je događaja koji ukazuju na to da se zatvara zavesa za tu predstavu u kojoj je Vučić nekakva evropska perspektiva Srbije. Poslanica Evropskog parlamenta, Tanja Fajon, krajem prošle godine bila je vrlo jasna (i glasna) u oceni je njen utisak o situaciji u Srbiji „vrlo negativan“, a sve što je tom prilikom izjavila upućivalo je na činjenicu da mnogo od tog negativnog utiska ima veze sa dramatičnom kontrolom medija i situacijom u kojoj žive i rade novinari. I, koliko god da se vrh evropske piramide i dalje otvoreno ne sukobljava sa Vučićem zbog stanja u oblastima vladavine prava, demokratije i medija, sada barem više ne traje igra gluvih telefona. U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u pregovorima o pristupanju EU, istaknuti su „zabrinjavajući slučajevi pretnji, zastrašivanja i nasilja nad novinarima”. Takođe, međunarodna organizacija Fridom Haus nedavno je izbrisala Srbiju sa liste slobodnih zemalja sveta. I mada u isto vreme traje iznuđena saradnja Evrope sa Vučićem, zbog ružičastog slona u sobi, iliti rešavanja pitanja odnosa Srbije i Kosova, čini se da više nema načina da vlast u Srbiji pred Zapadom sakriva tragove brutalnih obračuna sa neistomišljenicima – od članova opozicije, preko novinara, do drugih građana.

Imajući u vidu da mu sopstveni karakter tlačitelja slobodne misli staje na put, Vučić bira da se, umesto sa sopstvenom politikom odnosa prema nezavisnim medijima i novinarima, obračuna sa svojim arhineprijateljem. A, pošto je njegovo ponašanje više nego ikad ranije na radaru, on pušta svoje pipke u vidu režimskih botovskih portala i bezkarakternih tipova poput Martinovića i Vučićevića da se obračunavaju sa novinarima koji su se drznuli da javno podrže antirežimske proteste ili da, prosto, nastave da, u vremenu najvećih izazova po samog Vučića, profesionalno obavljaju svoj posao. Drugim rečima, Vučić je ušao u sukob sa najglasnijim advokatima porobljene slobode misli i izražavanja, u nadi da će, pre nego što se njegova predstava okonča, novinarska profesija osetiti svu silinu besa i frustracije koji se u jednom suštinskom autokrati akumuliraju još od dana kada je nosio gajbice piva kako bi se dokazao političkim ocima Tomislavu Nikoliću i Vojislavu Šešelju.

(Autonomija / foto: Beta)