Goran Marković, iako reditelj i pisac, zbog zabrana i ometanja u poslu, danas je češće u vestima kao kritičar ove vlasti.

Prošle godine objavljen je novi roman Gorana Markovića “Hamlet u Paviljonu br. 6”. U ovoj knjizi u izdanju „Lagune“ reditelj, scenarista i višedecenijski profesor Fakulteta dramskih umetnosti rasvetljava sudbinu glumačkog poziva danas u Srbiji. Ali to čini prateći sudbinu prvaka drame koji je negde usput tokom karijere izgubio onu autentičnost i polet koji krase svakog pravog umetnika. Umesto toga prepustio se alkoholu, rutini i kolotečini sredine u kojoj živi.

Nažalost, umesto da diljem zemlje predstavlja novo, 11. literarno delo, ili da počne da snima neki novi film, ili pak postavi neki komad na pozorišnu scenu, poslednjih meseci Goran Marković suočavao se sa salvom napada. Stizali su odasvud, iz režimskih medija, iz vrha Vlade Srbije a, nažalost, suočavao se i s napadima „kolega“. I taj, za sada poslednji roman, sva ta „povlačenja po blatu“ kojima je bio izložen, zabrane, ali i surova društveno-politička zbilja Srbije, samo su neke od tema o kojima u razgovoru za Nova.rs govori Goran Marković.

„Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila“, citat je francuskog filozofa i matematičara Bleza Paskala kojim otvarate svoju poslednju knjigu „Hamlet u Paviljonu br. 6“. Mislite li da je Paskal, koji se posvetio izučavanju misterije čoveka, ovom opaskom savršeno opisao čoveka? I koliko je ona danas primenjiva na Srbiju?

– Primenljiva je i te kako. Ovde je ludilo postalo legitimno, u nekim slučajevima čak poželjno. Recimo, u izborima šrafova ove kriminalne bande na vlasti. Nije dovoljno da čovek bude nemoralan, mora da bude pomalo luckast da bi bio spreman, na primer, da – pošto je nezasluženo dobio neku javnu funkciju, kao što je, opet na primer, predsednik neke opštine – izađe na ulicu i nemilice bije studente koji mirno demonstriraju. Nećete mi reći da je to normalan čovek? Ova vlast je dugo regrutovala ne samo šljam već i prave bolesnike.

Glavni junak vašeg romana, Filip Antonijević pokušava da se očisti, i preispituje svoj život na pozorišnoj sceni, u svetu psihoterapije i u duševnoj bolnici. Koliko je onih ovde koji bi, poput vašeg junaka, trebalo da krenu putem mogućeg isceljenja?

– U prvom trenutku nije moguće, naravno, masovno lečenje i dugotrajna terapija. To bi bilo idealno ali je svakako teško izvodljivo. Ali ono što bi pomoglo jeste stvaranje jedne normalne atmosfere, poverenja jednih u druge i odsustvo stalnih strahova koja proizvodi ova manijakalna vlast trujući nas izmišljenim opasnostima, mogućim ratovima i raznim atentatima, diverzijama i mračnim planovima onih drugih. Kada bismo počeli da živimo mirno, onako kako ljudi žive u normalnim državama, opšte mentalno zdravlje nacije bi se svakako poboljšalo.

Iako je vaša knjiga „Hamlet u Paviljonu br. 6“ tokom proteklih nekoliko meseci bila u nekoliko širih izbora za naše najznačajnije književne nagrade, umesto romana, udarne vesti u medijima bili su ataci na vas. Od onog potpredsednice Vlade Srbije koja vas je nazvala „bolesnikom i čovekom bez nacionalnog identiteta“, preko Šešeljevih napada na vas i vaše roditelje, da bi sve kulminiralo psovkama nasred kafića koje vam je uputio reditelj Milutin Petrović. Iako ste i proteklih godina često bili meta, uznemirava li vas ili boli tolika mržnja?

– Imam dugogodišnje iskustvo i kondiciju za trpljenje takvih stvari, još iz vremena Slobodana Miloševića. Tada je, 1993, posle boravka jedne delegacije Beogradskog kruga u Francuskoj na Dnevniku RTS-a izgovoreno po prvi put da smo mi izdajnici. Jedan moj kolega, glumac, je čak tražio u Skupštini Srbije da se formira anketni odbor za ispitivanje moje veleizdajničke delatnosti. Srećom, niko nije glasao za to jer je sve delovalo kao privatni obračun. Ali, podsećam, tada je za veleizdaju bila predviđena smrtna kazna koja u tom trenutku još uvek nije bila ukinuta.

Komentarišući ishod poslednjih lokalnih izbora u deset opština ocenili ste da su oni pokazali da Aleksandra Vučića ljudi više ne vole. Hoće li se to preliti na eventualne parlamentarne izbore?

– Sigurno je da je on „pročitan“ ne samo od pametnih ljudi nego i od ostalih. Studenti su ga svojom pobunom ne samo uzdrmali nego – to je sasvim sigurno – već i skinuli sa trona diktatora. On je bivši, pitanje je samo kakve će sve marifetluke izmisliti ne bi li se održao na vlasti. Ali kraj mu je sve bliži. Možda bi i odstupio sa vlasti ali mu to ne dozvoljava veliki broj kriminalaca koji su se okoristili tokom njegove vladavine i koji moraju da osiguraju plen. Verujem da Vučić više ne upravlja zemljom, to radi kartel čiji je on samo konferansije.

Ostatak intervjua pronađite na nova.rs.

(Danas, foto: N1)