Gost emisije „Drugačija radio veza“ Antene M bio je novinar i profesor Dinko Gruhonjić, sa kojim je razgovarao glavni urednik Antene M Darko Šuković.
ANTENA M: Na mnogim zapadnim adresama se očekuje da bi Aleksandar Vučić, nakon izbora i suočen sa posledicama ruske agersije na Ukrajinu, mogao da okrene leđa Putinu. Može li to biti?
GRUHONJIĆ: Ja iskreno ne verujem u to. Vučić je na vlast došao tako što je imao podršku upravo zapadnih zemalja koje su bile site prilično kilave politike koju je simbolisao Boris Tadić. Ali je Vučić za ovih deset godina ne samo nastavio politiku sedenja na četiri stolice koju su uspostavili još Koštunica i Tadić, već je natopio društvo tom tzv. rusofilijom. Još gore, u bezbednosnom smislu, on je pustio ruske obaveštajne službe da vršljaju po Srbiji i da od Srbije naprave neku vrstu ruskog nosača aviona u srcu Evrope, preko kojeg Rusija radi intenzivno radi na destabilizaciji regiona već godinama, a plašiti se nečega još mnogo goreg.
Da, postoje priče o različitim scenarijima koji su bili ili jesu predviđeni za ovaj prostor. Da li je Vučić motivisan strahom od posledica zaokreta prema Rusiji? I da li bi on u idealnim laboratorijskim uslovima želio to da uradi?
GRUHONJIĆ: Pa u idealnim uslovima svakako ne bi jer idealni uslovi su oni koji se poklapaju sa njegovim intimnim osećanjima. A s obzirom da je Vučić stari radikal i da je Srpska radikalna stranka – ne samo u ovom, najnovijem šešeljevskom obličju u poslednjih tridesetak godina – već još od vremena Nikole Pašića, ona je uvek bila rusofilska partija i predvodnik hegemonističkih težnji Srbije, koje su se oslanjale na Rusiju.
A da li se Vučić plaši da će njegov život biti ugrožen ako okrene leđa Putinu i ovom ruskom novofašizmu – verovatno se plaši. Ali, to je njegov problem jer je samog sebe doveo u situaciju da se plaši. S druge strane, ja ne bih osećao ni neku posebnu empatiju prema njegovom strahu, ne zato što sam zao čovek, već zato što to nema veze s politikom. Takođe, ne bih isključio ni mogućnost da je Vučić preuzeo i određene zadatke na destabilizaciji regiona od zvanične Moskve. Ja ne bih isključio ni mogućnost da Vučić pokuša da izazove neki sukob u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori ili na Kosovu. Da budem malo paranoičan: vidimo da je sada najverovatnija nova ruska meta Moldavija, a Kišinjev, glavni grad te države, nalazi se svega 900 kilometara od Beograda. Dakle, mi se nalazimo u ratu, rat je u srcu Evrope. Znate, ja sam Bosanac i sećam se koliko smo mi bili glupi kada smo se nadali da neće biti rata u Bosni, iako je tzv. JNA gomilala oružje baš u Bosni i Hercegovini povlačeći se iz Slovenije i Hrvatske. A mi smo sedeli i pili kafu u Banjaluci i čudili se kako je na nekih pedesetak kilometara od nas, u Okučanima, u zapadnoj Slavoniji, besneo rat. I verovali, a tek to sada zvuči kao izuzetno glupo ali bili smo klinci, da taj rat neće doći kod nas. Kao što znamo, on ne samo da je „došao“ već je u potpunosti razorio Bosnu i Hercegovinu. A sada vidimo vesti da se Srbija naoružava. Ja ne znam zašto bi se neko naoružavao ukoliko nema neke morbidne planove. Vidimo da je Rusija sada već potpuno iracionalna, da najavljuje mogućnost da će baciti nekakvu nuklearnu bombu… Dakle, da skratim, nije za zameriti homosapiensu to što se nada, ali podsećam da je slepa nada kao poslednja izašla iz Pandorine kutije. Nade su nas vrlo često skupo koštale. Tako da ukoliko se Zapad, odnosno Vašington i Brisel, zaista ne dozovu pameti i prestanu da tretiraju Vučića kao nekakvog faktora mira i stabilnosti, svašta je moguće. Uostalom, neka se samo podsete kao im je Milošević „lepo“ vratio ono kada su ga posle Dejtonskog mirovnog sporazuma krajem 1995. godine proglasili faktorom mira i stabilnosti, Dakle, ukoliko nastave da se igraju s Vučićem te igre „mira i stabilnosti“, ja se ne bih čudio da se zapali Bosna i Hercegovina, možda Crna Gora, i možda i Kosovo. Pa, na kraju krajeva, mi koji smo stariji znamo ko su ti ljudi, s kakvim ljudima imamo posla. Znamo da su učestvovali u najmanju ruku u odobravanju i promovisanju platforme za masovna ubistva i zašto bismo onda očekivali bilo šta drugo od njih. To su potpuno isti ljudi sa potpuno istim namerama.
ANTENA M: Moldavija se nije pridružila sankcijama protiv Rusije pa ih to, čini se, neće spasiti od Putina. Drugo, i za nas kudikamo važnije, postoje i potencijalni scenariji po kojima će Republika Srpska proglasiti nezavisnost, na sever Kosova upasti srpska žandarmerija, a u Crnoj Gori se privesti kraju operacija započeta 2020. godine…
GRUHONJIĆ: Jednako kao što su se Evropa i Zapad nadali da, nakon Gruzije, Putin više neće napadati susedne zemlje. Pa su se tome nadali nakon što je anektirao Krim. Pa su se nadali da će on stati posle Donbasa… Pa je Nemačka sa Angelom Merkel na čelu vodila politiku „business first“ i zamalo su realizovali projekat „Severni tok 2“, jer im nije bilo bitno šta Putin radi dok isporučuje gas. Mislim da mi ovde imamo pomalo prevelika očekivanja od Zapada, da ga vrlo često idealizujemo, jer smo se valjda nagledali filmova. Ali, sećamo se kako nisu prepoznali opasnost od Miloševićevog nacionalsocijalističkog režima i da su se otreznili tek nakon četiri godine i užasnih zločina koji su organizovani i počinjeni. Sada imamo sličnu situaciju: mislili su da će zasititi zver tako što će pustiti da uzima male obroke i da će joj na taj način utoliti glad. Ali neće, i nikada u istoriji nije. Ja uopšte nemam nikakvih iluzija da će se Putin zaustaviti na Ukrajini, niti na Moldaviji. A što bi rekao pokojni Mirko Đorđević: Ako vidite da je pala ruska granata na Poljsku, bežite ukoliko imate gde da pobegnete. A Zapad je ćutke gledao na brojna ubistva novinara, aktivista za ljudska prava, opozicionih lidera u Rusiji, sve zarad toga da ne čačkaju rusku mečku i da imaju gas da bi evropska industrija mogla nesmetano da radi. A sad smo došli u situaciju kada više nije pitanje da li će industrija da radi, nego je pitanje da li će Evropa da preživi. Nadam se da je Evropa sada toga svesna, da je Vašington toga svestan, da su se zaista ujedinili i da će konačno mrdnuti dupetom i konkretnije se suprotstaviti Putinovoj agresiji, a ne pravdati dosadašnje nedovoljno činjenje time što će Putin u suprotnom baciti atomsku bombu. Ako će je baciti, on će je baciti i ovako i onako.
ANTENA M: A da li bi potpuni prekid uvoza nafte i gasa iz Rusije bacio Putina na kolena? Postoje ozbiljne procene da bi. Putin ne bi mogao da finansira svoju ratnu mašineriju niti bi mogao da zadovolji svoje građane.
GRUHONJIĆ: To bi verovatno imalo bolji efekat na zaustavljanje rata i možda i na rušenje Putina. Ali, ja opet podsećam da smo mi u ratu i iako sam pacifista po ubeđenju, ja delim mišljenje mojih prijatelja iz Sarajeva, koji su mi rekli da su bili pacifisti sve do momenta dok na njihov kućni prag nisu došli s puškama. Ja ne mogu da shvatim da ljudima nije jasno da su Putinovi Rusi došli s puškom na naša vrata. To što još uvek nisu opalili metak u našim državama, to ne znači da ga već prekosutra neće opaliti. Mi imamo posla sa jednim užasnim režimom koji je toliko duboko korumpiran da je to jednostavno nezamislivo čak i za nas sa Balkana, koji je takođe područje endemske korupcije. Ova korupcija koju vidimo na Balkanu je doslovno nula u poređenju sa korupcijom u Rusiji. Pa pogledajte, Putin se i na agresiju na Ukrajinu odluči na osnovu korumpiranih, pokvarenih informacija! Recimo, njihova državna agencija RIA Novosti je četvrtog dana invazije na Ukrajinu objavila pa brže-bolje povukla već pripremljenu vest da su ruske trupe ušle u Kijev i da ih je narod dočekao oduševljeno. Zamislite koji je to nivo užasa u tim obaveštenim agencijama koje svoga cara snabdevaju informacijama koje odgovaraju isključivo njegovom uhu. Dakle, Putin je postao ovisnik o analizama Aleksandra Dugina i postao je ovisnik o krivotvorenim informacijama njegovih obaveštajnih službi i o umišljenoj moći njegove vojske. I time je stvar još opasnija.
A kada se vodi rat, jedini način da se suprostavite agresoru je oružje. Ne postoji drugi način. Sećamo se svi one skandalozne i tragične zabrane koju je Armija BiH, kao zvanična vojska međunarodno priznate države Bosne i Hercegovine, imala na uvoz oružja, kao i one skadalozne zabrane letova iznad Bosne i Hercegovine. Posledice toga znamo, znamo da je sto hiljada ljudi pobijeno, znamo da su milioni ljudi raseljeni, znamo da BiH ne može da fuinkcioniše već bezmalo 30 godina zato što su je ostavili tako kako su je ostavili, u etničkim getoima, i što nisu kaznili one koji su odgovorni za genocid i masovna etnička čišćenja. Tako da mi možemo da se igramo eufemizama, možda zvučim militantno, ali ja samo govorim iz logike rata, jer mi smo u ratu. Mi ne možemo da koristimo mirotvoračke termine kad sa druge strane imamo zver koja je ranjena, koja je bila iracionalna i pre toga, i koja može da potone u još veće ludilo, jer je očigledno da se Ukrajinci neće predati i očigledno je da je Rusija skrenula na potpuno krivu stranu istorije i da ju je Putin osudio na bog te pita koliko decenija da će biti međunarodni parija, skoro na nivou onoga što je Nemačka bila posle Drugog svetskog rata. A biće još gore, jer će Putin tonuti iz zločina u zločin.
ANTENA M: Danas je Srbija u nekoj poziciji neutralnosti. Kao da to prolazi na nekim, čak ključnim, zapadnim adresama, poput američkog izaslanika Gabrijela Eskobara. I ne samo on. I drugi su imali razumevanja za to Vučićevo balansiranje u poslednjih mesec-dva. Koliko mislite da to može da traje?
GRUHONJIĆ: Mislim da ne može da traje. Bivši američki ambasador u Srbiji Kameron Manter rekao je nedavno jednu klljučnu rečenicu: Srbija će jednostavno biti zaboravljena ukoliko se ne svrsta, kao što su se svrstale jedna Švajcarska i Švedska, onda je to to. Ili što bi rekao Mirko Đorđević: mi u Srbiji ne propadamo, mi trulimo, a proces truljenja ume da potraje. Tokom tog procesa, Vučić je jednostavno zgazio bilo kakvu opoziciju u Srbiji, a sa druge strane – da budemo potpuno iskreni prema samima sebi – u Srbiji ne postoji politička alternativa, sem na margini, sa tendencijom da ju se gurne još dublje na marginu. Postoji više od 80 odsto lista koje su bile prijavljene za protekle parlamentarne izbore, koje negiraju genocid u Srebrenici. Pazite, mi živimo u društvu u kojem ogromna većina negira genocid u Srebrenici. Ovo društvo je, da se ne lažemo, natopljeno saučesništvom, i ovde su izrasle i rastu nove generqacije koje ne snose odgovornost za ono što je Srbija organizovala devedesetih godina na području Jugoslavije. Oni, dakle, odrastaju u društvu u kojem je mainstream kultura negirati genocid. Mislim da to dovoljno govori o takvom društvu.
E, sad, da se vratim na Eskobara i ostale sa Zapada: oni nemaju s kim da razgovaraju u Srbiji, oni jednostavno nemaju s kim da razgovaraju. I to je fakat. Za razliku od kraja devedesetih godina i svih nacionalističkih lutanja tadašnje opozicije, odlazaka na kanabe kod demijurga zla, pokojnog Dobrice Ćosića, oni su na kraju ipak shvatili da, ako želiš da sarađuješ sa Zapadom, moraš da deliš zapadne vrednosti. Jer mi znamo šta su zapadne vrednosti, znamo da ne postoji idealna civilizacija i da možemo da biramo između postojećih civilizacija. Ako je nekom draži ruski ili kineski sistem, to je njegova stvar, ali to nije sistem u kojem ja želim da živim. Ne želim da saučestvujem u proizvođenju nekakvog vrlog novog sveta, koji svaki dan gledamo u Kini, ili u proizvođenju Orvelove 1984, koji upravo gledamo u Rusiji i Ukrajini. Dakle, nije kriv Eskobar. Eskobar razgovara sa onima sa kojima može da razgovara. A odavde nema ispružene ruke. Ogromna većina političara u Srbiji nije osudila agresiju Rusije na Ukrajinu.
ANTENA M: Ali, poruke koju šalju razni eskobari su štetne, jer oni eufemizmima ojačavaju poziciju ljudi poput Vučića i betoniraju njihov legitimitet. Kada ste govorili o procentima onih koji negiraju Srebrenicu, sada se pojavilo istraživanje po kojem po prvi put većina građana Srbije ne želi u Evropsku uniju? Takođe, navodno 80 odsto građana Crne Gore podržava naš ulazak u EU…
GRUHONJIĆ: To istraživanje iz Srbije je, po meni, čisti spin i ja u te podatke ne verujem. Ono je isporučeno javnosti u trenutku kada Vučić trpi pritisak sa Zapada da mora da se opredeli, i kada glasa protiv Rusije bacajući udicu i kupujući u svom šibicarskom stilu vreme. I ovo je sad, kao, njegov dodatni argument pre svega za Zapad – „evo vi me pritiskate, a vidite šta se dešava, narod se buni“. To mu više neće proći, bez obzira na sve.
A što se tiče Crne Gore, ja ne bih poredio Crnu Goru i Srbiju. U Crnoj Gori i te kako ima alternative, građanske opcije i političkih partija koje mogu da vam se sviđaju ili ne sviđaju, ali koje su moćne i najjače u Crnoj Gori, poput DPS-a, i koje su uz sve njihove manjkavosti, apsolutno jasno opredeljene i za NATO, i za EU, i za Zapad. I nemaju nikakav problem da to kažu. U Srbiji je jednostavno to nezamislivo. To antievropsko što vi imate danas u Crnoj Gori je uvezeno, nije autentično i spinuje se preko velikog broja medija koji su popularni u delu Crne Gore. Govorim o tabloidima i televizijama iz Srbije, tako da su to potpuno drugačije stvari. Crna Gora je takođe u hibridnom ratu i ona je žrtva agresije.
ANTENA M: Iz Srbije je otišla peticija, čiji su ideolozi Matija Beković i Nemanja Kusturica, kojom su podržali rusku agresiju na Ukrajinu i usprotivili se mogućnosti uvođenja sankcija Rusiji. Kako je to moguće?
GRUHONJIĆ: Moguće je zato što su ti ljudi svoje karijere a naročito svoja bogatstva izgradili na tome što su uvek služili na strani zla. Dakle, oni jednostavno brane svoje pozicije. Oni, naravno, ne veruju u to što pričaju, oni su najobičniji profiteri i spremni su da zarad tog profiterstva i očuvanja sopstvenih privilegija, pa makar one opstale samo u jednom deliću planete zemlje, u onome što bi oni od Srbije da naprave – da bude Mordor u Evropi. Oni, naime, znaju da ukoliko se razdani, onda će se oni morati u najboljem slučaju razbežati. A siguran sam da se oni plaše i nekih drugih stvari, jer razmišljaju iz svojih pozicija i znaju šta bi oni nama radili kada bi ponovo bili u situaciji da nam to rade.
ANTENA M: Kako vam izgleda još neformirana manjinska vlada u Crnoj Gori?
GRUHONJIĆ: Evo, parafraziraću na ovom mestu Darka Šukovića: izgleda mi kao manje zlo, ali se slažem da će posle ovoga Crnoj Gori biti potreban dream team koji će imati ozbiljan posao da pokuša da sastavi sve ove kockice koje su ovi, svesno i namerno, porazbacali, e ne bi li vratili Crnu Goru u okrilje tog tzv. srpskog sveta, kao „srpsku Spartu“, što je nažalost način na kojoj se o Crnoj Gori većinski razmišlja.
Ako je neko zao i ima loše namere, to i dalje ne zači da je lenj, A onda ni mi ne smemo biti lenji. I ako smo na strani dobra i ako za sebe tvrdimo da smo na strani dobra, onda moramo to i da pokažemo na terenu. Ni partizani nisu ušli u rat sa 200 hiljada vojnika, nego sa tri hiljade članova Komunističke partije pa su pobedili. Ne trebamo se osećati inferiorno zato što mase nisu na našoj strani, jer nas ima dovoljno, bez obzira što nam se čini da nas je fatalno malo. Ima nas dovoljno, samo treba drugačije da se organizujemo.
STUPS: Eskalacija