I mada trenutno ne boravim u Srbiji, navika, ali i želja da jednog dana zemlja u kojoj sam odrastao bude srećnije društvo iz kojeg se neće u ovolikoj meri odlaziti silom raznih prilika, prikuju me svakog jutra i kasnije tokom večeri uz portale domaćih medija. Pratim ono što se događa u zemlji i regionu, i to mi je samo još jednom potvrdilo da je nacionalizam najgora balkanska bolest koja, razume se, nije samo balkanska, ali mi se čini da je naš region leči dugo i bezuspešno, i da je postala hronična, i po život opasna.

Nikako ne uspevamo da pronađemo lidere koji će iskreno raskrstiti sa teškim i bolnim iskustvima prošlosti, već ih suprotno tome koriste kako bi uspešno baratali svojim malim interesima, kojima se nesumnivo materijalno bogate, ali i koji ih čine nesumnjivo malim političarima bez realnih uspeha.

Stipendija britanske vlade nedavno me je dovela u Birmingem i London, gde sam za sada upoznao mnogo ljudi moje generacije, dakle u srednjim dvadesetim godinama, iz različitih delova sveta. Mada nemamo svi sasvim ista interesovanja i planove, spajaju nas želja za radom, napredovanjem i proširivanjem vidika i tako u pauzama otkrivanja novih mogućnosti koje nam pružaju studiranje i život u Velikoj Britaniji, razgovaramo često o različitim temama koje pogađaju društva iz kojih dolazimo, uključujući ponekad i nacionalizam. Razgovori često idu klasičnim pro et contra tokom, ali sam i pored svega toga zaključio da čak i onda kada bi neko rekao da misli da je nacionalizam, da pojednostavljenim rečnikom parafraziram koleginicu iz jedne karipske države, „nekad koristan“, to iz njene perspektive ne bi značilo onakav koncept politike i organizacije države i života kakav vide nacionalisti iz Srbije i regiona, što čini da potvrdim da mi trenutno zaista nismo na dobrom mestu i da srpski nacionalisti ne mogu da ponude ništa zaista korisno.

Kada mi je ta koleginica rekla da je za njenu zemlju nacionalizam bio važan jer je „održao narod srećnim u teškim godinama pod diktaturom“, nisam baš najbolje razumeo kakav je to odnos prema pojmu sreće i koliko im je zaista pomogao, a koliko odmogao, u otporu diktaturi, ali nakon što sam joj rekao ponešto o ratu kojim se Jugoslavija razorila i ulozi lidera Srbije, ali i drugih, u istom, rekla je da to mora da je bio neki mnogo loš nacionalizam i da to očigledno „nije isto“. Ne znam da li je isto ili nije, ali očigledno da čak i sa aspekta nekog sa drugog kraja planete, ko je otvoreno rekao da „voli nacionalizam jer je nekad koristan“, naše domaće iskustvo sa nacionalizmom izgleda kao horor.

Pokušao sam da joj objasnim i kako Beograd, svojom politikom, već decenijama unazad gubi podršku stanovništva za čije živote i sudbine veruje da mu pripadaju, pa kada se nađe u situaciji da odjednom mora da ih prihvati kao državljane neke nove države, to ne prihvata baš najlakše i najbolje. Ali, to je istina koju mi moramo da prihvatimo da bismo opstali u budućnosti. Govorio sam i o situaciji u Vojvodini i nije im bilo baš najjasnije zašto većina vojvođanskog stanovništva ne čini mnogo da se povrati standard kakav je ovde postojao pre nekoliko decenija, u vreme njene pune autonomije, a jedna koleginica iz Srbiji susedne države me je, kada sam joj pomenuo autonomiju, pitala: „Ali, zar vi to već nemate…Ono, Vojvodina nije krava muzara… Zar vam to već nije dato?!“ „Ne“, odgovorio sam, pričalo se, pisalo, na papiru kobajagi postoji, u stvarnosti ne postoji uopšte.

Da se vratim na nacionalizam, ovde sada živim i usavršavam svoje znanje u okruženju u kojem je lepota različitosti nešto što definiše sve što vidite oko sebe, a sve to prirodno dolazi kao pojmljivo i jednostavno – normalno. Pripadnici različitih nacionalnosti sa drugačijim religijskim uverenjima, tokom dana razgovaraju jedni sa drugima o temama kao što su poboljšanje ekonomskog standarda u društvima iz kojih dolaze, poštovanje ljudskih prava, održivost svetskog poretka kakvog poznajemo, a noću odlaze zajedno u iste restorane, pabove i imaju istu računicu kada kupuju burger ili piće, jer je svima zajedničko da poštuju šansu koja im je ukazana, istovremeno računajući koliko su potrošili kada funte na brzinu konvertuju u „svoje“ valute, jer znaju da su došli u zemlju koja skoro sigurno ima daleko bolji životni standard od onog na koji su navikli.

Svi imaju velike planove i ambicije, svi žele da u svojim zemljama urade nešto dobro i budu deo novog globalnog talasa mladih lidera i međusobno se ne raspravljaju niti najmanje oko tema kojima se zamaraju današnje generacije političara koje predstavljaju njihove zemlje. Sedeo sam za istim stolom sa divnim i talentovanim momcima iz Indije i Pakistana i oni se međusobno tako lepo slažu, da sam potpuno siguran da će baš njih dvojica u bliskoj budućnosti imati važne uloge u smirivanju tenzija koje vladaju u tom području sveta. Mnoge teme, poput ideala mirnijeg suživota, boljih ekonomskih uslova za život, poštovanje ljudskih prava, prava oštećenih, radnika i osoba sa invaliditetom, prava LGBTQ populacije, u razgovorima se uopšte ne dovode u pitanje i pored različitih kulturoloških temelja i tradicija iz kojih svi ti mladi ljudi dolaze.

Moj boravak ovde, nova poznanstva koja sam ostvario i ona koja su u najavi, uveravaju me da smo definitivno vrlo blizu vremena koje će predstaviti lidere kakvi svetu koji klizi u jako neizvesnu sivu zonu u kojoj možda više neće biti moguće kontrolisati globalni haos, zaista trebaju, a koji svet neće videti u okvirima kojima se mnogi današnji lideri vladaju, a koji nameću naciju i višedecenijske sukobe kao prostore u kojima se politika kreće. Moderne države svojim građanima treba da ponude mnogo više od mita, simbola, zastave, nacionalnog utočišta i bilo čega drugog što podstiče potrebu za nekom vrstom izolacije od nadnacionalnog i globalnog, što nas zapravo sve spaja i samim tim navodi na zajedničko rešavanje najvećih problema današnjice kakvi su, na primer, siromaštvo i terorizam.

Nijedna država na svetu ne može sama da rešava ovakve probleme, ne sme da se zatvara i gradi nove granice u ime navodne zaštite svog stanovništva. Ko god zastupa takvu politiku, ustvari samo želi indoktrinaciju i kontrolisanu masu na teritoriji kojom vlada. Nacionalna država mora da menja svoju ulogu i njeno postojanje mora da pronađe novu svrhu, a ako to nije u stanju da učini, moramo da govorimo o drugačijim konceptima spram današnjeg sveta i u odnosu na vremena koja dolaze.

Nema više nikakve koristi od političara koji se oslanjaju na zapaljivu nacionalističku retoriku. Zajedničko iskustvo sa mladim, upornim i talentovanim ljudima iz različitih svetskih zemalja uverava me da je na pomolu ostvarenje vizije drugačijeg sveta u kojem za određene teme koje su nas razdvajale i učile da različito znači neprihvatljivo i nepojmljivo, a da su granice nešto bez čega se ne može, jednostavno više neće biti mesta. Oni, tako različiti a jednaki, talentovani i uporni, sposobni da budu lideri, u to me svakodnevno uveravaju i prava je čast upoznati ih danas.

(Autonomija)