Medijska histerija. Ovako bismo najkraće mogli da objasnimo ono što se desilo pre dva meseca kada se o jednom beogradskom nastavniku pojavila informacija da je zaražen HIV virusom. U beogradskoj Osnovnoj školi „Kralj Petar Prvi“ roditelji su tražili da dobije otkaz. Izjavljivali su da „znaju da se HIV ne prenosi dodirom ili vazduhom, ali…“. I upravo u ovo “ALI” se krije „đavo”. Mediji su – umesto da „spuste loptu“ i neutralnim naslovima, kao i stručnim komentarima smire situaciju – samo dolivali ulje na vatru. Panika i nerazumevanje je pogoršalo položaj nastavnika, ali i ionako težak položaj HIV pozitivnih u Srbiji.

Ovaj slučaj nažalost nije izuzetak. Naša zajednica obično na sličan način reaguje na vesti o HIV osobama. Može se tu govoriti i o jednom apsurdu. Najveću kritiku i diskriminaciju doživljavaju upravo oni koji su bili odgovorni prema svojoj zajednici i prema svom životu: testirali se i suočili sa rezultatima. Umesto da dobiju podršku u svojoj životnoj borbi, oni su ili potpuno odbačeni ili marginalizovani.

Zvanično 1.611 osoba sa HIV-om u Srbiji

Prema zvaničnim podacima, početkom 2012. godine u Srbiji je 1.611 osoba živelo sa HIV-om. Iako je testiranje besplatno, društvena stigmatizacija je toliko jaka da se ljudi boje i od pomisli da se suoče sa svojim HIV statusom. Procenjuje se da je broj inficiranih dva puta veći od zvaničnog.

Teorijski gledano, oni koji se ipak odluče da se testiraju, u slučaju pozitivnog rezultata imaju zdravstvenu negu neophodnu za kvalitetan život. Ono na šta sigurno mogu da računaju jeste podrška nevladinih organizacija kao što je, recimo, subotički “Stav plus”.

– Saznanje da si HIV pozitivan, i pored dobrog savetovanja pre testiranja, predstavlja veliki psihički udarac. Činjenica da imaš virus, sa kojim se danas živi uz terapiju ali je još uvek neizlečiv i smrtonosan, suštinski menja tvoj život. Kada je reč o institucionalnoj podršci, treba reći da je Vojvodina, u skladu sa Nacionalnom strategijom, usvojila niz preporuka koje se sprovode, tako da je testiranje, lečenje, nega i podrška za osobe koje su HIV pozitivni dostupna i besplatna. Vojvodina je prepoznala važnost dijagnostikovanja, lečenja i podrške za osobe koje žive sa HIV infekcijom. No, i pored toga, sa saznanjem da si HIV pozitivan teško je živeti i raditi, odnosno biti aktivan član zajednice – objašnjava Boris Kovačić, predsednik udruženja “Stav plus”. Kovačić i sam već skoro dve decenije živi sa HIV virusom.

Najmanje očekivana diskriminacija

Stvari nisu sjajne kada se od teorije dođe do prakse i svakodnevnog susreta da državom i zdravstvenim sistemom. One koji su zaraženi, osim straha od izolacije, jako brine upravno institucionalna diskriminacija. Iako bismo očekivali da zdravstveni sistem ima najmanju distancu prema onima koji dolaze sa problemom ovog tipa, to nikako ne mora da bude pravilo.

– Prirodom svoje bolesti, ovi ljudi su oslonjeni na zdravstveni sistem. Ulaskom u njega, oni gube anonimnost. Prijavljuju nam se neretki slučajevi diskriminacije od strane zdravstvenih radnika i službi. One se kreću od obeležavanja zdravstvene dokumentacije vidnim slovima HIV +, preko drugačijeg tretmana pacijenata, do uskraćivanja pružanja zdravstvene usluge. Ni na poslu im nije lako. Mali je broj osoba koje su poslodavcima otkrile svoj HIV status, a oni koji su to uradili, ili su penzionisani ili su se našli na birou za zapošljavanje. Socijalni centri takođe su na spisku institucija koje u pojedinim slučajevima diskriminišu HIV pozitivne osobe – kaže Kovačić.

Odbačeni i od porodice

Boris Kovačić iz udruženja „Stav plus“ kaže da postoje primeri gde su, posle saznanja da su HIV-pozitivni, pojedini inficirani odbačeni od svojih porodica, da su čak prekinuti svi kontakti sa njima.
– Smeštaj u kolektivne centre socijalne zaštite ljudi koji žive sa HIV infekcijom nije moguć. Iako spada u teže prenosive bolesti sa specifičnim načinom transmisije, ipak se radi o zaraznoj bolesti, tako da je smeštaj u gerontološke centre, domove za nezbrinuta lica i banjski oporavak praktično nemoguć – objašnjava Kovačić.

Ovakvi vidovi stigmatizacije samo pogoršavaju situaciju, jer prisiljavaju ljude da kriju svoj HIV status i odbijaju testiranje.

Institucionalna diskriminacija

Srbija je potpisnica raznih međunarodnih dokumenata i donela je strategiju iz ove oblasti, ali diskriminacija je itekako prisutna u državnim institucijama. Ove činjenice je svestan i Pokrajinski ombudsman.

– Imamo skromnu praksu u ovoj oblasti, ali svakako možemo reći da je diskriminacija prisutna u institucijama i u samoj zajednici. O suštini problema dobro govori primer jednog deteta koga su diskriminisali radnici jedne ustanove. Ovaj slučaj ukazuje na to koliko su pojedinci čiji je zadatak da ponude pomoć pod utiscima društva i sopstvenih stereotipa. Oni su zaboravili etiku. Na sreću, ovaj problem smo uspeli da rešimo. Imali smo i drugi slučaj: jedna žena iz male sredine nam se žalila da trpi izuzetno veliki pritisak od strane okruženja jer su ljudi nekako saznali da je HIV pozitivna. Tada smo takođe intervenisali i uz pomoć Centra za socijalni rad ponudili pomoć njoj i njenoj porodici. Moram reći da je uvreženi stav kod nas da su ljudi sa ovom infekcijom sami krivi za svoj položaj i da ih treba izopštiti. Mi moramo konstatno edukovati ljude i nuditi pomoć osobama koji žive sa HIV-om da znaju kakvi mehanizmi su im na raspolaganju za zaštitu soptvenih prava – kaže Danica Todorov, zamenica vojvođanskog ombudsmana.

Nerazvijena sudska praksa

Sudska praksa zaštite osoba sa HIV-om kod nas je vrlo nerazvijena. Prema podacima nevladinih organizacija i Ministarstva zdravlja, kod nas postoji veoma mali broj slučajeva procesuiranja diskriminacije po ovom osnovu. Mali broj sudskih procesa rezultat je i straha ljudi sa HIV-om od dodatne stigmatizacije.

Zbog toga rad u zajednici i podizanje svesti o tome da sa HIV-om može da se živi mora da krene od najmlađih. Organizacija JAZAS bavi se borbom protiv side. Oni smatraju da je najbitnije suzbiti tabu koji se godinama formirao oko ove bolesti.

– Prvenstveno, HIV i ostale polno prenosive infekcije, kao i zdrav seksualni život, ne bi trebalo da budu tabu-tema. Da bi se značajno promenili svest i ponašanje mladih, država bi kontinuirano trebala da pomaže programe smanjenja diskriminacije, kao i prevencije HIV-a, bolesti zavisnosti i polno prenosivih infekcija, te da podstakne uvođenje seksualnog obrazovanja u osnovne škole – kaže Aleksandra Milovanov, portparolka JAZAS-a.

Da je neophodno početi sa sveobuhvatnom edukacijom, govori i višegodišnje iskustvo JAZAS-a.

– Radeći sa mladima, suočavamo se sa raznim pogrešnim ubeđenjima. Najčešća su ona tipa da se HIV prenosi ubodom komarca, rukovanjem ili ljubljenjem. Neki misle da se mogu inficirati čak i boravkom u istoj prostoriji sa HIV pozitivnim. Takođe, korišćenje javnog wc-a je, za njih, pod velikim znakom pitanja, a jedna od glavnih predrasuda jeste da osoba koja živi sa HIV-om ne bi trebalo da obavlja poslove koje može zdrava osoba – kaže naša sagovornica.

Namerna transmisija

HIV je jedina zarazna bolest čija se namerna transmisija kažnjava i tretira kao krivično delo (zatvorska kazna može da bude izrečena u trajanju od jedne do pet godina). A namerna transmisija podrazumeva i nezaštićen seksualni odnos. Pored toga, kažnjava se – zatvorom do dve godine – i samo dovođenje u opasnost od zaraze, bez obzira na to da li je došlo do prenošenja virusa.
Srbija nije jedina zemlja koja ima takve zakonske odredbe. Zu su naprimer i Švedska, Austrija, Luksemburg, Slovenija, Bugarska, ali i Švajcarska. Prema istraživanjima UNAIDS-a (Organizacija Ujedinjenih nacija za borbu protiv side), ni u jednoj zemlji u kojoj je na snazi ovakav zakon, nije jasno dokazano da je kao rezultat njegove primene, došlo do smanjenja broja infekcija, niti može da se tvrdi da je pravda zadovoljena. Usled toga, ova organizacija predlaže da države kažnjavanje ograniče na slučajeve namernog prenošenja, pri čemu je osoba svesna HIV-pozitivnog statusa i tako dovodi do prenošenja infekcije.
Posebno, kažnjavanje ne bi trebalo primenjivati u slučajevima kada ne postoji veliki rizik od prenošenja infekcije, kada zaražena osoba nije znala da je HIV-pozitivna ili nije znala kako se HIV prenosi, zatim kada nije otkrila ovu informaciju zbog straha od nasilja ili kada je preduzela neophodne mere da smanji rizik od prenošenja bolesti, npr. upotrebom prezervativa – stoji u preporuci UNAIDS-a.

Stručnjaci kažu da, uprkos javnom predubeđenju, ne postoji rizične grupe koje su više izložene mogućnosti inficiranja od drugih, već da to isključivo zavisi od tzv. rizičnog ponašanja.

Svaki slučaj ima svoju priču, na nama je da odredimo kako će ona teći: hoćemo li pokazati ljudskost prema našim sugrađanima ili ćemo ih i dalje odbacivati? Ne zaboravite, to se ne dešava samo “tamo nekome”, to može da se dogodi svakome od nas.

Norbert Šinković (Autonomija)

Tekst „Hi(v)sterija koja ne prolazi“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.