Na početku pandemije procenjivali smo da će ona najverovatno trajati dve godine. Jedna godina i sedam meseci potom, danas pitam sebe da li će to biti slučaj sa Makedonijom.

Ne zbog nedostatka mehanizama i sredstava kako da se dođe do kraja, već zbog nedostataka u pet ključnih faktora koji vode ka tome: vakcinacija, poverenje u institucije, komunikacija sa javnošću, zdravstveni sistem i jasna strategija vlade.

Stanje danas i smrtnost zbog KOVID-19

U toku je četvrti talas KOVID-19. Iako smo naizgled ostavili pik iza sebe, kao što na to ukazuje pad u reproduktivnom broju i postepeni pad broja aktivnih slučajeva (vidi Grafikon 1), epidemiološko stanje i dalje je nestabilno i postoji rizik da se talas razvuče ili da se pojavi novi talas kasnije u toku ove jeseni ili zime.

Grafikon 1. Epidemiološko stanje KOVID-19 u Makedoniji. A. Sadašnji reproduktivni broj SARS-CoV-2 dviži se oko 1. Plava linija predstavlja procenjeni R po danima (Rt); senke predstavjaju 95-postotne intervale poverenja. Crvena linija predstavlja granicu Rt – kada je iznad 1, epidemija se širi, a kada je ispod 1, epidemija splašnjava. B. Broj aktivnih slučajeva KOVID-19 po danima, predstavljen crnom linijom. Crvena linija predstavlja kumulativan broj smrtnih slučajeva. Izvor: Ministarstvo zdravlja, treker.mk.

Do 5. oktobra registrovani su oko 6.700 smrtnih slučajeva zbog KOVID-19 u Makedoniji, koja je jedna od zemalja sa najvećom smrtnošću od KOVID-19 na milion žitelja u svetu. Pored njih, imamo i ogroman broj neregistrovanih smrtnih slučajeva zbog pandemije. Prema zadnjim podacima Državnog zavoda za statistiku, od početka 2020. do kraja jula 2021. umrlo je 42.062 ljudi. U ovom periodu, prema modelu očekivane smrtnosti, procenjujem da su 32.769 ljudi trebali da umru ukoliko nije postojala pandemija. A to znači da je umrlo oko 9.300 ljudi više u poređenju sa situacijom ako ne postoji pandemija. Dotad, bili su regiistrovani oko 5.500 KOVID-19 smrtnih slučajeva – približno 60 procenata od viška umrlih (vidi Grafikon 2).

Grafikon 2. Prekomerna smrtnost u Makedoniji u vreme KOVID-19 pandemije. Stupci označavaju otstupanja sa očekivane smrtnosti po mesecima. Vrednosti iznad 0 ukazuju na broj viška smrtnih slučajeva u datom mesecu. Napomene: 1. Podaci o maju i junu su preliminarne procene. 2. Linearni model utemeljen na mesečnim varijacijama u smrtnosti od januara 2010. do decembra 2019. godine.

Postavlja se pitanje koliko je preostali višak umrlih direktna posledica KOVID-19, a koliku su prerano umrli zbog drugih bolesti – kardiovaskularne bolesti, kancer, dijabetes, itd. To je ogromni gubitak u kratkom vremenskom razdoblju. Kao da smo prerano izgubili populaciju jednog grada veličine grada Resen, ljudi koji su mogli da imaju još godina života.

Nejasna strategija i nizak politički diskurs

Jedan od razloga za loše upravljanje pandemijom je nepostojanje konzistentne i jasne vladine strategije. Mnoge njene odluke delovale su reaktivno, kasnile su ili je njihova opravdanost bila sporna. To je posebno uočljivo proteklog leta, kad je vlada skoro potpuno ukinula mere kontrole ulaska u državu potencijalnim slučajevima, iako smo imali veoma nisku stopu vakcinacije. Takođe, masovni skupovi na svadbama i na drugim dešavanjima doveli su do preranog četvrtog talasa, koji se brzo raširio i doveo je do potpunog popuštanja građanske discipline. Balans između sačuvanja ekonomije i funkcionalnosti društva nasuprot donošenju mera za suzbijanje pandemije bio je daleko od optimalnog, ali to nije problem samo u Makedoniji, već u većini zemalja sveta, uključujući i ostale balkanske države. Za dodatno pogoršavanje stanja doprineli su velika politizovanost i korištenje krize za nedolične obračune političkih oponenata. Političari nisu sarađivali oko zaštite interesa naroda i države, već su se ponašali sebično, sa niskim, kratkoročnim ciljevima radi sticanja prevlasti.

Ovakva politička atmosfera i vladina nekonzistentnost, zajedno sa dugogodišnjim selektivnim sprovođenjem zakona, kao i životna nesigurnost koju sistem nudi u pogledu radničkih, rodovih, socijalnih i zdravstenih prava, verujem da je ozbljno uticala na motivaciju i volju naroda da pobedi u dosad najvećoj državnoj zdravstvenoj krizi.

Slabosti u zdravstvenom sistemu

Pandemija je obelodanila slabe tačke u zdravstvenom sistemu u Makedoniji, u kojemu godinama nedostaju kadrovi, oprema i infrastruktura. Imamo dobre kadrove, ali oni nemaju uslove za posao i sagorevaju od posla jer su odjednom morali da leče ogroman broj KOVID-19 slučajeva, što je doprinelo zapostavljanju ostalih bolesti, a to je verovatno doprinelo prevelikoj smrtnosti. Delovanje privatnih bolnica i laboratorija u odnosu na cene i način lečenja, u većem delu vremena ostalo je neregulisano. Opstojavale su kao paralelne strukture, izvan nacionalne strategije za pandemiju, koje naplaćuju enormne svote u stanju krize.

Krećemo se ka možda poslednjem talasu pandemije, uzimajući u obzir rast bazičnog reproduktivnog broja i veličinu preostalog dela populacije koji je ranjiv na infekciju, a i dalje nisam uveren da postoje jasni nacionalni protokoli za vođenje i tretman pacijenata sa KOVID-19 u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Protokoli na lokalnom nivou u bolnicama postoje, kao onaj na Infektivnoj klinici u Skopju, koji je prema medicini utemeljenoj na dokazima i ažurira se lokalno (link ka staroj verziji). Ali, standardizovani, jasni nacionalni protokoli na nivou države očigledno su potreba i kod matičnih lekara i u bolnicama, za šta svedoče i lekari sa terena.

Uistinu ne možemo da okrivimo matične lekare oko nestandardizovanog lečenja, jer su preko mejlova dobili pogrešna uputstva da ordiniraju visoke doze ivermektina, visoke doze vitamina i antibiotika za lečenje KOVID-19 iz državnih ustanova, suprotno medicini koja je zasnovana na dokazima. Pored ovoga, nedavno su dvojica profesora sa Medicinskog fakulteta ponovo javno preporučili upotrebu kontraverznog ivermektina. U ovom trenutku, nijedna ozbiljna institucija u razvijenom svetu nije preporućila upotrebu ivermektina za KOVID-19, i to će ostati tako sve dok ne postoje solidni podaci koji bi opravdali njegovu upotrebu. Tu spadaju i američka Agencija za hranu i lekove, Evropska agencija za lekove i Svetska zdravstvena organizacija, koje naglašavaju da se ne upotrebljava izvan kliničkih ispitivanja i da se ne koristi za prevenciju i lečenje KOVID-19.

Ovakav nestandardizovan pristup u tretmanu bolesti ostavlja ozbiljnju sumnju u ionako zbunjenoj javnosti. Građani ne znaju kome da veruju kad su dokazani lekari u državi sa svojim tvrdnjama u direktnoj suprotnosti sa svetskim naučno-medicinskim konsenzusom.

Nepoverenje je posledica i pogrešnih informacija

Sve ovo doprinosi nepoverenju u institucije, ali ključni saradnik nepoverenja su pogrešne informacije. Veliki deo građana ne prati preporuke ili odbija da se vakciniše zbog pogrešnih informacija i teorija zavere koji dolaze do njih. To vodi ka bržem širenju virusa.

Kao dopuna na ovo, stanje masovnog širenja dezinformacija nije bilo praćeno ekstenzivnom zdravstvenom komunikacijom. Poražavajuće je što mnogi ljudi i dalje ne shvataju ozbiljnost KOVID-19 pandemije, ne veruju da virus postoji, ne veruju u efikasnost i bezbednost vakcina, ili veruju u sulude ideje o vakcinama.

Teško je da optužimo te ljude, iako imaju krivicu, jer ne možemo očekivati da građani odjedanput steknu poverenje u sistem koji je korumpiran, a pravo je zatajilo. Ne možemo da uverimo nekoga na dobro ponašanje u vreme pandemije kad postoje selektivne sankcije za one koji ne poštuju zakone. Javno zdravlje nije izolirano od ostalih delova života i sve sistemske greške vuku svoje posledice i doveli su do stanja u kojem smo danas.

Jedini način da se vratimo u „normalu“ je vakcinacija!

Ipak, još uvek verujem da ćemo sa informisanjem naroda i sa neprekinutom transparentnom komunikacijom uspeti da razbijemo mitove. Ne postoji dilema da je visoka stopa vakcinacije jedini način da izađemo iz ove pandemije. Vakcine su bezbedne i visokoefektivne u sprečavanju hospitalizacija i smrti od KOVID-19 i verovatno će nas dugoročno štititi od teške bolesti od budućih vidova SARS-CoV-2. Sa svakom vakcinacijom na 100.000 ljudi u Makedoniji, u proseku spašavamo približno 750 ljudi (vidi Grafikon 3A).

Ukoliko bi vakcinisali iznad 80 posto starije populacije, mogli bismo da se vratimo u nekakvu normalu bez prisustva restriktivnih mera, kao što je to uradila Švedska 29. septembra. Ali i tada ne treba da očekujemo da ćemo redukovati virus i da neće cirkulirati u populaciji. Transmisija virusa biće prisutna i dalje. I dalje ćemo detektovati slučajeve, ali mnogo ređe, a KOVID-19 biće mnogo blaža bolest jer bi većina građana imala nekakav imuni odgovor ka virusu. To je ustvari i jedna od ključnih razlika između KOVID-19 i gripa, što je dovelo do toga da budu potrebne dodatne mere za spravljanje sa ovom pandemijom. Za razliku od virusa gripa, SARS-CoV-2 je virus na koji niko od nas nije imao imuni odgovor pre njegove pojave, što doprinosi težini KOVID-19. Danas, zahvaljujući vakcinaciji, a u vezi sa menadžiranjem pandemije, mogli bismo da pristupimo KOVID-19 kao što pristupamo gripu, ukoliko je većina nas vakcinisana.

Ipak, kao i za bilo koju drugu bolest, nijedna zaštita nije apsolutna, pa čak i vakcinalna. Tako, neki ljudi, uglavnom starije i imunokompromitovane osobe, ne mogu da budu zaštićeni od KOVID-19 niti sa vakcinacijom. I kod njih bi možda treća doza vakcine bila od koristi. Možda bi kod ovih pacijenata novi lekovi odigrali bitnu ulogu. Jedan takav lek koji uliva nadu je molnupiravir, ali rano je da tvrdimo sa sigurnošću jer potrebne su veće studije o njegovoj efikasnosti. Zasad ne postoje dovoljno naučnih dokaza da je potrebna treća doza za celu populaciju. Ustvari, sa etičkog i zdravstvenog aspekta, sada je mnogo bitnije da što više ljudi budu vakcinisani sa dve doze pre nego da počnemo da razmišljamo o trećoj dozi za bilo koga.

Teška bolest i smrtni slučajevi zbog KOVID-19 i dalje će biti prisutne kod ranjivih grupa i najstarijih, ali oni će biti drastično ređi kod vakcinisanih. Prevelika se pažnja poklanja procentu vakcinisanih među umrlim zbog KOVID-19 u Makedoniji, što nameće potrebu da taj fenomen bude pojašnjen. Kao što će rasti broj vakcinisanih, posebno u najstarijoj populaciji, tako će rasti i njihova zastupljenost među umrlim zbog KOVID-19, a razlog za to je jednostavan matematički međusebni odnos (vidi Grafikon 3).

Naime, kad preostane mali broj nevakcinisanih, oni će jednostavno biti mali procenat u ranjivoj populaciji koja može da razvije tešku KOVID-19 bolest – to se uglavnom odnosi na građane iznad 65 godina – tako da će biti i manje zastupljeni među umrlima. Zato, kad vakcinišemo iznad 90 procenata najstarijih, imaćemo i veću zastupljenost iz vakcinisanih među umrlim i dobro je da sada informišemo građane, u cilju da neko ne iskoristi to za buduću manipulaciju sa lažnim informacijama.

Grafikon 3. Model broja sprečenih smrtnih slučajeva od KOVID-19 u Makedoniji pomoću vakcinacije. A. Međusobni odnos između stope vakcinacija i broja umrlih zbog KOVID-19. B. Međusobni odnos između stope vakcinacija i zastupljenosti vakcinisanih među umrlim od KOVID-19. Napomena: Procena je prema pretpostavkama modela o broju sprečenih smrtnih slučajeva. 1. Cela populacija da bude izložena SARS-CoV-2; 2. Smrtnost da bude zasnovana na procenama prema starosnim grupama iz Verity et al. (2020); 3. Efektivnost vakcina u sprečavanju smrtnog ishoda da bude 90 posto; 4. Građani da budu vakcinisani pred da budu izloženi virusu; 5. Populacija da je 1,83 miliona, prema zadnjim podacima iz DZS.

Na kraju, pred nama je možda poslednji talas KOVID-19 i svako od nas ima izbor… Da se vakcinišemo dvema dozama vakcina, sa ciljem da drastično umanjimo smrtnost zbog KOVID-19. Nije reč samo o našim životima. Vakcinisani ostajemo kući na lečenje, ne opterećujemo sistem i ostavljamo krevete na intenzivnim odeljenjima za one starije građane koji ne razvijaju dobar imuni odgovor nakon vakcine i koji su i dalje pod rizikom da umru; a tu su i bolesni od drugih bolesti, koji imaju potrebu da budu na intenzivnoj nezi.

Svako bez kontraindikacija i koji može da doprinese da umanji rizik da završi u bolnici sa vakcinacijom, ima moralnu i građansku odgovornost da to uradi. Odluka da se ne vakcinišemo sebična je i nezrela, te joj nedostaje hrabrost i solidarnost. Što brže vakciniramo 80 posto odraslih osoba, toliko brže ćemo izaći iz ove krize.

Haris Babačić je doktorand na Institutu Karolinska u Stockholmu, Švedska. Istražuje proteomiku i proteogenomiku raka i KOVID-19. Od početka pandemije KOVID-19 aktivno prati i modelira epidemiološku situaciju u Makedoniji. Diplomirao je medicinu na Medicinskom fakultetu u Skoplju, na Sveučilištu Svetog Ćirila i Metoda, kao prvijenac generacije. Magistrirao epidemiologiju na Sveučilištu Ludwig Maximilian u Münchenu, Njemačka.

Haris Babačić (Autonomija, ustupljena naslovna fotografija)

Tekst je nastao u sklopu izdanja “Priča iz regije” kojeg provode Res Publica i Institut za komunikacijske studije, u suradnji s partnerima iz Crna Gora (PCNEN), Hrvatske (Lupiga), Kosova (Sbunker), Srbije (Autonomija), Bosne i Hercegovine (Analiziraj.ba), Albaniji (Exit News), Slovenije (DKIS) I Grčke (Macropolis), u okviru projekta „Poveži točke: poboljšane politike kroz građansko učešće“ uz podršku britanske ambasade u Skoplju.