Kako ozdraviti društvo sa toliko žrtava? Da li je to uopšte moguće? Verovatno bi trebalo poći od toga da se utvrdi ko su, u ovom trenutku, zaista žrtve posrnulog stanja u našem društvu, pa ih okupiti, pa im ukazati na to da su žrtve a da toga možda i nisu svesne. Ali to je, zapravo, toliko teško uraditi na jedan objektivan način. O tome sam ramišljao dok sam više puta premotavao video-snimke na kojima žene opštine Brus tvrde novinarima da su se spontano i samoinicijativno okupile kako bi pružile podršku dosadašnjem predsedniku opštine, Milutinu Jeličiću Jutki, koji je s dobrim razlogom bio jedna od najomraženijih političkih figura u zemlji prethodnih dana. Naime, on je prototip jednog lokalnog moćnika, kome se sve može, jer je na vreme pribavio pravu člansku kartu, u razume se najpoželjnijoj političkoj stranci i koja mu je otvorila sva vrata. Ukratko, lokalni SNS bandit, kakvih je mnogo u celoj Srbiji. Paradigma horora koji se iz Srbije emituje 24/7, po ideji i volji Aleksandra Vučića.

Premotavao sam snimke i preslušavao ih više puta. Najpre šokiran. Zaprepašćen. Na snimku govore žene koje de facto idu protiv jedne žene – protiv Marije Lukić, žene žrtve seksualnog uznemiravanja, pretnji, pritisaka jednog lokalnog SNS kabadahije, koji je sticajem okolnosti baš taj predsednik opštine Brus, koga je ova armija ljutitih i spontano okupljenih žena došla da brani od novinara, od građana, od opozicije, od Đilasa i koga sve ne. Jedna od njih čak Jutku, građansko Milutina Jeličića, naziva „žrtvom“. Dakle, Marija Lukić je, ustvari, kriva za sve. Jutka je „žrtva“, kažu te žene – „strašno je šta nam rade“, pa dodaju i „ko je taj Đilas, neka ne dolazi“. Usledio je pregršt dražesnih epiteta, pohvala, usklika ljubavi i poštovanja predsedniku opštine Brus, tom Jutki. A onda je stigao i Jutka, nasmejan, zadovoljan, šepuri se kao da je u najmanju ruku stigla Madona. Pa za njim gromoglasan aplauz okupljenih žena. Vole ga, tapšu po leđima, spremne da ga brane do kraja (kraj je teško definisati u ovom posrnulom, propalom društvu – a verovatno je i bolje da ne znamo). Istovremeno, Marija Lukić, njihova sugrađanka, u nekom kutku svog doma sedi zaključana i čeka odgovor na pitanje po čijoj odluci joj je upućena poruka da „razmatraju da je uklone kao Olivera“. I ko su ti koji, navodno, tako nešto razmatraju.

Ono što je skoro sigurno poznato jeste ime naredne žrtve ovog provizorijuma od države, distopije koja je već stigla u Srbiju. To je žena koja se pojavljuje u jednom od snimaka sa tog okupljanja i koja, jedina, priznaje da su joj rekli da dođe na taj skup, da podrži predsednika opštine, jer „mora se“, „za koru hleba“. Ako ima takta i volje, opozicija i aktivisti za ljudska prava morali bi odmah ovu gospođu da pronađu, stave na radar i pažljivo posmatraju šta se dešava sa njom. Hoće li i dalje biti zaposlena, hoće li i dalje biti dobro?

A, osim nje, ko su još žrtve? Jesu li to i sve te mučene žene koje se, u strahu od gubitka posla ili osvete palanačkog mentaliteta, ne daj Bože i neke gore odmazde, obrušavaju na prvu žrtvu u ovom slučaju – Mariju Lukić? „Znamo mi nju“, poručuje jedna od njih. Ni pomenule nisu to što je baš u njihovom Brusu emitovanje emisije „Život priča“ i Marijine ispovesti, bilo onemogućeno. Ni pomenule nisu pretnje Mariji da „razmatraju da je uklone kao Olivera“. Ne – one su došle da odbrane pravu žrtvu u njihovom sistemu vrednosti – Jutku, od Marije, novinara, aktivista za ljudska prava, od opozicije. Jedna od njih hvata se za telefon, glumeći da joj je stigla poruka kako bi izbegla da razgovara sa novinarom N1 televizije. Kaže, „pijačni je dan“, pa su izašle na ulicu. Sramota ju je, očigledno. A nečeg još goreg po nju samu, toga da je i sama potencijalna, a možda i već sada stvarna žrtva Jutke i Jutki koje održavaju sistem koji je od nje napravio postiđenu ženu bez dostojanstva, nije ni svesna.

I to je, ukratko, priča o svima nama.

(Autonomija; foto: N1)