U jednom fast-food objektu čekao sam da mi naprave autentični novosadski miks svega i svačega u tortilji i čitao u novinama članak o pismima koje muškarci stariji od 30 godina ovih dana dobijaju širom zemlje. I, taman što sam završio čitanje i okrenuo par stranica, vojna obuka, trening, kurs, šta god da je, od nekoliko nedelja, postaje tema razgovora momka koji mi je pravio popodnevni obrok i starijeg muškarca koji mu postavlja pitanje:

„Je li, hoćeš i ti sad u vojsku?“

„U vojsku? Nemam pojma, šta, opet se mora?“

„Da. Ako nisi bio, sad ćeš 15…30 dana…“

„Nisam bio i ne znam ni da se mora. Ko kaže?“

„Pa kažu svi…novine…Vulin, ovaj ministar što je u vojsci glavni.“

„Stvarno? Nem’ ja pojma.“

Iz daljeg razgovora, shvatam da je momak moje godište, ima 28 godina i samim tim, za njega (bar za sada) neće biti pisma, ali me nekako mrzelo da se ubacujem u razgovor među ljudima koji se očigledno bar površno poznaju. To što nije bio ni minimalno informisan o novoj Vulinovoj strategiji za povećanje broja rezervista, nije me naročito iznenadilo, jer sam navikao da većina ljudi moje generacije, nažalost, niti najmanje nije zainteresovana za dešavanja u društvu. Sigurno je da jednim delom, baš zbog te nezainteresovanosti, vlastima razne papazjanije prolaze neprimećeno i nekažnjeno, ali isto tako, kako bih mogao da ga krivim? Tu gde radi, verovatno radi za maksimalno 300 evra i posle posla najverovatnije samo želi da se odmori i dobro zabavi, ako mu primanja bilo kakvu zabavu kao mladom čoveku u Srbiji uopšte i dozvoljavaju.

Uostalom, dobre su šanse da je dečko zaokupljen sopstvenom strategijom za odlazak iz zemlje, kao i desetine hiljada drugih mladih ljudi koji se svakodnevno pripremaju za odlazak iz zemlje u tekućoj godini i da prosto više nema nikakvog interesa da se informiše. A, osim toga, siguran sam da bi, pre ili kasnije, i da nije za Vulinovu strategiju čuo od starijeg čoveka s kojim je razgovarao tog dana, istu informaciju čuo od oca ili majke, koji bi mu preneli vest u stilu „eeee jesi čuo“, uz psovku, coktanje i kolutanje očima i obavezno „ma nećeš ti nigde, samo ako si lud, pa ovaj Vulin ni sam u vojsku nije išao kad je trebalo“, ili neku sličnu opasku.

Vulin. Teško je razložno pisati o tom čoveku, koji je još kao učenik pojavom i ponašanjem plašio profesore Karlovačke gimnazije. Ipak, ostvario je svoj san da drugi rade za njega, a upravo je to još kao srednjoškolac govorio profesorima kada bi ga pitali šta će da radi u životu. Teško je pisati o njemu, zato što se kao pojava zadenuo u onaj najgroteskniji deo sage o naprednjačkoj Srbiji, vezan za ljude koji bez dana iskustva u određenoj oblasti dolaze na upravljačke pozicije. Ali, postao je gospodin ministar. Vojni. Ministar vojni, koji ima višegodišnje iskustvo kao ministar, a nijedan dan proveden u vojsci. Evo, kaže, sad će da ide. Jer to ovde tako može. Dečko koji obećava i koji je svojevremeno sastav iz stranog jezika napisao na ćirilici – tako se davno pričalo po karlovačkom hodnicima. Inadžija. Buntovnik. Isplatilo mu se. Sad piše neka nova pisma na ćirilici. Ostvario je „srpski san“.

(Autonomija)