Džo Bajden u svom prošlonedeljnom pozivu SAD-u i Evropi da obnovi snagu svog savezništva protiv globalnih sila autoritarizma, nigde ne spominje veliki rast iliberalizma u Mađarskoj i Poljskoj. Američki predsednik je pristojan čovek. Dok je virtuelno držao govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, mogu samo da pretpostavim da je spasio nemačku kancelarku Angelu Merkel sramote.

Kada Bajden govori o oživljavanju demokratije, on zvuči kao da zaista to misli. Možda je samo stvar generacije kojoj on pripada. Njegova retorika protkana je nekom vrstom strasti. Uz podršku Angele Merkel, kao i francuskog predsednika Emanuela Makrona, Bajdenovo upozorenje da je Zapad na tački preloma u borbi za ispravne vrednosti, sa samouverenom Kinom i prkosnom Rusijom, delovalo je veoma uverljivo: “Demokratija se ne dešava slučajno. Moramo je braniti. Učvrstiti je. Obnoviti je”.

Bajden je ponudio mnogo više od samo reči utehe, nakon bezobzirnog urušavanja američkog međunarodnog liderstva, koje je sproveo Donald Tramp. SAD su se vratile u Pariski klimatski sporazum i SZO, podržale produžavanje poslednjeg sporazuma o nuklearnom naoružanju sa Moskvom i pokazale da žele da vrate na snagu nuklearni sporazum sa Iranom. Samo po sebi, ponovno angažovanje SAD-a ne rešava ništa. Sa druge strane, ono otvara mogućnost pronalaženja rešenja.

Predsednik Bajden postavlja ljude poput Merkelove na mesto. Evropa navodno nikome ne popušta kada je u pitanju liberalni multilateralni poredak. Bajden, doduše, smanjuje jaz između reči i dela. Trampov ružni nacionalizam bio je povod za upiranje prstom, ali takođe i izgovor za nereagovanje. Bajden preti da skrene pažnju na “biznis na prvom mestu” pristup Angele Merkel onima koji dele evropske vrednosti.

Svakako, Merkel se usaglasila na konferenciji da se Zapad mora držati svojih principa pred Kinom koja se uzdiže, i revizionističkom Rusijom. Doduše, ovi odnosi su veoma kompleksni. SAD i Evropa, rekla je Merkel, ponekad su imale drugačije perspektive. U ovim rečima se, implicitno, govori o tome da kritike Zapada na račun kineske represije Ujgura i urušavanja demokratije u Hong Kongu ne sme da ometa izvozne delatnosti Nemačke. Sankcije upućene režimu Vladimira Putina, kao odgovor na rusku aneksiju ukrajinske teritorije, išle su dobro, dok god nisu usporavale izradnju novog gasovoda u Baltičkom moru, koji bi ruski gas dovodio direktno u Nemačku.

Berlin je veoma čvrst u svakoj javnoj objavi da samozvane autokrate u Mađarskoj i Poljskoj moraju da poštuju zakon po svaku cenu – dok god insistiranje na tim vrednostima nije u sukobu sa komercijalnim interesima Nemačke u ovim državama.

Pomak ka autoritarizmu u Budimpešti i Varšavi je naveo Brisel da pokuša da uvede princip, ubuduće, finansiranje članica zavisi od poštovanja osnovnih principa demokratije. Ovo je bilo zakašnjelo priznanje da su premijer Viktor Orban, lider mađarske ekstremno desničarske partije Fides i obožavatlej Trampa i Putina, kao i njegov poljski kolega Mateuš Moravijecki, lider PiS-a, predvodili su grube napade na nezavisnost pravosuđa.

Dok su ova dva političara kočila usvajanje novog EU budžeta, Merkel je napravila kompromis koji nije obuhvatao ova nova pravila. Giganti nemačke autoindustrije, koji dosta zavise od mađarskih fabrika, odahnuli su nakon ove odluke. U Mađarskoj, politički postavljen medijski regulator je učvrstio Orbanov uticaj u državi, zatvorivši uticajnu liberalnu radio stanicu.

Orban sve ovo radi nekažnjeno zato što, pa – Merkel mu to dozvoljava. Jedna sankcija koja bi ga oštetila bilo bi proterivanje Fidesa iz Evropske narodne šartije, koja predstavlja klub popularnih nacionalističkih stranaka desnog centra u Evropskom parlamentu. Fides je trenutno suspendovan, ali pokušaje da se Orban izbaci iz kluba stalno stopira Merkelina Hrišćanska demokratska unija (CDU).

Ništa od ovoga izrečenog ne znači da se Bajden neće naći u situaciji da pravi čudne kompromise između demokratskih vrednosti i realne politike. SAD imaju i više nego dovoljno svojih neuglednih saveznika. Takođe je očigledno da Zapad mora pronaći načine da sarađuje sa Kinom i Rusijom, čak i dok pokušava da se izbori sa njihovim pokušajima rušenja demokratskih sistema.

EU, doduše, predstavlja sebe kao “normativnu” silu. Međutim, EU ne predstavlja ništa bez svoje gvozdene posvećenosti otvorenom, liberalnom i demokratskom poretku, koji drži kao model ostatku sveta. Nemačka postratna legitimnost je utemeljena na istim vrednostima. Sada je najmoćnija država EU.

Realizam u globalnim odnosima često zahteva neukusne kompromise. Cinizam odbija da prizna da se ovakvi kompromisi dešavaju. A ako je postojao cinik, virtuelno govoreći, u Minhenu, to nije bio Bajden.

Filip Stivens (Financial Times, prevod: David Gruhonjić)