Gudrun Štajnaker (Gudrun Steinacker) je diplomatkinja i potpredsednica Društva za jugoistočnu Evropu (Asocijacije naučnika i parlamentaraca nemačkog Bundestaga) koja je, između ostalog, diplomirala slavistiku i ima višedecenijsko iskustvo u radu na Balkanu.

Poslednje velike angažmane u regiji imala je na mestima ambasadorke Nemačke u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji.

U razgovoru za Autonomiju govori o prilikama u regiji, objašnjava posledice događaja kojima je i sama svedočila i njihov uticaj na sadašnja dešavanja.

Vi dobro poznajete naš jezik, kulturu, mentalitet. Bili ste na na službi u Zagrebu, Crnoj Gori i  Makedoniji, poznajete region. I sami ste aktivno učestvovali u nekim procesima. Mi nikako da se pokrenemo. Šta je to, po Vašem mišljenju, što nas stalno tera unazad?

To nije samo problem Srbije već i cele regije. U pitanju su posledice nasilnog  raspada Jugoslavije i nastanka hibridnih demokratija. Može se osim toga reći da  su zemlje  na zapadnom Balkanu tzv. „zarobljene države”, gde male korumpirane elite sve čine da bi ostali na vlasti jer im to garantuje ogromne prihode. Civilno društvo je slabo i ugroženo.

Ako i krenemo u akciju, sigurno se podelimo na dve potpuno suprotne pozicije. Ni po jednom pitanju ne postoji konsenzus. Kako je moguće da ne vidimo koje su posledice?

U tom klijenelističkom sistemu ima onih koji profitiraju i ne žele ništa da menjaju i onih koji se prilagođavaju ili odlaze. Znači da samo mali broj ljudi hoće da zaista nešto promeni na bolje. I nemojte zaboraviti izuzetno negativan uticaj medija uključujući tzv. socijalne medije pod kontrolom vladajućih elita.

Kada govorimo o napretku, obavezno se vezujemo za investicije. Međutim, kao da smo postali „Divlji zapad”, u kojem radnici rade za male plate, imaju često nepovoljne ugovore sa stranim investitorima, jedan čovek se pita za sve dogovore sa investitorima… Kulminiralo je pokretanjem priče o vijetnamskim radnicima koji su bili u robovskom statusu, bez slobode kretanja, u izuzetno lošim uslovima za život i rad na gradilištu kineske fabrike guma Linglong. Ovde govorimo o najvećem radnom logoru u Evropi. Reagovala je EU, gde je Evropski Parlament usvojio dve rezolucije. Stejt Department je takođe u svom izveštaju zahtevao da se istraži ovaj slučaj i unaprede ljudska prava, eksperti UN su tražili reakciju Kine, Vijetnama i Srbije, gde jedino Srbija nije odgovorila…

Taj takozvani Divlji zapad i jeste i posledica već pomenute „zarobljene države”, gde je  pre svega pravosuđe zarobljeno. On je i posledica neoliberalnog kapitalizma koji je, posle kraja komunističkog sistema, Zapad nametnuo bivšim komunističkim zemljama. Tu većinom nema prava i pravde, prisutna je samo retorika o pravu i pravdi. Vladu, po pravilu, kršenje ljudskih prava vijetnamskih radnika ne interesuje. Firma Linglong ih je poslala natrag u Vijetnam. Problem rešen. Za reakcije EU, SAD ili pogotovo nevladinih organzija uopše ih nije  briga, jer ne moraju očekivati konkretne posledice svog stava i držanja. Osim toga, deo krivice za ovakvo stanje snosi i EU koja nije spremna da konkretno nešto preduzme.

Svi su ćutali o vijetnamskim radnicima… Onda se oglasio predsednik Vučić, zatim i premijerka Brnabić koji su rekli da je praktično sve u redu. Nakon toga, evo godinu i po dana, nije bilo ni jednog zvaničnog izveštaja države. Samo iz civilnog sektora. Zašto država ćuti? Da li štiti investitore ili je nešto drugo u pitanju?

Država, presednik i premijerka lažu, odnosno ćute jer znaju da neće biti nikakvih posledica i da se to brzo zaboravlja. Onda ostaju samo nevladine organizacije jer one imaju savest i ljudsku empatiju.

Kako Vi vidite da će se priča o vijetnamskim radnicima završiti budući da su se oni vratili svojim kućama i da uglavnom nemaju mogućnost da kontaktiraju svoj pravosudni sistem ili da, u krajnjem cilju, stignu do Evropskog suda za ljudska prava?

Nažalost, ni domovina Vijetnamaca ne vodi ozbiljno brigu o svojim građanima. U datoj situaciji bi bilo važno da se Vijetnam angažuje. Neke države, poput Filipina na primer, su to uradile u slučaju zlostavljanja njihovih građana u inostranstvu. Mediji u tim zemljama mogu igrati važnu ulogu.

Sada imamo situaciju da je predsednik Vučić u par dana primio predstavnike Linglonga i Ziđina, ali da je iz njegovog kabineta izdato veoma protokolarno, diplomatsko, saopštenje. Kako to vidite?

Opet, tipično za „zarobljene države” jeste da vladajuće političke strukture pokrivaju jedan skandal drugim. To sam više puta doživela u Severnoj Makedoniji, ali i u Crnoj Gori. Mislim da bi bio zadatak zapadnih zemalja i  nadležnih međunarodnih organizacija, pogotovo onih kojima pripada Srbija, kao Savet Evrope, da reaguju, da zahtevaju preuzimanje odgovornosti, sprovođenje nadležnosti i konkretne mere. Takođe je važno da međunarodni mediji nastave da postavljaju pitanja. Ne čudi me da se predsednik Vučić sreo sa Linglongom i Ziđinom. Za njega to je važan  investitior. Srpska vlada se ponosi da su prvi u regionu što se tiče stranih Investicija.

Kada je Linglong u pitanju, indikativne su dve stvari: prva je da će umesto najavljenjih 13 miliona guma biti proizvedeno ukupno četiri miliona guma, što je saopšteno nakon njihovog sastanka sa čelnicima Zrenjanina.

Gradonačelnik verovatno ne bi bio gradonačelnik ako ne podržava vladu. Verovatno zaista  misli da je bolje imati bilo kakvu investiciju. Njemu to odgovara, kao i vladi i predsedniku. Sigurno je da Vučić voli saradnju sa Kinezima i stoga jer njih ne interesuju pravila i zakoni i jer ta saradnja donosi pare.

Da li je i Srbija deo kineskog „Puta svile“, koji je na vratima EU, sa svim svojim teretom i nejasnoćama – od ekoloških, preko finansijskih do zdravstvenih) koje donosi?

Velika firma kao Linglong sigurno je deo „Puta svile“. U Kini je kontrola države nad privredom sve jača. Po toj logici, dobro je sve što povećava uticaj Kine u inostranstvu. U ovom kontekstu bila bi obaveza srpske vlade da pazi na zakone i standarde. Ali očevidno vlada to neće. Onda to moraju da rade nevladine organizacije i nezavisni mediji.

Koliko je jedno takvo pitanje sada u fokusu u EU budući da je rat u Ukrajni primarna tema?

Pitanje uticaja Kine u Evropi je i u EU i van nje sigurno važno i EU i njene članice su to razumele. Ali, teško je kratkoročno i brzo menjati sistem slobodnog tržišta koji su Kinezi  koristili i iskoristili više od dve decenije. Na žalost, proces promena ide vrlo sporo.

U fokusu međunarodne javnosti opet su odnosi Srbije i Kosova. Poznato je da je strategija predsednika Vučića da pokuša da „sedi na što više stolica”. U tom smislu, da li će svi ti dogovori uticati na dalji razvoj uticaja Kine na prostor Zapadnog Balkana, prvenstveno Srbije?

Izgleda da je Vučić je uspešan sa svojim manevrisanjem između zapada i istoka. Imam utisak da se na to gleda sve kritičnije i od strane Amerikanaca i u EU. Pretpostavljam da Srbija mora uskoro da se odluči na kojoj strani želi da stoji. Ali i takozvani zapad mora početi da bude iskren i manje ciničan i da se pridržava principa pravne države.

Ivana Gordić Perc (Autonomija, foto: European Western Balkans)

Intervju je deo projekta „Analiza antizapadnih narativa u Srbiji“ koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.