Mediji u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji već godinu dana rade u vanrednim uslovima, sa mnogo više pritiska, rizika i nesigurnosti. Portal 021.rs analizira kako sve ovo utiče na psihu novinara i novinarki.

Nakon naših tekstova u kojima je analizirano prvo kako je kolegama i koleginicama iz Novog Sada i kako se njihova uloga promenila od prvog novembra do danas, a potom i koliko se novinari osećaju bezbedno na terenu – 021 analizira i kako je sve što se dešava uticalo na mentalno zdravlje medijskih radnika u Novom Sadu i Srbiji.

Sličnu temu analizirao je i novinar Branko Čečen u tekstu za Cenzolovku, u kojem se posebno bavi pojmom vikarijske traume – psihološke traume koju doživljavaju osobe koje nisu direktne žrtve nasilja, ali su mu kontinuirano izložene kroz posao.

Prema stranim istraživanjima koja spominje, gotovo polovina novinara pokazuje simptome umerene do ozbiljne anksioznosti, više od 40 odsto simptome depresije, dok je oko petine prešlo prag posttraumatskog stresnog poremećaja.

U domaćoj medijskoj sferi, ANEM i OEBS sproveli su dobrovoljnu anketu sa više od 200 medijskih radnika, i po njoj se ispostavilo da trećina ispitanika ima dijagnozu nekog mentalnog poremećaja. To je dvostruko više u odnosu na ostatak populacije u našoj zemlji.

Kakvu pomoć nude medijska udruženja?

Slična iskustva imaju i u Međunarodnoj mreži pomoći (IAN), organizaciji koja u saradnji sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije već godinama pruža besplatnu psihološku podršku novinarima i medijskim radnicima, čak i ako nisu članovi NUNS-a. Ipak, oni misle da ova brojka nije potpuna jer novinari, po njima, „ne traže uvek pomoć“.

„Iako se o napadima na novinare danas javno govori, smatramo da je broj onih koji potraže pomoć i dalje znatno manji od broja onih kojima je ona potrebna – a često i neophodna. Novinari se za pomoć najčešće javljaju tek kada iscrpe sve sopstvene resurse i resurse svoje okoline, pre svega porodice„, kaže Jelena Lončarević, psihoterapeutkinja iz organizacije IAN.

Besplatnu psihološku pomoć svojim članovima pruža i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, u kom sa medijskim radnicima radi Ksenija Kolundžija. Ona kaže da su se novinari, nakon 1. novembra prošle godine, najčešće „javljali zbog anksioznosti, uznemirenosti, doživljaja ugroženosti, straha i zabrinutosti za bezbednost tokom obavljanja posla, a bilo je i onih koji su se osećali nebezbedno i ugroženo i kada nisu na profesionalnom zadatku, zbog pretnji koje su ili oni sami ili druge kolege dobijali“.

Dodaje i da su se neki javljali zbog simptoma „izgaranja“ (burnout) što se „prikazivalo kroz hroničan umor, iscrpljenost, anksioznost, emocionalnu otupelost, doživljaj besmislenosti u odnosu na posao, teškoće pažnje i koncentracije, pad tolerancije na frustracije, impulsivno reagovanje, gubitak inicijative, nesanicu, osećaj krivice i druge probleme“.

Objašnjava i da nisu svi isto reagovali na „izgaranje“ te da se kod nekih javio i „strah od propuštanja“ kao posledica njihovog izgrađenog osećaja krivice.

„Kod nekih se javljao takozvani ‘strah od propuštanja’, u smislu kada iz nekog razloga nisu na terenu, osećali su povišenu anksioznost koja je posledica ideje da će ‘propustiti nešto jako važno i da će se to desiti baš kad oni nisu prisutni'“, objašnjava Ksenija Kolundžija.

Slično na sve to gleda i Jelena Lončarević, ali po njoj, najveći problem jeste što novinari ove probleme smatraju „očekivanim“ pa ih ne shvataju toliko ozbiljno.

„Ono što primećujem jeste da novinari ponekad ne pridaju značaj pritiscima i nasilju koje doživljavaju, jer kao da se to ‘podrazumeva’. Očekuju od sebe da nemaju posledice takvih iskustava, a i kada ih imaju – da ne treba da traže pomoć, jer se to stalno dešava i ‘na to treba da se navikne'“, navodi Lončarević.

„Ozbiljne posledice svakodnevne izloženosti nasilju“

Psihološkinja Ksenija Kolundžija i sama primećuje takozvanu vikarijsku traumu, te ističe da čest susret sa nasiljem može imati vrlo ozbiljne posledice po medijske radnike.

„Kontinuirano posmatranje nasilja, čak i kad novinar nije napadnut, a i ako jeste, ukoliko se psihološki ne obradi na adekvatan način, može doći do razvijanja posttraumatskog stresnog poremećaja, anksioznosti, depresivnosti, intenzivnije upotrebe alkohola ili psihoaktivnih supstanci, a što posledično ima uticaja na socijalno, profesionalno i porodično funkcionisanje“, objašnjava sagovornica za 021.rs.

Kolundžija posebno naglašava da svaki pojedinac drugačije reaguje, te da su brojne reakcije potpuno validne, ali da postoje neki prepoznatljivi obrasci traumatskih reakcija kod novinara koji su bili izloženi direktnom nasilju.

„Kod novinara koji su bili izloženi direktnom nasilju i zastrašivanju javljale su se tipične reakcije u vidu akutne reakcije na stres, što je i očekivano u ovakvim situacijama. Kod jednog broja novinara psihičke reakcije su bile dugotrajnije i intenzivnije, sa jedne strane postojao je strah i potreba da se izbegnu potencijalno ugrožavajuće situacije, a sa druge da efikasno i adekvatno urade posao. Kod nekih su se javljale ‘naknadne slike’ događaja u kojima su bili ugroženi, stalno ‘vraćanje na situaciju i šta su mogli drugačije da urade’, kao i doživljaj nezaštićenosti i nebezbednosti“, ističe sagovornica 021.rs.

Dodaje i da novinari i novinarke drugačije i poimaju sve što im se dešava, u odnosu na veliki broj faktora, te to sve definiše koliko su oni u stanju da se nose sa svime što osećaju i što im se dešava.

„Jedan broj novinara tokom vremena, a što zavisi od više faktora kao što su kapaciteti ličnosti za prevazilaženje, atmosfera i podrška u redakciji, odnos nadređenih, očekivanja i zahtevi posla, razvio rezilijentnost, to jest otpornost na situaciju i lakše se adaptirao, te adekvatno funkcionišu i profesionalno i emocionalno. Dok, nije zanemarljiv broj onih koji imaju doživljaj iscrpljenosti i na profesionalnom i na emocionalnom planu“, naglašava Ksenija Kolundžija.

Jelena Lončarević iz IAN-a takođe objašnjava da kontinuirana izloženost traumatičnim događajima ima neminovne posledice, i da one mogu biti vrlo ozbiljne.

„Svi oni se, u manjem ili većem intenzitetu, mogu suočavati sa brojnim tegobama, uključujući poremećeno spavanje, pojačan ili dugotrajan umor, razdražljivost, stalnu anksioznost, povećani strah u nekim okolnostima, pa i izbegavanje traumatičnih situacija, simptome depresivnosti, teškoće u koncentraciji, osećaj iscrpljenosti, česte glavobolje i druge somatske tegobe, uključujući i učestala razboljevanja“, objašnjava psihološkinja Lončarević.

Da li je mladim novinarima i novinarkama još teže?

Obe sagovornice su istakle da posledice svakako zavise od velikog broja faktora, ali da ne treba zanemariti ni godine, odnosno manjak iskustva kao značajan faktor. Kažu da je za mlađe kolege i koleginice moguće da prve reakcije na stres budu intenzivnije usled nedostatka iskustva kako se ponašati u rizičnim situacijama.

Kolundžija ovde dodaje da uticaj ima i prisutnost strategije prevazilaženja stresnih situacija, a „sve je komplikovanije jer mladi novinari često ‘žele da se dokažu'“, pa nekada nisu spremni da javno iznesu i podele ono što su osećali i kako su razmišljali u datim situacijama.

I Jelena Lončarević kaže da napadi na mlade novinare, na početku karijere, jesu posebno otežavajuća okolnost, i da posledice „mogu imati dugotrajne i višeslojne posledice, u najmanju ruku prema poslu“.

Kako pomoći novinarima i novinarkama?

Ksenija Kolundžija kaže da ne zna koliko razumevanja urednici i redakcije inače imaju za novinare koji su često izloženi nasilnim terenima, ali ona nudi neku vrstu sistemskog rešenja koje bi redakcije trebalo da primenjuju ukoliko žele da njihovi novinari budu dobro.

„U cilju očuvanja mentalnog zdravlja novinara, posebno u ovim okolnostima, bilo bi dobro da se uvedu psihološke intervencije u krizi, koje traju kraći vremenski period, a nakon visoko stresnih situacija, mogućnost kontinuirane individualne i, odnosno ili, grupne psihološke pomoći nezavisno od akutnih dešavanja, povremene edukacije i psihološke radionice vezane za stres, strategije prevazilaženja, emocionalnu regulaciju i slično“, zaključuje Ksenija Kolundžija za 021.rs.

Jelena Lončarević ukazuje da je važno da novinari „razviju strategije za očuvanje granica između profesionalnog i privatnog života, postave realnija očekivanja od sebe, kao i da stvore prostor za odmor uz emocionalnu podršku u privatnom životu“.

Za sve medijske radnike kojima je psihološka pomoć potrebna, mogu se obratiti NUNS-u čak i ako nisu članovi ovog udruženja.

NUNS i IAN, svim zainteresovanima nude tri vrste pomoći – individualnu psihološku podršku, individualnu psihoterapiju i grupnu psihoterapiju. Grupna sesija traje 90 minuta, individualne traju 50 minuta, a psihijatrijske konsultacije su dostupne po potrebi. Individualne sesije mogu se održati onlajn.

Ukoliko vam je potrebna neka od navedenih vrsta pomoći, možete se javiti NUNS-u na imejl: podrska@nuns.rs, a možete se i direktno obratiti organizaciji I.A.N na imejl: office@ian.org.rs ili telefonom na 063389729.

Božidar Milovac (021, foto: Autonomija)