Najopasniji deo Aleksandra Vučića, suprotno uverenju onih koji se bave njegovom psihom, ponašanjem u javnim nastupima, jeste onaj koji je raširio kroz ceo sistem, državnu politiku, javnu upravu i na kraju inficirao deo populacije koji je odlučio da mu pokloni poverenje. On je, u ionako već raštimovan sistem, uneo samo još više konfuzije i haosa.

Politika ove, kao ni prethodne vlade, nikada nije bila iskreno proevropska, a u njoj sasvim sigurno nema ni bilo čega što predstavlja progres ili napredak, kako sugeriše ime stranke na čijem je čelu Aleksandar Vučić. Rok trajanja „jedinstvene“ Srpske napredne stranke se očigledno primiče kraju, koliko god novinska prepucavanja Nikolića i Mihajlovićeve bila na momente krajnje neozbiljna i komična, ali to naravno ne znači i kraj Vučićeve vladavine.

Čini mi se da je baš sada vreme da se razmišlja o tome šta će raspad SNS-a značiti za ne tako bogatu političku scenu Srbije. Pa ipak, ni tako siromašnoj, raspad SNS-a joj ne bi doneo ništa drugo do novi ciklus reciklaže pojedinačnih interesa uskog kruga mešetara i doprinos ideološkoj praznini. Zašto baš sada razmišljati o tome? Možda zato što kao zemlja imamo, i s vremenske distance vrlo bliska, iskustva sa prevarama od politika i političara, a u slučaju Aleksandra Vučića, posebno je važno ne dozvoliti da budemo osuđeni na njega kao jedinu relevantnu alternativu „nečemu još gorem“.

U jednom intervjuu, pre nekoliko meseci, Vesna Rakić Vodinelić pomenula je mogućnost da u budućnosti budemo dovedeni u situaciju da sadašnji premijer bude izbor proevropskih snaga u Srbiji koje će pozivati građane da glasaju za Vučića iako su protiv njega. Premda je ona to rekla u kontekstu povratka Šešelja u političku arenu, meni se čini da takva mogućnost i dalje postoji i da je Vučić, naravno, veoma priželjkuje. Ne zbog Šešelja, jer je nastupima SRS posle izbora postalo jasno da se ne radi ni o kakvoj opoziciji Vučiću, već zbog toga što se Vučić nada slaboj, kompromitovanoj i umornoj pravoj opoziciji, ali nada se i navodnom protivniku u liku svojih najbližih saradnika, a to je, čini se, počeo i da dobija. Sve to međutim ne znači da je on na bilo koji način prihvatljiv za zdrav stomak, a prognoze Rakić Vodinelić svakako su sumorne koliko i realne.

Aleksandar Vučić je kao aždaja sa 10 glava koja po potrebi samoj sebi odseče glavu za koju proceni da joj više ne treba, kako bi odnegovala neku novu koja će bolje izgledati i biti u službi prvog sledećeg cilja, pa bi tako sada rado i deo sopstvene stranke napravio svojom opozicijom, odnosno odsekao onu glavu koja predstavlja predsednika države i njegovo okruženje. Pitanje je u kojoj meri su Nikolić i ostali spremni da budu samo figure u tom procesu od koje će svakako imati i izvesne lične koristi, ali koje će uvek znati i dokle smeju da idu, baš kao Šešelj danas.

U suštini, Vučić želi da bude i komandir i opozicija u sopstvenom talačkom sistemu u kojem ništa drugo osim njegovih trenutnih planova koji su u službi ostanka na vlasti, neće zaista funkcionisati. On je spreman da slaže, i to mnogo puta, bez da trepne. Da kaže građanima da će bolje živeti, pa da ništa ne preduzme u slučajevima ozbiljnih optužbi na psihičko i fizičko maltretiranje građana Srbije po firmama širom zemlje. Da otputuje u Brisel i pregovara sa zvaničnicima EU, pa da se vrati u Beograd i naredi Vulinu, Lazanskom i Vučićeviću da, ne kašikama, nego kutlačama, hrane prevarene građane mitovima o rusko-srpskoj ljubavi u političkim i diplomatskim odnosima. Da tvrdi da se uređuje javna uprava, a da istovremeno za istu prima liste svojih članova koji se bore da napreduju u učinku SNS-u, kako bi se u istoj zaposlili. Da priča o boljem životu za koji smo, eto nekako, uvek kratki za godinu ili dve, pa da onda ponizi žene, radnike, socijalno ugrožene, decu.

Ovo poslednje jeste potvrda da on ponekad ne zna šta radi, ali ono što je suštinski loše nije taj njegov problem koji može da rešava ili ne, već to što on za sobom ostavlja užasne posledice. Siromašnu državu bez jasno artikulisane spoljne politike, bez bilo kakve inicijative i javnih politika od kojih bi građani imali koristi i državu u kojoj se svi osećaju nebezbedno i nezaštićeno, jer ne znaju gde je i da li je uopšte povučena granica između onih koji bi trebali da ih štite i onih koji ih maltretiraju na različite načine.

Zato je Aleksandar Vučić opasniji od bilo koje unutarstranačke opozicije, ili neke druge među lažnim opozicijama. On je zagospodario sistemom i zamaglio procese do te mere da je uspeo da učini da budemo nepoverljivi prema svima koji kažu da stoje nasuprot njemu. On želi da verujemo da su svi lažna opozicija, a nisu. On se trenutno igra državom, životima, i ne čini se da ima bilo kakvu grižu savesti dok režira, glumi i daje recenzije za svoj učinak.

Ne slažem se sa onima koji misle da će ova vlast izgubiti poverenje građana na isti način kako ga je izgubila i DS. Tačnije, poverenje će sigurno izgubiti, ali vlast je nešto drugo, jer za razliku od DS-a, SNS ne zna ništa o demokratiji, a ni mirnoj predaji vlasti, što je nasiljem na lokalnim nivoima pred izbore i tokom njih mnogo puta dokazala. Da, oni su spremni i da tuku da bi vladali. I na mnogo šta drugoga.

Na kraju, moje mišljenje je da relevantna i prava opozicija Aleksandru Vučiću mora biti tesno povezana sa građanskim nezadovoljstvom, biti mu bliska i razumeti ga, ali i jasno određena u odnosu na pitanja kao što su članstvo u EU i izričito odricanje od ruskog, precizno Putinovog, uticaja u zemlji, od kojeg uvek imamo samo neku njušku iz devedesetih koja na talasu lažnog patriotizma postaje naša neminovnost koju onda moramo da pošaljemo među civilizovan svet. Siguran sam da u današnjoj Srbiji ima političkih snaga koje mogu da se oporave i dogovore oko ovih principa i koje suštinski jesu opozicija onome što predstavlja sistem koji je stvorio Aleksandar Vučić, sistem bezakonja, nedemokratije i maltretiranja, ali bez gore navedenih odrednica u politici, ne mislim da mogu da imaju pravu perspektivu.

(Autonomija)