Postoje događaji koji ostaju kao otvorena rana društva, ne samo zbog zločina koji je počinjen, već zbog tišine koja ga je pratila. Otmica putnika iz voza u Štrpcima, 27. februara 1993. godine, jedan je od takvih trenutaka. Trideset tri godine kasnije, sećanje na taj zločin i dalje je test moralnog kapaciteta društva u Srbiji: da li je išta naučeno ili je društvo samo naučilo da nastavlja da gura traume pod tepih. Tepih koji je zbog toga narastao na veličinu planine.

Sećam se, naknadno sam postao svestan da sam – objektivno – i sam mogao biti žrtva slične otmice. Naime, putovali smo na relaciji Novi Sad – Bar – Novi Sad u julu 1992. godine. Bili smo mladi, ni izbliza svesni kakav se horor upravo organizuje svuda oko nas, a naročito u Bosni i Hercegovini. Baš u to vreme, za četiri prolećna i letnja meseca, od aprila do avgusta 1992. godine organizovan je svojevrsni „blickrig“ horora. Nasilje je eskaliralo ogromnom brzinom, a prema kasnijim demografskim istraživanjima upravo je ta godina bila među najkrvavijima u celom ratu. Razmere zločina bile su takve da su već u prvim mesecima rata stradale desetine hiljada ljudi. Prema nalazima međunarodnih sudova i istraživanjima, snage bosanskih Srba (VRS, policijske i tzv. paravojne strukture) odgovorne su za mnoge masovne zločine i kampanje etničkog čišćenja u 1992. godini, uz veoma opsežnu političku, vojnu i logističku podršku iz Beograda, o čemu postoje brojni sudski dokazi. Najveći broj civilnih žrtava u Bosni i Hercegovini bili su Bošnjaci, naročito u kampanjama etničkog čišćenja i genocida.

Ni izbliza nismo bili svesni naše “inovernosti” dok smo tog leta 1992. putovali tim, nekada popularnim, “barcem”. Tek mnogo kasnije shvatio sam da je to upravo onaj trenutak o kojem govori film „Čovjek koji nije mogao šutjeti“. Jednako tako, toga verovatno nisu bili svesni ni putnici voza broj 671, kada se voz zaustavio na stanici Štrpci, u Bosni i Hercegovini.

I kada su od njih traženi lični dokumenti radi “identifikacije”.

Nije to bila uobičajena identifikacija.

To je bilo utvrđivanje “pravovernosti”.

Kad većina zaćuti

Sve je, uostalom, bilo čudno od samog početka i ulaska u voz: na polasku se kasnilo sat vremena, a stanicom i vagonima prolazili su policajci i naoružani muškarci u maskirnim uniformama. Sledećih nekoliko sati policajci su obilazili kupee zajedno s kondukterom, koji je od svakog od hiljadu putnika uobičajeno tražio putnu kartu na uvid, ali i – sasvim neuobičajeno – i ličnu kartu. Strah je prostrujao vozom, a policija ih je “smirivala” objašnjenjem da je to sve “zbog nekog šverca”.

Postalo je još čudnije kada se voz, što nikada pre nije, zaustavio na maloj stanici u Štrpcima. Štrpci su jedina stanica u Bosni i Hercegovini kroz koju voz prolazi na svojoj skoro 500 kilometara dugačkoj trasi od Beograda ka moru.  Usledilo je uzvikivanje “inovernih” imena sa zahtevom da napuste voz, radi “dodatne kontrole”.

Ustao je Tomo Buzov i povikao:

“Stanite, ljudi, šta to radite!? Ima li u ovoj zemlji zakona?“

Izveli su ga iz voza.

Baš kako je prikazano u kratkom igranom filmu Nebojše Slijepčevića „Čovjek koji nije mogao šutjeti“ iz 2024. godine (Zlatna palma za najbolji kratki igrani film na festivalu u Kanu). Film ne govori samo o sudbini jednog čoveka koji nije mogao ćutati. Tomo Buzov, penzionisani oficir JNA, bio je jedini koji je ustao. Putovao je kod sina u Podgoricu. Nije stigao. Ali, film ne govori samo o jednom čoveku i jednom vozu. On govori o onom trenutku u kojem većina odluči da okrene glavu, da se pravi da ne vidi, da veruje da se zlo neće proširiti i na njih ako ostanu “mirni”.

Taj trenutak kada neko ustane i pobuni se, dok drugi ostanu da sede ili se prave da spavaju nadajući se da njihovo ime zlikovci neće prozvati, verovatno je najvažnija politička i moralna scena i ovog sadašnjeg vremena. Reklo bi se, i svakog vremena u kojem većina zaćuti i tako pusti zlog duha iz boce. Šta su tada znali i osećali oni koji su ostali u vozu? Šta danas znaju i osećaju i na šta im je život ličio nakon toga?  Šta je u glavama “posmatrača”?

Jer film nije ni o počiniocima niti o žrtvama, već o onima koji su ćutali.

I, ma koliko se tešili, ćutanje nije neutralnost, ono je izbor, ono jeste pristajanje na zlo.

Ko nije, trebalo bi da pogleda film “Čovjek koji nije mogao šutjeti”, jer je mnogo više od istorijskog podsećanja. On je ogledalo svakidašnjice pa i današnjice. Živimo u vremenu u kojem su javni linč, govor mržnje, blaćenje neistomišljenika, dehumanizacija pojedinaca i celih društvenih grupa, normalizacija nasilja… postali gotovo rutinski deo političkog i medijskog pejzaža koji kreiraju ljudi koje istorija na ovim prostorima već dobro poznaje. Trideset i tri godine posle otmice u Štrpcima, baš kao i tada, postoji iskušenje da se čovek skloni “u privatnost”, da kaže sebi da „nije njegovo da se meša“, da je “mudrije ćutati”.

Ali istorija nas je već naučila – ako smo voljni da učimo – da zlo nikada ne ostaje tamo gde je prvi put pustilo koren. Ono buja, ono raste iz tišine, iz ravnodušnosti, iz uverenja da će neko drugi reagovati. U Štrpcima nije zakazao sistem. Sistem je radio upravo ono što je namerio. Zakazali su ljudi koji su ćutali.

Ćutanje o tome zakonomerno nas je dovelo ovde gde smo sada: da većina i dalje ćuti kada vidi nepravdu u javnom prostoru, kada posmatra napade na studente, profesore, novinare, pobunjene građane, kada sluša govor koji crta metu na čelu “drugih”. Pitanje koje slučaj Štrpci postavlja nije ko su bili heroji tada, već koliko su ljudi danas spremni da ne budu kukavice.

Zaborav znači odustajanje od budućnosti

Trideset tri godine kasnije, Štrpci ostaju opomena da zaborav nije samo odsustvo sećanja, nego aktivan društveni proces. Ako se ne govori, ako se ne obeležava, ako se priče ne pričaju, zlo se vraća u drugačijim oblicima, ali sa istom logikom. U slučaju Srbije, eto, čak ne ni u drugačijim oblicima. Poruka je, dakle, jednostavna i danas jednako neugodna kao i pre tri decenije: Zato što se ćutalo, zlo je opet našlo put nazad.

A onda ostanu imena.

Činjenice.

Foto: printscreen/Youtube

Na železničkoj stanici u Štrpcima su pripadnici VRS-a iz voza izveli 20 civila, većinom Bošnjaka.  Ubijeno je 19 državljana tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, nesrba, i jedno nepoznato lice (putnik afričkog porekla, za čijim se identitetom nije mnogo tragalo). Na svoja odredišta nisu stigli građani, putnici voza 671 koji je saobraćao na relaciji Beograd-Bar: Esad Kapetanović, star 19 godina, zaposlen u preduzeću “Rad”, Beograd; Ilijaz Ličina (43), zaposlen u preduzeću “Ratko Mitrović”, Beograd; Fehim Bakija, (43), zaposlen u “Planumu”, Beograd; Šećo Softić (48) zaposlen u ŽTP, Beograd; Rifet Husović (26), zaposlen u Bijelom Polju; Ismet Babačić (30), zaposlen u preduzeću „Wall Street”, Podgorica; Hail Zupčević (49), izbeglica iz Trebinja; Adem Alomerović (59), zaposlen u „Raketi”, Prijepolje; Rasim Ćorić (40), zaposlen u „Limci”, Prijepolje; Fikret Memetović (40), zaposlen u ŽTP Beograd; Favzija Zeković (54), vlasnik radnje u Kraljevu; Nijazim Kajević (30), zaposlen u pribojskoj pošti; Muhedin Hanić (27), zaposlen u „Zmaju”, Beograd; Safet Preljević (22), zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu; Džafer Topuzović (55), zaposlen u „Planumu”, Prijepolje; Jusuf Rastoder (45), zaposlen u Beogradu; Zvezdan Zuličić (23), student, izbeglica iz Sarajeva, Tomo Buzov, vojni penzioner iz Beograda; i najmlađi među njima, šesnaestogodišnji Sead Đečević, učenik iz Bara. Najmlađa žrtva imala je 16, a najstarija 59 godina.

Otmicu je izvela formacija “Osvetnici”, na čijem je čelu bio Milan Lukić. Otmičari su bili pripadnici zvanične formacije Republike Srpske, regrutovane i naoružane u Srbiji. Oteti u Štrpcima su iste noći i sledećih dana u selu Prelovu zverski mučeni i ubijeni.

Milan Lukić je u Hagu osuđen na doživotni zatvor. Između ostalog, zbog ubistava i torture i dve žive buktinje, požara kojim je potpalio kuće u Všegradu u kojima su bili zatočeni Bošnjaci. “Požari u Pionirskoj ulici i na Bikavcu najgori su primeri nečovečnih postupaka jednog čoveka prema drugom. U istoriji ljudske nečovečnosti, koja je već isuviše duga, žalosna i ogavna, požari u Pionirskoj i na Bikavcu zauzimaju istaknuto mesto. Na kraju 20. veka, obeleženog ratom i krvoprolićem kolosalnih razmera, ovi užasavajući događaji ističu se po gnusnosti spaljivanja, po očiglednom umišljaju i proračunatosti koji ih definišu, po tome kako su žrtve iz čiste bezdušnosti i surovosti sprovedene, zatvorene i zaključane u te dve kuće da bi se našle potpuno bespomoćne u paklu koji je onda nastao, po stepenu boli i patnje koje su žrtve trpele dok su žive gorele. U tom činu zatiranja svakog traga pojedinačnim žrtvama, počiva nečuvena surovost koja i te kako mora povećati težinu koja pripisuje ovim zločinima”, rekao je, prilikom izricanja kazne Lukiću, predsedavajući Sudskog veća Haškog tribunala Patrik Robinson.

“Ne smemo da budemo naivni. U istoriji važi za normalnu pojavu da pojedini narodi nestaju. Ne mogu da pronađu svoje mesto u datom svetu, beže u zatvorenost i nestaju”, govorila je Latinka Perović.

Na spomen-obeležju u Prijepolju piše: “Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti”.

Dinko Gruhonjić (Autonomija/naslovna fotografija: YIHR)

Tekst je napisan uz podršku Pro Peace Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu”