Zlo uvek operiše strahom, treba shvatiti tu shemu i osloboditi ga se, kaže ruska umetnica koja dodaje da zbog bola koji njena domovina nanosi Ukrajini ne spava mirno od kraja februara, od kada na sebe ne gleda isključivo kao glumicu, već čoveka koji nešto mora da preduzme. Jer umetnica mora biti zdrava. U svakom smislu.

Na sanktpeterburškim protestima povodom hapšenja Navaljnija, glumica Alisa Olejnik bila je uhapšena, policajci su je tukli. Zajedno sa njom uhapšeni su tada i neki slučajni prolaznici – studenti, koji su, kada su se našli u marici, Alisu i uhapšene demonstrante, optužili za ugrožavanje komoditeta. U policijskom je vozilu tada došlo do atmosfere gotovo građanskog rata, otkriva Olejnik u intervjuu za Autonomiju, i to je bilo prvi put, dodaje glumica, da je srela nekoga ko nije bio izričito protiv rata, već je bio na strani svoje lične komocije i bezosećajnosti.

Glumicu potresnog filma “Beanpole”, ovenčanog 2019. godine sa dve nagrade u Kanu (FIPRESCI u selekciji “Izvestan pogled” i nagrada Kantemiru Bangalovu za režiju), koji je ujedno bio i ruski kandidat za Oskara u izboru za najbolji strani film, ali i zvezdu čudesne predstave “Gerdina soba”, koju će Novosađani moći da vide 14. maja u okviru “Novosadskih pozorišnih igara” (od 7. do 15. maja u Pozorištu mladih) ni to nije uplašilo. Nastavila je da učestvuje u demonstracijama i da svoje neslaganje sa ratom otvoreno pokazuje na svojim društvenim mrežama, kao i još sigurno 200 umetnika, kaže Alisa, koji čine isto jer se ne slažu sa politikom zemlje kojoj žive. Deo Alisinog protesta i kolega joj iz njenog Osobnjak teatra su i svetla koja u bojama ukrajinske zastave svake večeri u Sankt Peterburgu osvetljavaju zgradu matičnog im teatra.

Olejnik u razgovoru naglašava da ona rezervnu domovinu nema, niti je hoće, da voli svoju zemlju, ali da ne može da se pomiri sa činjenicom da Rusija drugom narodu nanosi bol. Zbog toga se svakog dana od početka rata budi sa tom mišlju. Ruska umetnica otkriva i ono o čemu mi ovde nemamo pojma, da je pola ruskog naroda protiv rata u Ukrajini i da je mnogo ljudi protestovalo protiv njega još od kraja februara kada je rat počeo. Protesti su donedavno, priča Olejnik, bili vrlo bučni i strasni, ali su u poslednje vreme ljudi klonuli, oseća se neka trulež, precizira glumica, čemu je uveliko doprineo drakonski Putinov zakon kojim se “zbog širenja ‘lažnih vesti’ o ruskoj vojsci”, građani mogu kazniti zatvorom od 15 godina. Oseća se strah među ljudima zbog toga, neka bezvoljnost i apatija, precizira Olejnik, uz opasku da Rusija danas sve više podseća na onu iz Staljinovog vremena.

A izlaz iz rata? I o tome je govorila u intervjuu za VOICE i Autonomiju

Došli ste u Srbiju u vrlo delikatnom trenutku za svet, kada ga Rusija prekraja jednim novim ratom. Kako je biti Rus u Rusiji danas ako se ne slažete sa ratom u Ukrajini i protestujete protiv njega na ulicama Sankt Peterburga i na svojim društvenim nalozima, dok na drugoj strani patetično politički korektna Evropa, zbog Putina, bojkotuje mrtve ruske velikane poput Dostojevskog i Tolstoja…

Mislim da je cela stvar u tome na šta daješ akcenat, čemu daješ važnost. Sada je bitno da shvatimo šta svako od nas može da učini u prostoru i okruženju u kojem je kako bi se zlo zaustavilo i prestalo da deluje. Moguće je to gledati i slušati, primiti se na ta osećanja, uzbuditi se i uznemiriti, reći, eto, oni nas Ruse ne vole, ali može se gledati i drugačije, razmisliti o onome što stoji iza svega toga, o razlozima zašto se tako misli. Ali ako se upecam na taj mamac, doći ću u situaciju da u svojoj zemlji budem peta kolona, izdajica, a s druge strane biću obeležana i kao Ruskinja na zapadu, i onda sam dvostruko izolovana kao čovek, sa dve strane, a na tu poziciju ne pristajem.

Kako obični ljudi razmišljaju o tom ratu koji se, kako čujemo od ruskih prijatelja, u Rusiji sme zvati operacijom, ali ne i ratom ili agresijom?

Postoji bojazan da ljudi koji su daleko do centra, od velikih gradova, Moskve npr, Sankt Petersburga, te evropske Rusije, recimo u nekom Novosibirsku koji je vrlo daleko, misle, ma tamo je neki rat, Putin se bori za nešto, ali to je daleko do mene, ne udubljuju se u to. Često dolazim u situaciju da objašnjavam da ljudi u provinciji, daleko izvan tog centralnog dela Rusije, imaju neki svoj mali život, neko parče zemlje koje obrađuju, i misle da nikako ne mogu da utiču na bilo šta, o bilo čemu. On misli da je on samo šrafić od nekoliko miliona sličnih. koji živi u toj ogromnoj zemlji. Da biste takvog čoveka doveli do toga da ima svest i mišljenje, morate stalno da ga pitate, da mu podižete svest da on kao samostalna jedinka može i treba da ima mišljenje i stav o nečemu. Na tome se treba raditi, to tek treba formirati, i to se mora raditi sistemski. Posao je vlasti da napravi takav sistem. Evo vam jedan primer: htela sam oko svog teatra da posadim neko drveće, volontirala sam u botaničkoj bašti i dobila sadnice, zasadila sam drveće na parčetu zemlje na koje ranije niko nije obraćao pažnju, niti je ikome bilo stalo do njega. A onda se na tom mestu dok sam sadila drvo pojavio starac, očigledno starog sovjetskog vaspitanja, da mi održi predavanje da neću uspeti u tome, da to ne treba da radim, da ja nemam pojma, da nisam stručna, propašću, ima ko to zna, da će to jednom neko, nekad uraditi… Eto do koje je mere to u glavama ljudi, ta stara matrica razumevanja sveta, to naopako poimanje stvari. On je navikao da ceo život radi jedno te isto, završio je nešto i ceo svoj vek je to i ništa više. I ne može da shvati da ja danas, ako hoću, mogu da naučim da budem veterinar, da mogu da operišem životinje. Njegova glava funkcioniše drugačije. Saterana je u uzane kalupe. Teško ju je promeniti.

Kažete da je jedan mali čovek, u Sibiru npr, jedan mali šraf koji misli da ne može da se bori. I vi ste jedan mali šraf, pa se borite. Na vašim društvenim nalozima npr. imate jasno mišljenje i pokazujete ga. Bojite li se zbog toga za svoj život, karijeru, svoje umetničko biće?

Nisam jedina, znam bar 200 ruskih umetnika samo u Sankt Peterburgu koji čine isto, objavljuju sadržaje protiv rata u Ukrajini na svojim društvenim mrežama. Treba znati da zlo uvek operiše strahom, da koristi ljudski strah koji je razumljiv: bojiš se za svoje dete, posao, egzistenciju, to su sve razumljivi strahovi. Zlo gleda da te na taj mamac uhvati i uvuče u svoje kandže. Kada sam shvatila tu shemu, tu matricu, mogu da kažem da se ne bojim. Užasno me boli kada vidim da ljudi pate, strašno mi je da gledam to kako se kod nas u Rusiji odnose prema životinjama u zoo vrtovima i cirkusima, strašno mi je da čitam kakvo užasno nasilje ljudi trpe na društvenim mrežama. Strašno mi je da gledam video zapise strašnih mučenja po ruskim zatvorima…

Kakvih mučenja? Političkih zatvorenika?

Mučenja zatvorenika generalno. Stravični snimci mučenja u ruskim zatvorima isplivali su u poslednjih godinu dana. Ta vrsta sadizma koji se sprovodi nad zatvorenicima, pa se to još i snima, nečuvena je. Možda vas psihički ne mogu slomiti, ali vam fizički mogu uraditi svašta.

Zvuči kao neki ruski Gvantanamo. Jeste li vi imali kakvih pretnji?

Ako ponovim delo – a demonstrirala sam samo – mogu dobiti 15 godina zatvora. Nakon tog prvog napada na Ukrajinu, odmah su počele razne antiratne akcije i bilo je planirano među protivnicima rata da 6. marta budu velike antiratne demonstacije. Međutim, bukvalno je preko noći donesen zakon da ukoliko čak i samo kažete “ne” ratu, preti vam 15 godina zatvora. Mnogo ljudi je potom utihnulo. naročito omladine koja je imala dosijee zbog demonstracija. Samo bi ih zatvorili i ko zna šta bi bilo. Sada nema nikakvih protesta.

“Gerdina soba”

“Iako je inspirisana Andersenovom bajkom “Snežna kraljica”, “Gerdina soba” zapravo je priča o starenju i sazrevanju, i na tom putu gubljenju onoga što čoveka čini čovekom – gubljenju sposobnosti da stvara. Gledajući svoju baku, shvatila sam da čovek u jednom trenutku prosto više ne vlada sobom, već da starost počne da vlada njime  Svesna sam i ja da ću doći u te godine, koliko god se trudila da živim zdravo, radim vežbe, jedem zdravo… Čovek sve to gubi u jednom trenutku, gubi svoj smisao na ovoj planeti jer više ništa ne može da stvori – a smisao života jeste stvaranje, rekreiranje. A onda dođeš u situaciju da te ruke ne slušaju, a i glava otkazuje. Šta ti onda preostaje? Nemam odgovor na to pitanje, ali ga, igrajući ovu predstavu, tražim, jer i ja ću kad-tad morati da umrem”, reči su Alise Olejnik.

Ovde u Srbiji postoji jedan mit o velikom ruskom prijateljstvu, Rusima koji uvek pomažu Srbiji. Kaže se “Nas i Rusa 300 miliona”, a ti što se busaju u srpsko-ruska prsa uglavnom nemaju pojma o ruskoj kulturi, uši im paraju Rahmanjinov, Prokofjev i Čajkovski, Dostojevski im je mračan,  Tolstoj preopširan, Ana Karenjima im je kurva… Na drugoj su strani pak oni koji se bune protiv tog lažnog pakta između srpske i ruske vlasti, koji – paradoksalno – jako dobro znaju sve ruske klasike. Šta vi kao ne baš posve obična građanka Rusije, znate o Srbiji a da to nije Kusturica i njegovo prijateljstvo sa Nikitom Mihalkovim? Jeste li čuli za Vučiča, ili bar za izvoz srpskih jabuka iz Tavankuta u Rusiju?

Videla sam susret Putina i Vučića na TV i sve mi je bilo jasno. O jabukama nemam pojma, ali mi smo u Osobnjak teatru igrali dva teksta Milorada Pavića: famozni “Hazarski rečnik” koji je dugo bio hit predstava, ljudi su ga obožavali, i njegovu “Izvrnutu rukavicu”. To je sve.

I pre rata u Ukrajini, mi smo živeli neku novu normalnost, i to ne u kontekstu pandemije, nego nesolidarnosti sveta i njegove bezosećajnosti koja se normalizovala, postala mejnstrim atmosfera koja vlada nama. Kako je moguće živeti i opstati u takvom svetu?

Od kada je 24. februara počeo rat, ja na sebe ne gledam isključivo kao glumicu. Ja sam čovek koji mora nešto da učini, da uradi. Bitno je da u sebi imam unutrašnju duhovnu vertikalu koja je nepokolebljiva. Mene glumačka profesija nikada nije zanimala kao zanat, veština, kao posao, kako ću odigrati neku ulogu. Zanimalo me je šta se dešava sa energijom, kako se ona izliva, preliva, kako struji, šta čini među nama. To mi je najzanimljivije. Kada čovek ima svest o tome šta je ta kosmička energija, onda je sve ostalo sitniš naspram toga. Imam 37 godina, a na sceni sam od svoje šeste godine. Već tada sam osećala, mada nisam znala to tada da objasnim, da je moja misija da prenesem tu energiju ljudima, a sva ta znanja i veštine vezane za glumu, zanatska znanja, to je dobro, ali ne sme da prevlada, ne sme da bude na prvom mestu. Na prvom mestu mora da bude humanost, predavanje te energije, tako ja doživljavam svoju profesiju, a gledalac to doživljava na njegov način, u skladu sa svojim znanjem, očekivanjima, mogućnostima, obrazovanjem.

Snežana Miletić (VOICE i Autonomija)