Spadam u onaj krug ljudi koji se svakodnevno, prateći dešavanja, pitaju gde će biti i šta će reći i uraditi neki napredni građani Republike Srbije, koji danas nemaju srama u svom mandatu javnih sluga vladajuće elite, kada naprednjaštvo završi? Na primer, Dragan J. Vučićević, informerovac i pinkovac sa sertifikatom naprednog građanina. Šta će on raditi, gde će biti i s kim će razgovarati, kada mu taj sertifikat požuti i postane samo još jedan bezvredan papir po uzoru na novine koje prodaje drugim naprednim, ali manje nagrađenim, ponekad izmanipulisanim, građanima? Da li će tada taj njegov požuteli papirić moći da se provuče na staru slavu, na ime nekad visokog tiraža, u naprednim krugovima, nekad poštovanog Informera? Da li će se tada setiti devojke koju je razgolitio u seksističkoj reklami za svoje novine, a kako bi ih za 20 dinara prodao besnom, izmanipulisanom, umornom i u nekom delu blesavom populusu?
Informer, istini za volju, ni danas takav kakav je, blank space na koji za par sati kuckanja po tastaturi stane gomila dnevnih Vučićevićevih poziva na mržnju, nema nikakvu vrednost, osim što predstavlja promotivni materijal vladajuće stranke koji egzistira svakodnevno i u vremenu kada nema izbora. To je i dnevna imitacija pamfleta političkih ideja kojim Vučićević izražava zahvalnost na poklonjenom mandatu elitnog sluge vladajućeg režima, a koji služi tome da se diskredituje svako ko nije u službi procesa nametanja napredne ideologije, koja se nimalo ne razvija prirodno, već dolazi odozgo, a čija je osnovna ideja ograničavanje kritičkog mišljenja, bilo kakve rasprave i obuzdavanje opozicije. Da ovo nije nikakva neutemeljena optužba, već realnost uloge Informera, potvrđuju brojni sramni naslovi sa naslovnih strana kojima se Informer probija, izbijajući ljudima iz džepa 20 dinara. Za laž i stranački materijal SNS-a. Samo neki od tih naslova su: „Pajtić sve slagao“ (kao jedini argument DJV navodi da mi treba da verujemo na reč izvesnoj Udovički), „Apsi bandu!“(gledajući u svoju kuglu predviđa da će uskoro biti uhapšeni Zoran Živković i Miroslav Mišković), „Državni udar“ (Vučićević nam prepričava svoj košmar od sinoć u kojem neko sprema atentat na premijera), „CIA udara na Vučića“ (navodi da Sjedinjene države, CIA, SBB, N1, Kurir i verovatno svi ostali koji ne služimo premijeru udruženim snagama rušimo vladu), „Bando žuta“ (uz napredni sertifikat danas lako možete svakog da etiketirate javno kako vam volja, pa to radi i junak naše priče u obračunu sa novinarima RTS-a), „Vučića udaviti u poplavama“ (navodi da je to tajni plan opozicije i tajkuna), „Ombudsman lažov“ (u vreme kada je iz svih oružja Dragan pucao na zaštitnika građana Sašu Jankovića), te: „Država platila fašistički udar na Vučića“ (?!), „Ima muda“ (Vučić), „Rodiću, bando žuta“…
Vučićević je poznat i kao neko kome je u ovom mandatu pripala uloga plaćenog medijskog cirkuzanta, pritom vrlo bezobraznog i opasnog, koji zemlje i ličnosti iz regiona predstavlja svojim čitaocima kroz prizmu mita o večitom neprijatelju i potpiruje mržnju, te izdaje novine sa sledećim naslovima: „Hrvati, nemate šanse: Šta bi bilo kad bi rata bilo“, „Kolinda u seks akciji“ (objavio nage fotografije druge žene lažući da je reč o predsednici Republike Hrvatske), „Kolinda je kobila“ (iz intervjua sa Vojislavom Šešeljom), „Smradino“ (Vučićevićeva lična poruka bosanskohercegovačkom pevaču Dinu Merlinu)… Povodi su različiti, nalazi ih svaki dan, ali ono što je konstanta „redakcije“ Informera su obračuni sa neistomišljenicima premijera Vučića, napadi na Evropsku uniju i zemlje i ličnosti iz regiona, te one koji nemaju srpsko ili rusko poreklo.
Poslednja Informerova žrtva je Jelena Maćić, žena koju DJV optužuje da poziva na ubistvo premijera, onako kako samo on to zna, izuzimajući kontekst nečije konverzacije iz obzira i njuškajući po privatnim profilima ljudi na društvenim mrežama. Na naslovnim stranama on proglašava izdajnike, nagađa o ishodima krivičnih postupaka, etiketira ljude i kao potencijalne ubice, ugrožava svakog ko se zamerio onome kome on služi. Nikada, međutim, nije se setio da podseti svoju cenjenu čitalačku publiku na to kako je današnji premijer javno pretio masovnim ubistvom za skupštinskom govornicom. Nije to bilo tako davno da bi se zaboravilo.
Kako će, kada Srbiju uskoro prođe napredna groznica, svi koji danas javno služe autoritarnom političkom režimu Aleksandra Vučića, etiketirajući i ugrožavajući bezbednost svih onih koji ne misle kako oni kažu? Hoće li ih biti sramota da izađu među ljude, da prošetaju ulicama grada? Znaju li oni uopšte za sramotu? Njihova nevolja je u tome što su odabrali da ne budu botovi koji operišu u slavu premijera u tmini svoje sobe, već da budu javna partijska vojska. Kako će svi oni kada premijer prvi put u novijoj srpskoj istoriji postane bivši premijer? Šta će da nam kažu? Kojom stranom ulice će da prođu? Gde će da sednu kada uđu u kafić? Znaju li – opet pitam – za sramotu?
(Autonomija)