Vrlo dobro se sećam dana kada su mi roditelji u društvu svojih prijatelja govorili kako je „njihovo prošlo“ i da se nadaju da će barem nama, njihovoj deci, jednog dana kada odrastu, biti bolje u ovoj zemlji, kako god se ona zvala, gde god joj bile granice. Od tada je prošlo puno godina, najmanje 15, a možda i više od toga. Moji roditelji i njihovi prijatelji tada su imali oko 40 godina, a moji prijatelji i ja smo još išli u osnovnu školu. Svi su oni oduvek živeli vrlo skromno, ali se nikad nisu sasvim pomirili sa tim da je u Srbiji, prosto, „tako kako je“, nego su verovali u to da ćemo se izvući, kako je u to vreme poručivala i pesma, tada među tinejdžerima popularne pop grupe, TAP 011, čijih se reči, takođe, vrlo dobro sećam.

I, evo nas. Mnogo godina kasnije. Neki od mojih prijatelja, drugova i drugarica su još uvek tu, ali mnogi, odavno ili odnedavno, više nisu.

Moje prvo iskustvo sa nekim koga poznajem a ko ostavlja stari život iza sebe i odlazi daleko – vezano je za drugara koji je 2010. otišao u Njujork da ostane tamo. I ostao je. Danima je spavao na ulici, na nekoj autobuskoj stanici, pre nego što je konačno upoznao čoveka koji je bio spreman da mu pruži priliku da radi, a saznavši da spava na ulici, čak mu je ponudio i sobu u svom stanu, dok ne zaradi prvu platu. Taj moj drugar otišao je sa 22 godine, prekinuvši studije na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. Danas ima 31 godinu, živi i radi u SAD i ne planira da se vrati da ostane u Srbiji.

Moja dobra prijateljica usred studija medicine odlučila je da napusti Srbiju. Tada je imala, takođe, oko 22 godine. Radila je najpre kao konobarica u Grčkoj, zatim u Dubaiju, pa u Londonu kao hostesa. Danas je u Kaliforniji, gde završava studije, radi i gde se osvarila kao majka. Nedavno je objavila i svoj prvi naučni rad i značajno pomaže roditeljima i mlađoj braći. Danas ima 28 godina i ne planira da se vrati da ostane u Srbiji.

Skoro smo drugarica i ja izbrojali da, za sada, trećina našeg razreda iz Karlovačke gimnazije više nije trajno nastanjena u Srbiji, ne rade i ne stvaraju ovde. Ne znam da li planiraju nekad da se vrate, ali sumnjam u to. Rade u zapadnoj Evropi, u Sjedinjenim Državama i Kanadi, a otišli su tokom ili u godinama nakon završetka studija i ostali tamo. Rade u hotelima, restoranima, na brodovima. Neki su i u brakovima, a neki već sada rade i neke druge i bolje plaćene poslove. Svima im je zajedničko to što više nisu ovde i da ih politička situacija u Srbiji malo zanima, jer sudbinski prosto više nisu vezani za nju. I tu odlascima mog razreda nije kraj.

Juče smo jedan gospodin koji prati moj blog i ja razmenili nekoliko poruka o tome kako Srbija ostaje bez radnika, bez ljudi. Zabrinut je. Pomenuli smo kako će od 2020. godine građanima Srbije biti mnogo lakše da odu da rade i žive u Nemačkoj. Obojica smo se složili kako verovatno slede novi masovni odlasci iz zemlje, kako mladih, tako i starijih građana. Do 2020. nije ostalo mnogo i malo je verovatno da će se u Srbiji stvari dovoljno brzo promeniti pa da kroz godinu ili dve ne vidimo egzodus stanovništva. A to, opet, navodi, između ostalog i na pitanje – a, ko će to ostati da stvara promene? Ko će ostati dovoljno zainteresovan? Ko će izlaziti na izbore da bira nove politike i nove ljude, pošto nas opominju da se politika vodi u parlamentu, a da se vlast menja na izborima? I, kako je menjati ako u najvećem broju ostaju oni kojima je, nekako, ovde dobro i koji glasaju trenutnu politiku i današnju vlast? Verujem da će ovo u narednim godinama biti najveći izazov za one koji ostaju da pokušaju da, kao naši roditelji nekada, biraju i stvaraju promene. A, što se moje generacije tiče, nije daleko dan kada će prvi među nama izgovoriti kako je „naše prošlo“ i kako se nada da će, bar njegovom detetu, biti bolje. Svakako, promene su nam potrebne hitno, ali je i izazova jako mnogo, a najveći se ogleda upravo u masovnom iseljavanju nezadovoljnog stanovništva, koje bi po logici stvari moglo biti motor promena u društvu.

Srbiju je za manje od dve decenije napustilo preko 650 hiljada ljudi.

(Autonomija, foto: pixabay)