Nekoliko desetina metara od Palate pravde u Beogradu, već 6 godina stoji grafit “Smrt pederima”. Republičke, gradske i opštinske vlasti su se smenjivale, ali ovaj grafit (kao i slični grafiti na mnogim mestima u Srbiji) nikoga ne zanima. Ne pomaže činjenica da se nalazi na zgradi vrtića, a pored zgrade (srednje) Škole za brodarstvo, brodogradnju i hidrogradnju. Građani koji pored njega svakodnevno prolaze su potpuno naviknuti na nasilje u javnom prostoru, pa grafit niko i ne primećuje niti u njemu vidi bilo kakav problem. Verovatno bi neki “novinar” ovaj grafit iz perioda nasilnog Prajda 2010. opisao kao “zaostavštinu prošlosti koja, eto, odoleva zubu vremena”.

Stvari su mnogo ozbiljnije. Susedna Palata pravde (a i drugi sudovi) još uvek su daleko od razvijene sudske prakse u vezi sa govorom mržnje i zločinima iz mržnje. Čim nema prakse, građani teško razumeju da pozivanje na linč, mržnju i nasilje predstavlja krivično delo, a da će počinilac biti kažnjen strožije ukoliko je nekog napao zbog pripadnosti nekoj društvenoj grupi. Upravo suprotno, većini građana se pripadnost žrtve nekoj grupi čini kao dovoljno opravdanje za zločin. Postoji čudno verovanje da se nasilje prema nekim grupama (ženama, LGBT+ zajednici, Romima itd) dešava zbog nekakve netolerancije na koju se nikako ne može uticati.

Klimi nekažnjivosti u slučajevima gde su žrtve pripadnici LGBT+ zajednice treba dodati zabranu četiri Prajda, odbijanje da se kazne počinioci nasilja 2010. godine (i pored hapšenja, ozbiljnijih presuda nije bilo), odbijanje da se hapse i procesuiraju oni nasilnici zbog kojih su Prajdovi 2009, 2011, 2012. i 2013. zabranjivani, kao i odbijanje da se donesu zakoni protiv kojih čak ni ekstremni desničari nemaju ništa protiv (npr. Zakon o pravnim posledicama promene pola). Javnost zaboravlja da slučajevi ekstremnog nasilja veoma često ne dobijaju epilog bez obzira da li su to napadi na stanove LGBT+ osoba, napadi u kafićima u centru grada ili na ulici. Javnost ne želi da se stavi u poziciju žrtava i da makar za trenutak zamisli kako je živeti kao pripadnik LGBT+ zajednice, naročito kao neko ko je preživeo nasilje i diskriminaciju. Mogućnost da na radnom i javnom mestu budete otvoreni u vezi svoje seksualne orijentacije je za većinu i dalje samo san.

U takvom okruženju mandatar Vučić je na pitanje novinara rekao da će Vlada Srbije “imati jednu ministarku koja se izjašnjava kao osoba homoseksualne orijentacije”. Premijeru je bilo teško da prosto kaže da je ona lezbejka, već je upotrebio medicinski termin i uz to rekao da se ona “izjašnjava”. Naglasio je da je ona “ljupka i fina”, kao da ostali pripadnici LGBT zajednice nisu takvi i da mu je rekla da neće biti ministarka “ako vam to smeta”. Za novu ministarku gotovo niko nije rekao da je lezbejka, kao da je taj identitet (i dalje) neka sramota ili nešto loše, dok je jedan dnevni listi (verovatno namerno) na naslovnoj objavio da je “lezbijka”. Buduća ministarka Ana Brnabić se nije do juče javno izjašnjavala o svojoj seksualnoj orijentaciji, dok je danas u jednoj od par kratkih izjava naglasila “da to nije tema”, a u drugoj da se o tome “može razgovarati kada bude izabrana”.

Ovaj odličan PR potez mandatara će naići na veliko odobravanje na Zapadu i biće iskorišćen da se kaže da je u Srbiji “sve okej čim imamo gej ministarku”. Mnogi su mišljenja da se bez ikakve zadrške mora pozdraviti ovaj potez Premijera kao istorijski za LGBT+ zajednicu. Međutim, moguće je napraviti paralelu sa uključivanjem predstavnika nacionalnih manjina (npr. Mađari, Bošnjaci, Romi, Albanci itd) u izvršnu vlast u Srbiji. Ovo uključivanje (od 2000. do danas) nije doprinelo boljem poštovanju ljudskih i manjinskih prava ovih zajednica. Naprotiv, izgleda da su promene veoma male, a čini se da većih promena za LGBT+ zajednicu neće biti posle izbora Ane Brnabić za članicu Vlade Srbije.

Naravno da je uključivanje predstavnika bilo koje diskriminisane grupe u javni život, a naročito u izvršnu vlast veoma važno i da ga treba pozdraviti, ali takvo uključivanje mora pratiti nekoliko stvari. Prvo, takva osoba mora biti tretirana ravnopravno sa svojim kolegama i koleginicama. Ona ne sme biti “ikebana” koja se tretira kao nužno zlo. Dobro su poznati slučajevi kada partije i institucije veoma neiskreno u svojim redovima imaju osobe sa invaliditetom, Rome ili pripadnike LGBT+ zajednice. Drugo, ovaj simbolični gest mora pratiti želja da se unapredi položaj te zajednice. Upravo to je ono što u ovom trenutku nedostaje i što potez Premijera čini neiskrenim – nema najave usvajanja zakona (neki ministri ne žele čak ni debatu o Zakonu o registrovanim partnerstvima), nema jasnih i konkretnih mera za suzbijanje nasilja i diskriminacije prema LGBT+ osobama, a Premijer je prošle godine posle Prajda poručio: “I još se žale da su suzili kordon… Evo, nećete imati sledeće godine policiju i imaćete punu slobodu. Samo mi uputite takav zahtev. Ja jedva čekam da povučem policiju s ulica jer su nam troškovi onda manji, najmanje 800.000 evra”. Zvuči više kao pretnja nego kao podrška LGBT+ zajednici. Treće, takva osoba ne sme biti pod pritiskom da krije svoj identitet, niti savetovana da ga “ne potencira”. Ako želimo zaista drugačije društvo, svaki identitet mora biti vidljiv u javnom prostoru, bez posledica i podilaženja onima koji “TO ne vole”.

Ukoliko je izbor Ane Brnabić zaista iskren i usmeren na to da Srbija postane mesto na kome različitost jeste poželjna, Premijer bi morao da zajedno sa ministarkom prošeta tokom Prajda 2016. Mogao bi da predloži zakon kojim bi ministarka, a i drugi sugrađani koji pripadaju ovoj zajednici mogli da legalizuju svoje partnerske zajednice. Premijer bi svoje iskrene namere mogao da pokaže i time što će (makar) uticati da se rasvetle slučajevi nasilja prema pripadnicima LGBT+ zajednice. Postoji mnogo toga što bi moralo da prati simbolični izbor ministarke Brnabić. Za sada nema nagoveštaja da će se bilo šta od toga i desiti.

(Peščanik)