Sećam se popisa pre deset godina, živela sam u porodičnoj kući. Tada se većina ukućana izjasnilo kao Vojvođani i Vojvođanke, koliko se sećam jedna osoba kao Zemljanin, a dodatno smo zbunili popisivačicu izjašnjavanjem o veroispovesti (od ateista do hrišćana – nekih opštih hrišćana valjda) i jeziku koji smo namerno nazvali srpskohrvatskim. Zbunjena devojka je praktično progutala još vrelu kafu (pretpostavljam ispekavši jezik sa srednjoročnim posledicama) i jedva čekala da ode. Čak je i psa, mešanca, gledala sumnjičavo. Tada je moja sestra kroz osmeh rekla:

„Nemojte biti uznemireni, agresivnog brata držimo vezanog na tavanu“, što je gošću donekle opustilo, ali je užurbano odkaskala do kapije.

Takvo izjašnjavanje usledilo je posle nekoliko minuta ubedjivanja da li se imamo pravo izjasniti kao Vojvođani i Vojvođanke, ali je upornost pobedila. Upornost je pobedjivala i u kontaktima sa gomilom nevaspitanih ljudi koji vas u razgovoru pitaju šta ste. Na svako lično pitanje bih obično odbrusila nešto kako to nije posao pitača, ali na ovo sam s guštom odgovarala „Vojvođanka“. Tada bi „nevaspitankovići“ postajali uporni: „Dobro to, ali šta si zaista?“, i ta bi rasprava potrajala dok ne bih priznala da sam prikrivena pripadnica neke po defaultu neprijateljske manjinske nacionalne zajednice. Ili njih nekoliko.

Od poslednjeg sam popisa uporno pokušavala i nagovoriti neke prijatelje da pokrenemo osnivanje Nacionalnog saveta Vojvođana. Bez uspeha.

Na prošlom se popisu u Vojvodini nešto više od deset hiljada gradjana izjasnilo po regionalnoj pripadnosti (pretpostavljam da statističari zavoda u kojem je sedeo poznati utemeljitelj ovdašnjeg aktuelnog klerofašizma namerno nije dozvolio precizniju odrednicu), što može da znači ozbiljan korak ka ostvarivanju manjinskih prava.

Vojvođani bi u slučaju brojnijeg izjašnjavanja i potom upornog insistiranja da se prebroje, valjano mogli imati sopstvene medije ili osnivati kulturne institucije i škole.

Zato me je, iako se pojavila anonimno, stidljivo i bez dovoljno obrazloženja, obradovala kampanja na bilbordima. Možda nas ovoga puta bude više, možda za deset godina popisivači neće pokušavati da nas ubede da ne postojimo, možda ćemo tada imati vojvođansko društvo sa dovoljno glasnom građanskom opcijom. Možda, za deset godina, Vojvođani u Vojvodini ne budu egzotična vrsta.

Ja sam Vojvođanka. A vi?

Larisa Inić