Na grafitima ispisanim ispred ulaza u pojedine zgrade u Kikindi piše: „Ovde živi Đilasov lopov“. Ova je vest nekako prošla neopaženo u javnosti u Srbiji. Nama, koji se sećamo rata u Bosni i Hercegovini, nije promakla. Sličan je to metod koji je korišten u markiranju “nesrpskih” stanova i kuća neposredno pred rat i tokom rata. Znamo i kako se to završavalo: u boljem slučaju izbacivanjem “nepodobnih” iz stanova po metodu “imaš 15 minuta da se spakuješ”. U gorem  slučaju – ubistvima.

Na snimcima sa nadzornih kamera iz Kikinde vide se maskirani muškarci koji šablonom ispisuju ove grafite. Reč je o Vučićevim fašističkim falangama. Koje su ekvivalent tzv. paravojnim formacijama u ratu u Bosni. Koje, naravno, nisu bile paravojne. Već ih je – sve odreda – kontrolisala Služba državne bezbednosti Srbije (SDB). Koja se danas zove BIA – Bezbednosno-informativna agencija. Baš kao što je kontrolisala i Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja i Aleksandra Vučića. Ma šta kontrolisala, napravila im je stranku, doslovno od svakog mesnog odbora do „Centralne otadžbinske uprave“. Po nalogu Slobodana Miloševića. Uloga radikala bila je plašenje međunarodne zajednice, kako bi Milošević mogao da zapadnjacima poruči: „Evo, vidite, ako nećete mene, ima i puno gorih od mene“. Drugim rečima, radikali nikada nisu bili projektovani za dolazak na vlast. Dok nisu postali „naprednjaci“ i zapadni partneri. Ali, to je jedna druga priča.

Pored obeležavanja opozicionara, njihove dece i porodica, tokom masovnih protesta koje organizuju studenti vidimo da mladi redari iz redova pobunjenih akademskih građana na nadlakticama ispisuju brojeve telefona svojih najbližih. Za slučaj da im se nešto desi, da oni koji ih pronađu mogu pozvati roditelje i bliske osobe. Mladi redari na nadlakticama ispisuju i koja su krvna grupa, za slučaj hitne intervencije ukoliko budu povređeni.

To nas takođe podseća na jezive zločine iz rata u Bosni i Hercegovini. Kroz višemesečne proteste, dakle, studenti i ostali građani Srbije upoznaju se sa zločinačkom prirodom režima. I među njima je sve manje iluzija o tome na šta su Vučić i ostala bratija sve spremni. Zlo se vratilo kući. I ne preza da zločine počini i nad svojim sunarodnicima. Sada više nisu glavni „problem“ Bošnjaci, Hrvati, Albanci, Crnogorci, Slovenci… već „loši Srbi“, „izdajnici“, kojima se za svaki slučaj dodaje i kvalifikacija da su „ustaše“. Vampir se hrani krvlju i sve je manje onih u Srbiji koji nisu svesni te činjenice. Vampiru nije važno koja je krvna grupa u pitanju niti da li je krv „srpska“ ili neka „inoverna“.

Stvari su u Srbiji, dakle, ogoljene. Protesti imaju emancipatorski karakter, u svakom smislu. Jedno politički duboko infantilno društvo odlučilo je da pokuša odrasti. Tu je odluku donelo spontano, suočeno sa državnim zločinom u kojem je 16 ljudi ubijeno 1. novembra prošle godine u Novom Sadu. Ti ljudi su ubijeni kada se na njih sručila nadstrešnica sa zgrade glavne železničke stanice u Novom Sadu. Iako je od tada prošlo gotovo pola godine, osećaj je i dalje jeziv. Reč je o stalno prisutnom osećaju da je svako od nas danas sasvim slučajno još uvek živ. Jer svako od nas je pod tom istom nadstrešnicom bio mnogo puta u životu. Naime, u pitanju je železnička stanica, jedno od najprometnijih mesta u svakom većem gradu. Otuda i ona parola sa protesta: „Svi smo pod nadstrešnicom“. U pitanju je, dakle, esencijalni egzistencijalni strah. Strah od svega što su „naprednjaci“ gradili tokom ovih 13 godina. Strah od činjenice da je njima bilo svejedno, iako su dobro znali da je nadstrešnica na stanici u Novom Sadu sklona padu. Iako celi objekat nije imao potrebne dozvole, on je u tri navrata „svečano“ puštan u rad. „Naprednjački“ kadrovi, poput zloglasne predsednice vojvođanske vlade Maje Gojković, objekat su prilikom otvaranja čak proglasili „najlepšim i nejbezbednijim u Evropi“.

Ljudima zato danas nije svejedno ni da sednu u onaj brzi voz „Soko“, koji saobraća na liniji Novi Sad – Beograd – Novi Sad. Ni „nova“ beogradska železnička stanica na Prokopu ne izgleda nimalo bezbedno. I kada idu ulicama svojih gradova, ljudi izbegavaju da se kreću blizu krovova. Sve što su radikali sazidali ili „renovirali“ u poslednjih 13 godina je sumnjivo, veoma sumnjivo. Kao što su njihovi „dobrovoljci“ devedesetih pljačkali prethodno etnički očišćena sela i gradove u „regionu“, sada na tenderima – pa i najmanjim – halapljivo nameštaju „svojima“ poslove. Sve po principu „uzmi pare i beži“. Pa makar koštalo i ljudskih života. Jer zašto bi onima koji su na zločinu nastali bilo stalo do ljudskih života.

Taj sveprisutni strah ljude, naizgled paradoksalno, vodi ka oslobađanju od straha. Jer su suočeni sa binarnom dilemom: život ili smrt. Život znači da se moraju osloboditi ovog režima. Smrt znači opstanak režima na vlasti i lagano ili brzo umiranje, koga šta zapadne. Ili beg, ko se snađe. Život znači podržati studente i đake u njihovoj borbi Smrt znači ne podržati sopstvenu decu.

U regionu postoji opravdan strah od velikosrpskog militantnog nacionalšovinizma. Neki od simbola pod kojima su organizovana etnička čišćenja i genocid devedesetih godina prošlog veka mogu se primetiti i na protestima. Strah regiona je razumljiv. Međutim, kroz razgovor sa studentima, u više navrata sam se uverio u njihova svedočenja da su pre protesta bili em politički nepismeni em veoma kleronacionalistički opredeljeni. Ti studenti sa kojima sam razgovarao danas su politički veoma pismeni i više nisu kleronacionalisti. U pitanju je, dakle, emancipatorki proces.

Taj je proces, na primer, doveo i do toga da se Bošnjaci iz Sandžaka konačno osećaju kao građani Srbije. I taj osećaj, po svedočenju studenata iz Novog Pazara, imaju po prvi put u životu. Zašto ga imaju? Zato što su studenti iz drugih univerzitetskih centara podržali svoje kolege iz Novog Pazara i došli im u goste. Zato što su studenti iz Novog Pazara išli u goste svojim kolegama u Kragujevcu, Novom Sadu, Nišu, Beogradu… Gledali smo dirljive scene njihovog grljenja, gledali smo kako jedni drugima pripremaju sofre u skladu sa njihovim  verskim običajima, gledali smo kako se – jedna uz drugu – vijore zastave Srbije i bošnjačke nacionalne manjine. Tako nešto nismo nikada gledali. Mladi Bošnjaci u Sandžaku odrasli su u osećaju odbačenosti i straha zbog svega onoga o čemu su im pripovedali njihovi roditelji, kada su devedesete godine u pitanju. A to „ono“ su zločini nad Bošnjacima iz Sandžaka, proterivanja, prebijanja. I fotografije Novog Pazara opkoljenog tenkovima Miloševićeve vojske. To su one krvne grupe i brojevi telefona na nadlakticama, to su one „obeležene“ kuće i stanovi. To je onaj voz u Štrpcima i lične karte sa „pogrešnim“ imenima i prezimenima.

Ima li, dakle, mesta strahu regiona od pojedinih simbola studentskih protesta koje bude strašna sećanja na devedesete? Ili se pred našim očima dešava jedan drugačiji proces suočavanja sa prošlošću? Gde su se studenti, kroz lično iskustvo, uverili šta interkulturalnost i tolerancija znače u praksi. U praksi koju su sami, spontano, stvorili. I da li posle toga može uslediti i suočavanje za zločinima počinjenim u ime njih, još nerođenih, nad komšijama? Ako može uslediti, to bi bio revolucionaran korak za celu ideju kulture sećanja: da se mladi, nevini ljudi prvo međusobno upoznaju, nakon što su se suočili sa prirodom esencijalnog zla. Nakon što su pogledali vragu direktno u oči. I shvatili da je vrag uvek vrag, ma koje vere i nacije bio. A da je krv svima crvena, bez obzira na to da li si Srbin/Srpkinja iz Novog Sada ili Bošnjak/Bošnjakinja iz Novog Pazara.

Već i ovo što su do sada mladi revolucionari uradili bilo je dovoljno da na svetlost dana izvede vampire. A znamo šta se s vampirima dešava kad ih obasja sunce. Po principu spojenih sudova, to se odnosi na vampire i sa ove i sa one strane Drine, koji se uzaludno međusobno podržavaju.

(Radio Sarajevo, foto: Mahsa Nejadfallah, Stadt Weimar)