Izbori se bliže, šta se obećava? Šta je glavni problem i gde bi trebalo tražiti rešenja? Predviđanja o privrednom rastu u sledećih nekoliko godina, recimo za čitav period mandata nove vlade, kreću se negde između dva i tri odsto.

Obrazloženje je sledeće: privatna potrošnja se neće značajno povećavati, jer zaposlenost neće rasti, a neće rasti ni plate i penzije; privatne investicije će zavisiti od pristupačnosti kredita i od domaće i strane tražnje, a tu su mogućnosti ograničene; javna potrošnja, tekuća i investiciona, ne može mnogo da se povećava, jer se zapravo očekuje relativno smanjivanje usled toga što je javni dug na granici fiskalne održivosti, bar kako je ona definisana tek usvojenim fiskalnim pravilima; konačno, rast izvoza, čak i ako bi se održao, može tek na duži rok da podigne stopu rasta, budući da se izvozi malo, a uvozna zavisnost je značajna.

Šta bi trebalo učiniti da se ubrza rast? Pre toga, kolike su uopšte mogućnosti bržeg privrednog rasta? Jedna mera jeste izgubljena proizvodnja usled niske zaposlenosti. Ukoliko bi se samo zaposlili oni koji traže posao, onih više od 20 odsto nezaposlenih, to bi, ne vodeći računa o promenama u produktivnosti, značilo bar 20 odsto veću proizvodnju. Naravno, to bi značilo i veću potrošnju i veću isplativost ulaganja. Kako, znači, povećati zaposlenost?

Jedan predlog je da se država zaduži, pa da gradi i pomaže. Problem je u tome što je potrebno nešto proizvoditi i prodati da bi se dug vratio, a javni je dug već popriličan. To, opet, vodi alternativnom predlogu: da se značajno smanji rizik ulaganja kako bi privatni preduzetnici, domaći i strani, razvili novu proizvodnju za domaće i strano tržište. Ovo drugo podrazumeva sveobuhvatnu reformu ustanova i ponašanja, čiji će se rezultati videti tek na sledećim izborima. Stoga valja očekivati da će se partije utrkivati u nuđenju jedne ili druge vrste strane pomoći. Pa će se predviđanje o sporom rastu u dužem periodu ostvariti.

(Peščanik)