U vreme kada je počeo da stasava kao samosvojno misleće biće, sve oko nas počelo je da se raspada. Tenkovi su krenuli na ljude, ljudi su počeli da se prebrojavaju po poreklu, a verbalni vatrometi mržnje preko noći su se pretvorili u sevanje metaka. Bio je to ujedno trenutak kada su ovdašnju političku scenu zaposeli ovi što razjebaše sve živo, protiv kojih je, tri decenije kasnije, ustala mladost, ali i „sva starost“ Srbije, ona kojoj laparoskopski nije odstranjen mozak.

Borbu Novosađana za pravdu, zdrav razum i vladavinu zakona, pomno, već više od godinu dana prati i junak ove priče – Dalibor Stupar, novinar i karikaturista portala Autonomija, koji svoje – neretko opasno rečite karikakture, objavljuje pod imenom STUPS.

O satima provedenim na ulici, o tome kako izgledaju trenuci kada te sekunde dele od „dobro snimiti“ do „preživeti“, a istovremeno paziti da te po leđima ne „odvali“ policajac il’ kriminalac, o tome kako je Betmen podebljavao etičku vertikalu u njemu, kako je bilo odrastati devedesetih, kada je roditeljska plata 27 milijardi, a pokazna 17 milijardi, o crtanju onih koji nas brišu, o mnogim toponimima Novog Sada koje su neznalice srušile, a koje živo postoje u sećanjima ljudi, o svemu onome što je decenijama ovde planski uništavano – a s jedne adrese osmišljeno, za Moj Novi Sad govori Dalibor Stupar…

Stupar je rođen u Temerinu, gde je kao odličan đak završio osnovnu školu. Srednju je upisao u Novom Sadu, 1991. godine. Pubertet je, dakle, počeo da ga „piči“ taman u vreme kada je mržnja počela da „piči“ počivšu zemlju, a kako je postao čovek kakav je danas, ni sam ne može tačno da definiše, misli da je tome doprineo sticaj okolnosti, pre nego svesne odluke.

Odrastanje u vreme kada „nismo bili u ratu“

– U Temerinu, u vreme kad sam bio tinejdžer, nije bilo ničeg zanimljivog. Postojao je jedan jedini klub, „Akumulator“. Bila je to mala sredina, zatvorena, i tek posle, kada sam krenuo u srednju, i u Novom Sadu upoznao rokenrol i andergraund ekipu, shvatio sam da su isti takvi ljudi, koje sam prepoznavao kao svoje, postojali i u Temerinu, maltene dve ulice od mene. Imali su gitare, bubnjeve, pojačala, ali se nismo znali, nismo mogli da se povežemo, nije bilo mreža, internet nije postojao. Sećam se da su se moji roditelji u to vreme plašili da me puste u izlaske u Novi Sad, jer su tu negde oko današnjeg „Rodića“, preko noći nikli džakovi s peskom i naoružana policija. S jedne strane, bilo je ludilo u društvu, a s druge, porodične brige: hoće li se imati dovoljno novca, čak i za pokaznu kartu, jer plata je u tom trenutku 27 milijardi, a pokazna 17 milijardi. To je bukvalno bilo tako, mada se ponekad, kada krenem s tim sećanjima, osećam kao ujka Albert iz “Mućki”, koji govori: „During the War“… –  kaže Stupar i nastavlja:

– Hiperinflacija ’93. bila je baš katastrofa, uopšte ne znam kako smo preživeli. Imao sam i grižu savesti što sam upisao školu u Novom Sadu i time porodicu izložio trošku, a opet, Mašinska škola, koja je bila jedina u Temerinu, nije bila moj senzibilitet. Kad gledam iz današnje perspektive, u Građevinskoj, koju sam upisao u Novom Sadu, dobio sam ozbiljne lekcije, ne samo u smislu znanja, nego i etike. Moja profesorka bila je i Sonja Stoja, Ja sam bio niskogradnja, a ona visokogradnja. Predavala mi je tehničko crtanje. Sećam se kako je bila stroga, svi smo je se bojali i tek sam kasnije razumeo zašto je od nas tražila preciznost, a očekivala odgovornost i iskrenost. Bila je odličan profesor, a kada sam posle mnogo godina video kako se bori za Novi Sad, bio sam oduševljen, shvatio sam da je i izuzetan čovek – priseća se.

Kad porastem biću Betmen

Crtanje je Stupar, kao i većina dece, otkrio u detinjim godinama. Stalno je nešto crtao, skicirao, i danas čuva sveske u kojima je stotine crteža, nacrta, ideja koje čekaju da se završe. Samouk je, inače. Crtanju ga niko nije podučavao, a u vreme kada je počeo da crta nije bilo Jutuba na kojem si mogao da ukucaš „How to do…“ i savladaš neku tehniku crtanja.

– Ja sam maltene u srednjoj saznao da postoji i Umetnička škola. Sreo sam neku drugaricu, koja mi je rekla da je upisala Umetničku, i ja sam 20 minuta pokušavao da shvatim šta je to, šta se tamo radi, da to uopšte postoji. Tek kasnije, i sam se povezao s tim krugovima, mislim da je to bilo 1998. godine. Postojalo je neko udruženje Stvaralačka omladina Novog Sada, u okviru koga su jednom nedeljno, popodne, bile i radionice stripa, a ja sam strip jako voleo. Obožavao sam Dilana Doga i Martija Misteriju, gotivio Zagora, a najviše Betmena, koji nije bio običan superheroj. Bio je milijarder, koji svoj položaj nije koristio da se dodatno obogati, već da se bori protiv nepravde. Čista naučna fantastika – smatra Stupar.

– Jako me nerviralo kada mi preseku epizodu. Čoveče, da poludiš! Ti klinac, nemaš para da stripove kupuješ unedogled… Srećom, moj otac i njegova ekipa takođe su voleli stripove, u našoj ih je kući uvek bilo bar 150. Nisam se „pecao“ jedino na kaubojske, ali sam vrlo brzo počeo da skupljam Alana Forda. Nisam baš sve razumeo, ali sam osećao da je to nešto posebno. U to vreme, počeo sam da gledam i „Pajtonovce“, išli su na TV Novi Sad, u nekom popodnevnom repriznom terminu, posle škole. Ni tu pola nisam razumeo, ali sam opet osećao da je „Leteći cirkus Montija Pajtona“ nešto važno i dobro. Prepričavali smo njihove fazone, one koje smo razumeli, ali tek naknadno shvatiš kakve su oni gvozdene tabue lomili, za šta si ti, u trenutku kad ih gledaš, nedovoljno obrazovan i informisan klinac. I danas me zadivljuje njihov duh, to da nema zaštićenih. Mogu da se sprdaju s papom i vojskom, i ta vrsta odnosa: da nemaš pardona prema tzv. autoritetima ako su pogrešili, za mene je svetinja. I uvek mi je podsticaj kako mi novinari moramo da se odnosimo prema stvarnosti, da budemo uvek kritički raspoloženi, ali da govorimo iz ugla činjenica, jer želimo da ukažemo na nešto što treba da se ispravi i popravi. To, naravno, ne podrazumeva vređanje i omalovažavanje bilo koga – priča.

Kriv je Relja, ali i Marina i Dinko

A kako je dospeo u novinarstvo, kako je saznao da ono postoji? Stupar kaže da je to bilo nakon odslužene vojske, posle koje je otišao od kuće u Novi Sad. Tu je radio razne poslove, između ostalog, i u „Truckburgeru“ nadomak Filozofskog fakulteta, na uglu Stevana Musića i Bulevara cara Lazara, na livadi isped sadašnjeg „Makijata“.

– Tamo je često svraćao Relja (Aleksandar Reljić), a ja sam često mitingovao o situaciji u kojoj živimo. I on mi jednog dana kaže: „A što ti ne bi probao da pišeš?“. Nedugo potom upisao sam Novosadsku novinarsku školu, bilo je to 2000. godine. Bio sam prva generacija, ona probna. Prošao sam prijemni, ali je moje prvo predavanje, koje je trebalo da bude 6. oktobra, otkazano, jer se prethodnog dana desio 5. oktobar. Na praksi sam kasnije bio u gradskoj rubrici lista „Vojvodina“, koji je uređivao Mihal Ramač, a onda mi je, već u drugom semestru, šansu da se pokažem dala Marina Fratucan. Njen URBANS tražio je mlade novinare. Primljeni smo Čaba Polgar i ja. U redakciji su već uveliko bili Dušan Petrović, Jelena Krajšić, Brankica Drašković, Vlastimira Stanković (danas i Ruškuc)…. Bila mi je frka, nije da nije, ali sam nekako preživeo prvo snimanje. Sećam se da smo snimatelj Dobrivoje Dejanović Dale i ja išli u fabriku „Fruška gora“ u Pašićevoj ulici, preko puta današnjeg restorana „Veliki“. Bio je protest, radnici nisu dobili plate. Ispričao sam se s ljudima i te večeri dugo ostao u montaži da završim svoj prvi prilog. Posle je naša redakcija bila dopisna za B92, bilo je to vreme stvaranja ANEM-a. Posle sam prešao u „Građanski list“, a nakon što se on raspao, jedno vreme nisam radio u medijima. Bio sam u pres službi LSV, a onda sam se u novinarstvo vratio na poziv Nedima Sejdinovića i tako postao deo redakcije Autonomije. Tu sam i danas, s aneksom dopisnika Bete, jer sam zamenio druga Špera (Darka), koji nije stizao da piše od svojih sindikalnih obaveza – kaže Dalibor.

Hrabra novinarska pešadija

– Najtačniji odgovor na pitanje, a kamo običan život, bio bi: šta je to? Od 1. novembra i pada nadstrešnice, život se skoro potpuno sveo samo na posao. Sati i sati se provode na ulici. Dnevno je ponekad bivalo desetine događaja, na sve ne može stići jedan čovek i to je trenutak kada se pokazuje solidarnost među kolegama. Portal za koji radim, nije se, do pada nadstrešnice, bavio dnevnim događajima, već analitikom i istraživanjem, ali su događaji od tog datuma nametnuli drugačiji ritam i kod nas. Počeli smo da izveštavamo na dnevnoj bazi, za šta je bila potrebna šira mreža saradnje. Novosadski novinari su, doduše, i ranije dobro međusobno sarađivali, ali ih je velika tragedija još čvršće povezala. Tako je stvorena neformalna grupa novinara nazvana Novosadska redakcija – priča naš sagovornik.

Novosadska redakcija

Žiri nagrade „Srđan Aleksić“ ove godine je Novosadskoj redakciji dodelio Specijalnu plaketu za „izvanredan, predan i solidaran rad tokom studentskih protesta u Srbiji“, jer su pokazali da je borba za javni interes iznad svega: iznad konkurentnosti, eksluzivnosti i uređivačkih razlika matičnih kuća.

Na propitivanje kako su njegove karikature ušle u javni etar, Stupar se priseća da je to bilo još u vreme kada je radio u „Građanskom listu“, u kojem je urednica kulture Sneža Jaković „namirisala“ njegov talenat za crtanje, pa je tako u subotnjem izdanju tog dnevnog lista osvanuo njegov strip – kaiš „Dangube“, Na Autonomiji je mesto za njegovu „Karikaturu nedelje“, kojom daje lični utisak događaja iz prethodnih sedam dana, našao urednik Dinko Gruhonjić.

Karikature među studentima

„Neizmerno sam se obradovao kada sam video da su neke moje karikature dobile i upotrebnu vrednost. Naime, kada je napadnut „Crni ovan“, napravio sam karikaturu, koja je potom osvanula na majicama, a nekoliko puta sam na studentskim protestima video moje karikature. Na nekima su čak bile i studentske intervencije, što je legitiman umetnički čin.“

Što se tiče toga, da li je lakše napisati vest ili nacrtati karikaturu kao odgovor na neki događaj, Stupar kaže da zavisi od samog događaja, kao i činjenice da u vesti moraš biti objektivan, dok u karikaturi moraš biti subjektivan. Zavisi, naravno, i od toga ko ti je inspiracija za karikaturu. On je do sada, kaže – nažalost, najčešće crtao Vučića, zato što je to čovek koji ovu zemlju „drži u šaci“.

Duša „vrišti“ karikaturom

– Realno, on je apsolutno neinspirativna ličnost, ali je u sve umešan i ne možeš da pobegneš od njega. Trudio sam se da ne preskočim ni ove naše, novosadske likove, od gradonačelnika, preko Maje i Mirovića. Vojvodina je poslednjih godina bila toliko u zapećku da je ponekad bilo teško nacrtati bilo šta smisleno, dok je Novi Sad i ranije bio na udaru, pa tu inspiracije nije manjkalo. Ne volim, zapravo, kad imam dobru inspiraciju za karikaturu, jer to znači da su napravili nešto baš loše, a s druge strane, mislim da ih stalno treba „crtati“, jer oni zaista rade nesagledivo loše stvari za sve nas, i tu ne treba štedeti nikoga, od države do crkve, već jasno pokazivati šta sve rade – smatra ovaj novosadski karikaturista i novinar.

Karikaturisti, Pijanista i – niko više

Čudno je, zapravo, što nema više umetničkih akcija povodom svega što živimo, slaže se u nastavku Stupar. Pored karikaturista i Pijaniste, te jedno vreme krvavih ruku na pozorišnim scenama i transparenata podrške studentima, što sada već izgleda kao da ’47 kažeš da si u partizanima, drugih umetničkih akcija – nema. Stupar misli da je to zato što je kultura trenutno na udaru.

– Kultura je već dugo na udaru radikala, jer fakat, to jesu radikali, samo malo oprani. Oni su kulturu pokušavali da ućutkaju i ranijih godina, jer su znali da odatle preti opasnost. To što u javnosti umetnici nisu prisutni nekim umetničkim akcijama, znači samo da novosadska kultura ima bukvalno egzistencijalni problem. Sada je u drami i institucionalna kultura, a ona van institucija već godinama jedva opstaje. Kulturu uništava projektno finasiranje i to od kada su odlučili da će iz budžeta davati pare samo onima koji ih ne kritikuju. Ostali su prepušteni samima sebi – smatra Stupar, a u nastavku govori o tome da li ga nervira često izgovarana teza, da su „za sve što živimo krivi mediji“, koju mnogi ljudi izgovaraju, bez svesti i ograde, iako to zapravo uopšte nije tačno, jer su za sve krivi ipak nesposobni i korumpirani političari.

– Verujem da bi tu moralo biti ograde za sve nas koji pošteno i odgovorno radimo svoj posao. Ova vlast je godinama podgrevala taj crno-belo mentalitet: mi smo dobri, svi ostali su zli, pa ako je opozicija kriminalna, kako govore, zašto za 13 godina nisu uhapsili nikoga od njih? Oni godinama ljudima plasiraju priču da su svi isti, a nisu. Čine to da se ljudi ne bi bunili, jer kad misliš da su svi isti, onda ni ne insistiraš na promeni i smeni vlasti. Njihova propagandana mašinerija je neviđeno jaka i uporna, ali verujem da je ljudima dosta, da povratka nema. Građani su shvatili da ova vlast podstiče samo i sve najgore. Kada oni odu, biće potrebno ozbiljno medijsko opismenjavanje ljudi, da znaš ko je šta objavio, ko stoji iza koga portala, ko piše, ko koga finansira… Moraćemo dobro da zapnemo da počupamo najgore moguće korenje, koje je duboko u zemlji, jer nema instance, u bilo kojoj gradskoj instituciji, koja nije zatrovana njihovim kadrovima, koji su potpisali nešto što nisu smeli, koji su odobrili nešto naopako, koji su učinili nešto zbog čega moraju da ćute i rade kako stranka kaže – uveren je.

Lustracija uber alles

– Neće biti lako, jer svako onaj ko je glasao za njih, kada prizna sebi da je glasao za one koji su počinili toliko kriminala i nakrali toliko para, zbog čega je stradalo i 16 ljudi na Ž stanici, moraće da se zapita, pa snosim li onda i ja deo krivice? Dovoljno smo matori da se sećamo kako je bilo kada je pao Milošević, ljudi su govorili: „Nismo znali“… Kako niste znali, pa stalno je neko o tome govorio, o leševima koji su plivali i zločinima koji su počinjeni u naše ime. Kad osvestiš da si to uradio za dve crvene ili za dž, neće ti biti svejedno ako imaš išta u glavi. Lustracije mora biti, a čak i ako bude volje da se provede ozbiljno, biće izuzetno teško, jer su sve uništili, a i ne možeš lustrirati 200.000 ljudi. Moraće biti kažnjeni najodgovorniji, najvažniji šrafovi ovog nakaradnog sistema. Zatvora moraju da zaglave bivši gradonačelnici, direktori javnih preduzeća… Bezobrazluk se najbolje isteruje kaznom, videli smo to dobro na primeru vezivanja pojasa u automobilu… Kako god da bude, borba traje i u njoj ne sme biti straha – naglašava Dalibor.

Ko se boji straha još…

– Da se bojim, ne bih radio ovaj posao. Za razliku od nekih kolega, Žareta (Bogosavljevića) npr, koji su dobijali udarce, ja sam do sada prolazio bez problema. Uvek se trudiš da sve zabeležiš najbolje moguće, sa što više živog materijala, on je najbolji dokument, najbolje svedočanstvo. Istovremeno, moraš da se smestiš negde, odakle možeš i da se skloniš ako dođeš u situaciju da možeš da stradaš. Mi smo sami na terenu vremenom shvatali na šta sve moramo paziti: na zid, rupe na ulici, drveće, slepu ulicu, uske ulice, maskirane/nemaskirane ljude, policajce u civilu, one koji se predstavljaju kao policajci, a nisu, odakle dolazi žandarmerija, kako dolazi, kada dolazi pojačanje, da te policija ne nabije na zid, da neprekidno pratiti sve oko sebe… Tim više sada, jer imam utisak da je policija od avgusta dobila naređenje da mlati i ne osvrće se na to da li si novinar. Mi smo svi vidno obeleženi fluorescentnim, žutim PRESS prslucima, ali nas ipak nas obore na zemlju, zveknu, traže legitimaciju i tek onda nevoljno puste, jer kao nisu znali da smo novinari. Što je nonsens, jer šta bi npr. bilo da ja, kad me zaustavi policajac, ne stanem, već kažem da nisam znao da je on policijac, iako ima kacigu, značku, u uniformi je – priča Stupar.

Kad žandarmerija krene…

„Mi reporteri nismo imali nikakvu obuku kako da se ponašamo u ovim kriznim situacijama, a bilo ih je mnogo od početka studentskih protesta. Mislim da bi novinarska udruženja morala da organizuju neke obuke, ali ne ove ‘blokadne kuvarice’ Ane Brnabić, nego nešto korisno o tome šta je važno da radimo u kom trenutku“.

– Primetno je da policajci u poslednje vreme bili bešnji, to se vidi po njihovim reakcijama i nervozi. E sad, da li su nervozni jer su non-stop na ulici, ili zato što su neki od njih povređeni, kako tvrdi ministar policije, ali, što bi njihov predsenik rekao, ne rade na manekenskoj pisti. Ako si se prijavio za žandarmeriju, onda treba da se boriš s ozbiljnim kriminalcima, što podrazumeva da upadneš u neko zmijsko gnezno i uhapsiš neke kriminalce, a ne da tučeš penzionerke i studentkinje i bacaš im bicikle, jer te nerviraju. Možda ih je razbesnela i studija o profilu prosečnog policajca, koja je objavljena početkom septembra, koja kaže da obično dolaze iz rasturenih, nefunkcionalnih porodica, u kojima vlada „čvrsta ruka“, da neki imaju dijagnoze, da se neki, iako ih nemaju, ponašaju kao da ih imaju, da među njima ima i sadista, itd… Sve to pokazuje da neće preći na pravu stranu, kako u narodu postoji mit, već da će slušati naređenja do poslednjeg momenta i da će se prikloniti pravoj strani tek kad budu poraženi. Dobro se sećam 5. oktobra, bacanja štitova i „nismo mi hteli  plakanja“. Ni tada nisu prešli na ovu stranu, već su se predali. Prešlo je zapravo tih par jedinica koje su mogle da naprave ozbiljno krvoproliće i prešle su tako što nisu napravile krvoproliće, a već si posle 2000. ima tenzije sa njima. Na kraju je ta jedinica ubila premijera Đinđića. Kad se promeni vlast, novi ministar će verovatno narediti da nema više fantomki i da moraju da imaju imena na uniformi, pa će oni da deluju super, ali nemam iluziju o njima – razmišlja on.

Samo sloga iz septičke izvlači

Na kraju razgovora, o najvažnijoj temi – o duhu Novog Sada, živ li je, da li je spreman za slobodu koja mu je nadomak ruke? Stupar misli da predaje nema, da je borba za slobodu imperativ. Razume da je otpor slabiji u manjim mestima u Srbiji, gde je bio jedan ili tek nekoliko protesta, gde su studenti prošli jednom, pa nikad više, ali kaže da ne može da razume da posle 5. septembra u Novom Sadu, već sutradan na ulice nije izašao ceo grad, da zbog bačenog gasa na ljude, zbog Rektorata, premlaćivanja, terora nad građanima i poniženja koje su doživeli, pred Banovinu nije došlo 45.000!

– Zašto nije izašlo nekoliko desetina hiljada Novosađana, zašto nije rečeno: „Ne mičemo se odavde dok ne odete“ i potrajalo bi možda sedam dana najviše, i sve bi bilo gotovo. On bi morao da raspiše izbore. Mi živimo u gradu u kojem je bivši načelnik policije dobio četiri godine zatvora, on je drugi ili treći koji je završio u krivičnom postupku. Onog sirotog Iliju Kostića prebili su u policijskoj stanici, ne na ulici. Nije on bio na parkingu, pa nisi mogao da kažeš: „Nije ga tukla policija, to je bio neko drugi“. Ko je bio? Ne možeš da kažeš da su bili blokaderi koji biju policiju. Ne znamo šta se desilo. Zašto ovi koji nisu loši štite one koji su loši? Pa onda ćete svi završiti na istoj gomili istorije. Bićeš isto kriv, ako ne kažeš ko je kriv. Ne shvataju ljudi da borba mora da bude složna. Neki misle, ja imam kredit, ja čuvam posao… Pa druže, nije samo tebi teško, nije baš uvek tebi najteže. I drugi imaju kredite, poslove, malu decu, možda bolesne, samohrane su majke ili očevi… Ne može direktor firme da otpusti svih 200 zaposlenih, budite složni, izađite svi na ulicu, svih 200 i ne može vam ništa. Ljudi misle samo o sebi i na sebe. Ne bi boravak na ulici bio večan, ne bi trajao sto godina, maksimum sedam dana. Izgubio bi sedam dana, a izborio bi se za svoj život. Mogli smo ovo da rešimo u februaru, mogli su izbori da budu još letos – veruje Stupar.

Pakao je u nama i među nama

– Sećam se, baš sam mator čim ovo stalno ponavljam, da je te 2000. godine, uoči 5. oktobra bio veliki protest u Novom Sadu. U danima pre toga, bilo je tek par stotina ljudi na ulici, ali tog dana na Trg slobode izašlo je 10.000 Novosađana i krenulo ka Varadinskom mostu, koji još nije bio otvoren. Bilo je to prvi put da je toliko ljudi bilo na ulici. Mislili su da će jednom šetnjom rešiti sve. Mnogi su bili razočarani kad nije. Izašli su tog jednog dana na protest, ali pošto se nije rešilo te noći, već narednog dana ne bi izašli na novi, mrzelo bih ih, to je naš mentalitet. Srećom, sutradan je bio 5. oktobar i sve je bilo rešeno. Bar smo mislili da jeste. Problem je što nas odmalena uče da ćutimo: „ćutanje je zlato“, a nije. Uvek se govori, ćuti, može biti i gore. Ma nije baš tako, jer, može biti i bolje. Meni je ćale uvek govorio, kako baš njemu da zapadne filozof kao ja, samo zato što sam stalno nešto propitivao. Ovde ne smeš da misliš svojom glavom. Preživeo sam inflaciju, raspad Jugoslavije, ratno vreme, nisam imao šta da jedem, nisam imao da platim stan, bio sam bombardovan, Novi Sad je bio baš udaran tada svakodnevno, mogao sam da stradam. Šta još mogu da mi uzmu? Mogu jedino da me ubiju… Imam nekako više nade u mlađe generacije. Oni bolje i hrabrije promišljaju sadašnjost i budućnost. I dobro animiraju neutralne, ili one koji glume da jesu, a ako njih izvučeš iz apstinencije, ti si uradio posao, jer njegovi će, kad-tad, kad shvate da su najebali, pretrčati na ovu stranu – kaže Dalibor.

Prošlost nije bolja

– Nije lako psihički podneti, s jedne strane, da je u Novom Sadu oduvek postojao i bio jak radikalski duh, a s druge, da se grad mora menjati, da ljudi moraju dolaziti, tim pre što je Novi Sad univerzitetski grad, prosto ne možeš imati otpor ka tome. Ne mislim da je sve što je nekad bilo, bilo bolje, ne volim da lamentiram nad prošlošću, mislim da to nije ni zdravo. Bilo bi glupo da ja sad mislim kako je dobro da i današnji klinci, kao ja nekada, nemaju para za pivo. Meni uopšte nije jasno kako smo mi sve to preživeli i ostali koliko-toliko normlani. Prošlost nije bila bolja, i onda je andergraund kultura bila skrajnuta. Imao je Novi Sad Boje, Obojeni program, Ateiste, Hanterse, Ritam nereda, ili Proleće danas, i svi su oni poznati na eks ju prostoru, svirali su svuda, ali si uvek imao i ovu drugu ekipu, koja je bila mejnstrim. Ne zaboravimo da je iz Novog Sada došla i Darabubamara. U politici si jedan mandat imao radikale, drugi ove druge, ko god to bio: SPO, SPS, Liga, Demokrate najviše. Radikalska struja bila je prilično jaka u ratnim godinama, propaganda je udarala sa RTV-a i ljudi prosto nisu imali izbora, ali su Novosađani imali običaj da kazne jednu političku garnituru tako što bi svoj glas na narednim izborima dali drugoj. Ljudi su ipak imali utisak da se nešto pitaju, dok se danas ne pitaju ni po kom pitanju. Sve se uništava planski i svesno, na snazi je najprimitivniji revanšizam: uništavanje radi uništavanja. Razumem da se ruše neke trošne kuće, po nekom smislenom planu, ali ne i da se nešto ruši samo da se uništi, kao što je to bio sa Žutom kućom, npr. Međutim, ne možeš srušiti sećanje. Žuta kuća i dalje živo postoji u sećanjima ljudi, mnogo jasnije nego sve što je radikalska vlast, za sve ove godine, kreirala u kulturnom smislu. Čak i ove nove generacije znaju za nju. Evo i jednog drugačijeg primera: kada sam dolazio u Novi Sad u srednju, autobus je stajao na Ribljoj pijaci, tamo je bila autobuska stanica, koja je bila krš. Ona je sklonjena i tamo je napravljen trg koji, u estetskom smislu, nije ništa manji krš. Postament spomenika koji se tamo nalazi odgovarao bi pre ogromnom trgu u Meksiko Sitiju. Poenta je da su neke stvari očito uništene, a neke nužno promenjene. Grad mora da se menja i razvija, i ne može zauvek da ima 200.000 stanovnika, ali isto tako kulturu ne možeš svesti na saopštenja iz Gradske kuće, koja su se dičila titulom grada kulture, kroz koju su oprali boga pitaj koliko para, da bi kroz to istovremeno pokušali da lustriraju kulturni identitet grada. Meni je važno što imam utisak da se u ljudima nešto prelomilo, da su spremni za promene i da će, iako sada izgleda kao da je neko zatišje, kad studenti pozovu, na ulice izaći ceo grad. Nećemo se vratiti ni na ono pre naprednjaka, jer smo i tu imali zamerke. Ni ono nije bilo dobro. Verujem zato da će duh ove naše sadašnje borbe biti naše novo nasleđe, i u kulturnom i u svakom drugom smislu. Ostaje da se vidi, da ne budem previše optimističan – kaže Dalibor Stupar.

Snežana Miletić (Moj Novi Sad, karikature: STUPS)