Da se odmah na početku razumemo: nema ama baš ničeg spornog u tome da kandidat na izborima treba da komunicira sa onima čiju podršku traži i pruži im odgovarajuću argumentaciju u zamenu za povoljan rezultat na izborima. I da pritom jasno obrazloži svoje stavove i politiku. To je jasno i nedvosmisleno.

Ono što međutim nije baš najjasnije jeste neverovatna strast, predanost i dubina do koje mnogi kopaju ne bi li pronašli, odnosno iskopali, ili kao kec iz rukava izvukli, još jedan argument zašto Saša Janković i nije baš neki kandidat za predsednika i kako ustvari i nije baš jasno između čega i koga mi to biramo ovog aprila. Ta predanost je naprosto fantastična u onom najvišem mogućem stepenu ironije te reči.

Na razočarenje i iznenađenje (ili možda ne?), za argumentima protiv Jankovića u ovoj predsedničkoj trci prednjače političari, analitičari i stranački članovi onoga što zovemo „građanskim delom“ političkog spektra u Srbiji. Interesantno je kako su oni prepuni pitanja i potpitanja za Jankovića, kako bi, poput loše raspoloženih školskih profesora, našli baš ono pitanje na koje đak možda neće imati zadovoljavajuć odgovor i kako bi mu ipak dali slabu trojku umesto četvorke, ili pak zaključili jedinicu za kraj godine.

U onome što se trenutno dešava oko Jankovićeve kampanje (i ne samo njegove), moramo da zastanemo, jer je neodgovorno praviti se slep i gluv na očigledne dvostruke aršine kojima jedan deo građanske opozicije tretira dva najistaknutija kandidata opozicije u ovom trenutku – Jankovića i Jeremića. I dok se Jankovićeva podobnost za funkciju, kvalitet njegovih odgovora, stepen jasnosti njegove ideologije i slično, konstantno u stranačko-medijskom prostoru dovode u pitanje, preispituju, mere, pa sakate na stotine delova, ne bi li se mogao otrgnuti neki višak ili pronaći manjak kojim bi ga javno opaučili, dotle Jeremić mirno jezdi Srbijom (legitimno, tako i treba) i ne vodi kampanju u uslovima u kojima mora da se brani od svakodnevnih napada istih tih političkih stranaka, njihovih lidera i onih drugih, većih medija, analitičara (što onih u nimalo skrivenoj službi vlasti, što onih kojima ipak nešto nije jasno, pa imaju da pitaju).

I nije problem što gospodin Jeremić vodi svoju kampanju u mirnijoj atmosferi, već što iz nekog razloga dobar deo građanske opozicije (koja tvrdi da je jednako blizu i jednako udaljena od oba kandidata), ne smatra da isto to zaslužuje i Janković. Možda nekad u budućnosti saznamo zašto je baš tako moralo biti, a plašim se da razlozi svakako nisu principijelne prirode.

Drugi problem je to što ta ista opozicija ne planira da se priseti šta smo zajedno radili pre tačno pet godina i kaže da li smo tada imali kristalno jasne politike na stolu po mnogim važnim pitanjima, pa smo glasali za njih, ili smo pozivali da se glasa za najboljeg među relevantnim kandidatima? Kako znamo, SNS, čiji je Nikolić u to vreme bio predsednik, na primer u onom već dugo najvažnijem pitanju po strateški interes Srbije (članstvo u EU), samo je preuzeo politiku i stav DS-a, a onda počeo da je tumači i sprovodi na sopstveni način. Pa ipak, tada je na predsedničkim izborima bilo važno glasati za Tadića, a ne Nikolića.

Izašao sam na izbore i glasao za Borisa Tadića, iako sam znao da ga, na primer, Vojvodina baš onako, pošteno nervira, iako je imao i druge stavove sa kojima se duboko nisam slagao. Bilo je važno, i on je – pošteno govoreći, svakako bio bolji kandidat od Tomislava Nikolića, a bio bi to i u svakom sledećem životu, i oko toga valjda nema spora. Ako ipak posle svih ovih pet godina još uvek ima onih koji baš i ne vide zašto bi za sve bilo bolje da je Tadić tada pobedio, onda u ovom trenutku, najiskrenije govoreći, nemam objašnjenje takvog fenomena.

Međutim, ovog puta insistira se isključivo na nejasnosti politika, iako je Janković nedavno odgovorio na pitanja postavljena kako od javnosti, tako i od jedne političke stranke i odgovorima, po mom mišljenju, potvrdio da je i političkim strankama građanske opcije i građanima koji ih glasaju, sasvim sigurno bliži izbor i od Jeremića i od Vučića, bez obzira na to da li se slažemo sa svim stavovima iznesenim u tim odgovorima.

Naglašavanje važnosti ličnosti i karaktera za koji se glasa odjednom se proglašava irelevantnim i nazadnim razmišljanjem, što je tako pogrešan stav iz najmanje dva razloga – prvo, na predsedničkim izborima se zaista glasa za čoveka – predsedničkog kandidata, a drugo ista ta građanska opozicija izgleda smatra da možda i nije važno izabrati čoveka koji će sa pozicije svoje funkcije, konačno, posle pet godina, biti neko ko će imati realne resurse moći da se, u skladu sa svojim mogućnostima, suprotstavi samovolji čoveka koji će, ovako ili onako, sigurno ostati na visokoj državnoj poziciji i posle aprila (predsedničkoj, odnosno premijerskoj ako izgubi ove izbore) i tako nastaviti da guši medije, institucije, a i svaki smisao politike u ovoj zemlji, jer lično on je postao politika Srbije. Da, program je važan i odgovori su jasni.

I da, važna tema je i Aleksandar Vučić. Ako posle ovih pet godina treba da se sporimo oko pitanja da li je lično Vučič problem ili ne, onda je možda zaista došlo vreme da se opozicija pusti niz sito, pa da znamo ko je na kojim pozicijama. Ako zaista za deo građanske opozicije više nije prioritetno pitanje da li Vučić ili neko drugi, onda je to naprosto – fantastično, a takve okolnosti vrište za potrebom čišćenja opozicionog terena i razvrstavanja po osnovnim stavkama oko kojih se mi možda međusobno više i ne razumemo baš najbolje.

Ako je problem „državno jedinstvo“ pa se još vrednost fraze izjednači sa onim što kaže drugi kandidat – „nacionalno jedinstvo“, pa onda ni tu ne vidimo svi očiglednu razliku, onda se stvarno više ne razumemo baš najbolje. Konačno, za one koji znaju da je Janković najbolji kandidat među istaknutom trojicom, ali ipak su već shvatili da mu je kampanja žalost i propast, i da će sigurno da izgubi, pa o tome uveliko pišu analize ko zna koliko sedmica pre pred izbore (jer, jelte, milion razloga – nije dovoljno: jasno, alternativno, levo, desno; ili je istovremeno previše: već viđeno, levo, desno), osnovno pitanje je zašto je problem dati glas najboljem kandidatu u situaciji sa sigurnom posledicom koja će biti rezultat isključivo našeg stava prema okolnostima koje su nam ponuđene?

Četvrtog i dovoljno relevantnog kandidata neće biti ovog aprila i to je valjda jasno. Neće to biti ni Šešelj, koji ponovo izigrava strašilo. Pobednik u takvim okolnostima u kojima smo svi našli dlake u jajetu može biti samo jedan – Vučić. Ako to ipak nije nešto što je strašno, onda se mi zaista duboko ne razumemo.

(Autonomija, foto: www.pixabay.com)