U Denveru kada si mrtav, ako je verovati Endi Garsiji možeš sve. U Srbiji ne moraš biti mrtav, niti piti brodska pića, dovoljno je da imaš člansku kartu SNS kao dokaz i opravdanje za svaku ludost i glupost koju izgovoriš ili uradiš.
Ovih dana smo iz usta Miloša Vučevića, lokalnog poverenika SNS koji obnaša ujedno i funkciju gradonačelnika Novog Sada (ime liste na izborima je bilo AV), čuli nekoliko puta ponovljenu ideju o rušenju Sportskog centra Vojvodina (SPENS), i izgradnju, manjeg i rentabilnijeg sportskog centra na istom mestu.

Čovek sa strane, recimo sa Madagaskara da ovo pročita, sigurno bi u svojoj glavi zamislio mladog i poletnog vršioca dužnosti gradonačelnika koji ekonomski razmišlja i bez kompromisa donosi teške i važne odluke u interesu svojih građana. Sigurno misli da dotični želi da smanji rasipanje novca, taj isti usmeri u bolji prevoz, vrtiće, fekalnu kanalizaciju, infrastrukturu, deponiju… Nikako mu, naravno, ne pada na pamet kako je ta lokacija SPENS-a jedna od najatraktivnijih za stambenu gradnju u Novom Sadu. On jadan ne zna da je taj isti V.D. gradonačelnika već prodao deo sportskog kompleksa udaljenog sto metara od tog SPENS-a, i tamo dozvolio izgradnju limenog, odvratnog objekta bele boje, za potrebe šopinga.

Šta SPENS urbanistički i arhitektonski znači za Novi Sad nisam baš najstručniji da procenjujem ali kao čoveku koji živi u ovom gradu, za mene je isto važan isto koliko: katedrala, Dunavski park, zgrada SNP, Uspenska crkva, Banovina, univerzitet ili tvrđava.
Odluku o izgradnji SPENS-a grad Novi Sad je doneo 1978. godine za već čuveno domaćinstvo svetskog prvenstva u stonom tenisu koje se održalo 1981. godine. Građevinska dozvola je izdata 1979. godine a dve godine kasnije objekat je u najvećem delu bio završen.
Najveći deo sredstava za izgradnju SPENS-a obezbedili su građani Novog Sada i to putem posebnog samodoprinosa (posebnog, namenskog poreza) što ovu priču oko „rušenja“ dovodi u još kompleksniju situaciju.

Krajem sedamdestih i početkom osamdesetih godina, objekat tipa SPENS-a nije bio samo jedinstven po svom konceptu u SFRJ, nego i u Evropi. Ideja, da se i tada veliki troškovi održavanja takvog kompleksa smanje uklapanjem poslovnog centra (čitaj, šoping) sa nekomercijalnim sportskim i delom umetničkim sadržajem je ideja koju danas veliki svetski fudbalski klubovi koriste sa istim ciljem pri izgradnji svojih novih stadiona. Da podsetim, projekat se radi i razvija spajanjem sporta i biznisa u socijalističkoj APV 1978. godine.
Da ne bude zabune, od osnivanja javnog preduzeća 1991. pa do danas malo se lepo šta moglo čuti o SPENS-u. Uvek su u prvi plan iskakali loši poslovni rezultati, veliki troškovi, afere.
Sama ideja funkcije objekta je sadržana u osnivačkom aktu i bila je vrlo plemenita: „uklopiti vrhunski i amaterski sport u sjajnom ambijentu sa biznisom i smanjiti izdvajanja budžetskih sredstava na minimum“.

Kako to izgleda i funkcioniše danas u praksi.
SPENS u svom sastavu ima: veliku i malu salu, ledenu dvoranu, džudo dvoranu, boks dvoranu, dvoranu za stoni tenis, rvačku dvoranu, strelište, zatvoreni bazen, otvoreni bazen i teretane (plus objekte na Sajmištu kojima upravlja, i to: otvoreni bazen, fudbalski teren, otvorene i zatvorene terene za tenis i veliku kuglanu).
Prema Izveštaju o radu ovog preduzeća za 2017. godinu koji je usvojila skupštinska većina, ove terene je koristilo 95 ekipa iz 18 različitih sportova. Impozantno.
Pored ovih prostora u objektu se nalazi i amfiteatar sa oko 280 mesta, konferencijska sala, svečani salon, pres centar, kongresna sala… Svi ovi sadržaji su neophodni za organizaciju iole ozbiljnog spotskog takmičenja a koriste se i za razne kulturno-obrazovne programe.
Najveći problem SPENS-a, prema rečima Vučevića, nije preveliki broj zaposlenih u tom JP, nego, troškovi održavanja takvog kompleksa?!
Ovde bih se apsolutno složio sa njim da ne znam da čitam i da me jednom nedeljno autobusima prevoze iz grada u grad i hrane bajatim sendvičima, ali…

Prema Izveštaju o realizaciji poslovanja za 2017. godinu, JP SPC Vojvodina, a što može da se pročita na sajtu dotičnog JP stvari stoje malo drugačije.
Ostvareni prihod za 2017. je 513 miliona dinara. Rashod za 2017. godinu je ostvaren na nivou od 808 miliona dinara i ostvaren je rekordan gubitak od oko 300 miliona dinara.
Ovaj gubitak bi zapravo bio i veći da nisu ostvareni nenamenski transferi od strane grada Novog Sada, AP Vojvodine i R Srbije u visini od oko 66 miliona dinara.
Ok.
U strukturi prihoda zakup poslovnog prostora (lokala i garaže) oko 50% ukupnog prihoda, prihod od zakupa sportskih borilišta oko 22% a ostalih 23% stiže od prodaje ulaznica, marketinga i kulturnih programa.
Prihodi dakako mogu biti puno viši ali to podrazumeva malo ozbiljniju gradsku sportsku politiku i još neke stvari.
Ono što je puno interesantnije jesu rashodi.
Naravno, na poziciji rashoda i pored pada prihoda nije bilo promene u odnosu na 2016. godinu.
Dve stavke su najveće u rashodima SPENS-a, održavanje objekta i rashodi za plate.
E tu stvari stoje malo drugačije nego što tvrdi mladi Vučević.

Od ukupno 513 miliona dinara rashoda za troškove (struja, toplana, voda, freon..), potrošeno je 156 milina dinara. Tu treba dodati i ostale troškove održavanja prema planu održavanja objekta od oko 10 miliona dinara gde ulaze troškovi čišćenja, električne opreme, higijenskih sredstava i sl.
Sve ukupno oko 166 miliona dinara.
Sada dolazimo do najboljeg dela, za troškove plata i svih pripadajućih doprinosa, putnih i drugih troškova, te 2017. godine je izdvojeno oko 226 miliona dinara.
Jeste, Vučević tvrdi da plate nisu problem ali sve ostalo jeste i da zato treba do temelja sravniti to komunističko đubre koje smeta razvoju liberalne tržišne privrede.
Verovali ili ne, JP SPC Vojvodina ima 231 zaposlenog. Naravno da su tetke, strine, lepači plakata i ostala ekipa tu decenijama udomljavani i da to nije samo Vučevićev minuli rad, ali je dobar deo „ekipe“ stigao i udomio se u ovo JP baš za vakat Vučevića, oko 20%.
Da stvar bude malo interesantnija tih 231 „rade“ u sledećim sektorima: kancelarija direktora 5, spotrtske usluge 63, tehnički poslovi 81, ekonomski poslovi 38, i opšti i pravni 48!
Zarade te 2017. godine su učestvovale u troškovima preduzeća sa tričavih 45% a tekući i investicioni troškovi zbog kojih treba srušiti SPENS sa 32%.
Situacija je još dramatičnija kada se na tih 231 zaposlenih dodaju i razni pomoćni radnici angažovani preko studentskih zadruga.
Apsolutno je jasno da i danas u prilično lošem stanju ovakav SPENS i dalje pokriva sopstvene troškove funkcionisanja kao i da prihoduje dovoljno sredstava za redovno godišnje investiranje u objekat. Ono za čega nikada ovaj objekta ne može dovoljno da zaradi to su brojni partijski i rodbinski paraziti koji se gomilaju u ovom JP od 1991. do danas.

Jasno je i to da SPENS može imati sve više poteškoća u izdavanju poslovnog prostora, naročito u tržišnoj utakmici sa „divljim“ i odvratnim Promenadama i sličnim centrima koji su nikli u okruženju. Jasno je i da gradu nije stalo da na prvom mestu budu neki sport, deca, rekreativci… ali ima bar stotinu ideja kako se ta budžetska rupa može zatvoriti a da se SPENS ne preda u ruke novopečenim tajkunima bliskim SNS.
Smanjiti broj zaposlenih, zapravo otpustiti sve do jednog. Tekuće održavanje prepustiti profesionalnim firmama, „pravljenje ugovora“ koje danas radi 50 zaposlenih prepustiti nekome u gradskoj upravi i trajno ugasiti besmisleno JP.
Ako Vučeviću ne smeta da mu pola gradske uprave sedi po zadnjim dvorištima i šupama ili ako misli da je dostojno čoveka ono „socijalno“ sa redovima do pola ulice ili „šalter“ policijske uprave u Kralja Petra, neko drugi i pametniji (ako slučajno ima takvog u okruženju gradonačelnika) bi ih mogao premestiti u deo prostora SPENS-a, pre svega zbog građana koji koriste svakodnevno te usluge od strane države.
Ok, nećemo više kupovati patike, farke i gornjake u SPENS-u, ali taj prostor bi mogli da popune, npr razni Start up projekti sa Novosadskog univerziteta čiji je SPENS zapravo i urbanistički deo.
Može se i deo kulturnih događaja izalocirati u taj SPENS, sve može samo ako ima pameti.
Sa 200 miliona dinara koji lagodno preostaju kada se razjure, tetke, strine, botovi i lepači plakata, godišnje se mnogo toga može uraditi na postavljanju solarnih panela, toplotnih pumpi, optimalizaciji ii modernizaciji potrošnje energije pa na kraju i u rekonstrukciji samog objekta.
Kapitalna rekonstrukcija je naravno neophodna jer se decenijama gotovo ništa ozbiljno nije ulagalao. Zar onih 40 miliona evra od prodaje zemljišta koje nijedna gradska vlast pre ove nije htela da proda pre svega iz obzira prema gradu i ljudima, nisu bili dovoljni da se makar deo uloži u rekonstrukciju jednog SPENS-a?!

Da ljudi ponekada pretaraju u izjavama to je opšte poznato, naročito kada to radimo mi političari. Da ljudi vole da slažu i to je poznato, ali oni bar malo pametniji ne lažu o lako proverivim stvarima. Naročito danas, kada je gotova svaka informacija na dva klika i dve sekunde udaljena od svakog građanina. Gnusne neistine i lupetanja su danas dominantni diskurs u javnom govoru Srbije ali ovde su interesi apsoluto drugačiji.
Urbanistički kriminal epskih razmera se odigrava godinama u Novom Sadu. Za ovih poslednjih pet godina doživljava svoj vrhunac. Za nasilje nad prostorom, kršenje zakona, planskih akata, dokaza ima svuda oko nas, od Pupinove palate pa do Rotkvarije ili već pomenute Promenade. I kod SPENS-a se radi o istom interesu. Nezasita novotalasna tajkunska ekipa željna novih prostora za naruživanje grada i stvaranje profita je uvek gladna i tu zver treba nahraniti, na račun građana Novog Sada i Vojvodine.
I za kraj, kada se već SPENS dovodi u pitanje zato što je nerentabilan, možda ne treba bežati od ideje i da se SNP poruši. Tek oni ne prave nikakvu lovu i bzvze samo zauzimaju ekstra prostor.

(gjesic.blogspot.com)