Sve moje posete stanu Dejanovića bile su slatke – štrudla s makom, sladoled, sitni kolači, kiflice. Kafa se podrazumevala, kao i sat ili dva razgovora. Gde je bio i šta je Jovan Dejanović radio – o ovome smo mogli još mnogo puta, još stotinu puta, ali više nije bilo vremena. Poslednji put videli smo se dva meseca pred moj odlazak na Bliski istok, a tri meseca pre njegovog poslednjeg odlaska iz njegovog Novog Sada.

Zajedno smo plivali u bazenima Jovinog SPENS-a. Mnogo puta. Dolazio je najranije od svih, oko šest ujutru, a ja bih uvek kasnio desetak do petnaest minuta za njim. Samim tim, uvek bih od njega izgubio u našoj ranojutarnjoj trci za najboljim mestom u bazenu, uz samu ivicu, do prozora, do prvih zraka izlazećeg sunca.

Počeli smo da se družimo tek par godina kasnije. Poklonio mi je svoju knjigu „Moje novosadske i druge godine“, koju sam pročitao u dahu, trudeći se da razumem da je zaista postojao Novi Sad o kojem su mi pričali roditelji i drugi stariji i iskusniji prijatelji. A Jova je vodio taj i takav Novi Sad, bio njegov prvi džentlmen. Vodio je jedan bolji, čistiji i organizovaniji grad, koji se danas prepoznaje još samo po njegovim dobrim ljudima i simbolima nekadašnjih vremena.

„Igore, ja se pitam, koliko će još da traje ovaj moj život“, rekao mi je, uz osmeh, pomalo zamišljeni, ali veseli Jova prilikom našeg prvog zvaničnog upoznavanja i dok je njegova supruga, Borka Dejanović, pripremala našu prvu zajedničku kafu. Znao je da je živeo dugo i kvalitetno – pričao mi je o detinjstvu, o odrastanju, o Borki, o svojim gradonačelničkim obavezama i iskustvima, o putovanjima, o Titu i Jovanki Broz, o svojim prijateljima i saradnicima, o politici, o Jugoslaviji, o Novom Sadu kakvog je on sa svojim saradnicima ostavio građankama i građanima. Pričao mi je o SPENS-u i o SNP-u, o Zmaj Jovinoj ulici, o tome koliko je napora uložio da današnji centar Novog Sada bude omiljeno mesto za druženje svih Novosađanki i Novosađana.

Sada kada ga više nema, pokušavam uz kafu da se setim svega o čemu smo pričali, da sve svedem na jedan ukupan i sveprožimajući utisak o našim druženjima i razgovorima i čini mi se da bih to rekao ovako: Kakav je to život bio! Kakav je to čovek bio! Novi Sad je njegova konačna biografija, njegov CV koji nam je ostavio da ga s vremena na vreme pročitamo kao lekciju za to kako se vodi jedan veliki grad, onda kada ga zaista volite i kada vam je zaista stalo do svih njegovih stanovnika. Čini mi se da sadašnji i donedavni gradonačelnici Novog Sada nisu hteli ili nisu umeli da koriste njegovo veliko znanje i iskustvo, a on im je bio tu, ispred nosa, u Radničkoj ulici, najlepšoj ulici Novog Sada.

Pričali smo, često, o politici, o njenim ljudima. Jova je o svima govorio pristojno, bez teških reči, čak i kada izrazom lica nije umeo da sakrije svoj stav. Od svih simbola nekadašnjeg Novog Sada koje nam je ostavio, on je možda bio najveći i jedini koji je hodao – svi su znali ko je Jovan Dejanović. Novosađanin. Vojvođanin. Gospodin. Gradonačelnik.

Obećao sam Jovi i da neću odustati, a on zna sve detalje. Više puta mi je rekao: „Sad je tako, Igore, ali promeniće se vremena.“

Hvala, Jovo. U ime svih koji vole Novi Sad – hvala na svemu. Mi se u današnja vremena teško pronalazimo, ali kada se to desi, lako se prepoznamo. I još lakše se zavolimo.

(Autonomija)