Stari televizori, frižideri, traktorske gume, WC šolje, sve te stvari moguće je naći na obodima šuma Fruške gore, a neretko i u samim dubinama šuma. Mada je prema Zakonu o komunalnim delatnostima odlaganje komunalnog otpada prekršaj koji se kažnjava od 20.000 do 50.000 dinara, sagovornici iz neprofitnih udruženja za Autonomiju kažu da ne znaju za slučaj kada je neko bio kažnjen za odlaganje otpada na Fruškoj gori. Ipak, teško je i kazniti građane za neodlaganje otpada u kontejnere – kada kontejnera nema dovoljno.

Prema navodima Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine, situacija sa komunalnim otpadom u šumama Fruške gore se poboljšala u odnosu na pretnodne godine. Kako tvrde, uprkos povećanom broju posetilaca, Pokrajinski sekretarijat je u saradnji sa Javnim preduzećem Nacionalni park “Fruška gora” organizovao više akcija dobrovoljnog sakupljanja otpada i odlaganje na za to predviđene sanitarne deponije.

“U okviru granica NP ‘Fruška gora’ ne postoji nijedna divlja deponija, uglavnom se one nalaze u rubnim područjima, odnosno u blizini vikend naselja, koje se nalaze neposredno uz granice NP ‘Fruška gora'“, rečeno je iz Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životnu sredinu za Autonomiju, a potom naglašeno da su same divlje deponije u nadležnosti lokalnih samouprava.

Po Zakonu o upravljanju otpadom, definisano je da je divlja deponija javna površina na kojoj se nalaze nekontrolisano odložene različite vrste otpada i koje ne ispunjavaju uslove utvrđene propisom kojim se uređuje odlaganje otpada na deponije. Istim Zakonom, propisano je da jedinica lokalne samouprave donosi lokalni plan upravljanja otpadom, obezbeđuje uslove i vodi računa o njegovom sprovođenju. Lokalne samouprave uređuju, obezbeđuju, organizuju i sprovode upravljanje komunalnim otpadom na svojoj teritoriji. Jedinica lokalne samouprave određuje organe i službe nadležne za obavljanje komunalnih delatnosti.

Nadležnosti nejasne

Međutim, predsednik organizacije “Fruškać volem” Nikola Arežina kaže za Autonomiju da je u šumi situacija standardna, a da je alarmantno na frekventnim tačkama unutar šume. On napominje da je problem sa deponijama na obodima šuma sve gori kroz godine.

“Gomila se smeće a nikako da se bavimo tim problemom na pravi način. Lokalci ostavljaju smeće na obodima šuma, na krajevima sela, dok turisti nemaju kulturu odnošenja smeća kad odlaze u prirodu. Niko ne radi ni sa turistima, ni sa ljudima. Ne priča se dovoljno o toj temi”, ukazuje on.

Arežina dodaje da ni nadležnosti po pitanju komunalnog otpada u šumi nisu najjasnije, a da ljudi mahom nisu svesni tog problema, već misle da će smeće koje ostave neko drugi pokupiti. Međutim, kako kaže Arežina, komunalne službe ne odlaze u prirodu.

“Na primer, u Nacionalnom parku, njihova obaveza nije da odnose smeće. Njhova obaveza jeste da čuvaju park, ali ne i da obavljaju komunalne dužnosti. Oni se finansiraju od seča šuma, od drveća i onda moraju da angažuju komunalne služne da pokupe smeće. Sečemo drvo izgleda, da bi platili da se odnese smeće“, napominje on.

Predstavnik Društva mladih istraživača Rastko Marković kaže da Nacionalni park uglavnom napravi jednu akciju pre prvog maja, a da to javno preduzeće i pomaže Društvu kada imaju akcije. Nacionalni park im obezbeđuje materijal za sakupljanje smeća u vidu kesa, rukavica i slično. On napominje da Nacionalni park ima dobre poteze, samo što je to nekada nedovoljno.

“Ja mislim da te njihove akcije nisu dovoljne jer po tim mojim akcijama se videlo u stvari koliko ima smeća. Mi smo u akcijama vadili recimo smoki iz 72’, jugoslovenske vozačke dozvole, WC šolje, gume, tepihe, traktorske gume. Što je najgore, te deponije nisu ni blizu. Ja ne znam ko dođe tri kilometara u šumu i baci traktorsku gumu. Meni je to apsurdno”, rekao je Marković za Autonomiju.

Nikola Arežina iz “Fruškać volem” kaže da je i nadležnima u interesu da se problem reši, ali da ne znaju da reše taj problem.

“Fali im logistika, ne znaju sa koje strane da priđu, a i nisu dovoljno rešeni, moraju da se uhvate u koštac sa problemom, da slušaju nekoga ko već ima iskustva i onda zajedničkim snagama da se problem rešava. Takođe, ja nikad nisam do sada čuo da je neko dobio kaznu. Takve stvari treba da se kažnjavaju, makar da drugi znaju da se to ne sme raditi. Treba da se sortira taj otpad i da se obezbedi infrastruktura, da postoje ljudi koji kojima je u nadležnosti da odnose taj otpad”, smatra Arežina.

Gde odlagati smeće, kada kontejnera nema?

Po rečima predsednika organizacije “Fruškać volem”, Nikole Arežine, oni su prošle godine napravili projekat “Smelo – aktivne zajednice”, kako bi pokušali da se bave jednom deponijom, u cilju saznavanja uzroka ali i potencijalnog rešenja za problem deponija. Cilj projekta bio je da trajno uklone jednu deponiju kod jezera Moharač, kako bi nastao model za uklanjanje deponija. Arežina kaže da je organizacija prvo pratila šta ljudi rade, pa da su ubrzo primetili da ne postoji infrastruktura gde bi ljudi bacali smeće. Ne postoje kontejneri blizu.

“Tu je nekada bila velika deponija i ljudi navikli tamo da bacaju smeće. Očisti se ta deponija jednom – dva puta godišnje, ali šta to vredi kada ljudi opet dođu i za par meseci naprave novu. Mi smo tamo postavili kontejner, razgovarali sa ljudima, edukovali ih na neki način, a zatim smo pošumili tu staru deponiju. Uredili smo je, posadili smo medonosno drveće. Očekivao sam kao krajnju meru da ćemo morati da vijamo ljude da ih kažnjavamo, međutim posle toga niko nije tu bacao smeće. Postavili smo znak za kontejner i kontejner, pa mogu da kažem godinu dana kasnije da je projekat uspešan, niko tu više ne baca otpad”, ispričao je Arežina za Autonomiju.

Rastko Marković kaže da postoje kritične tačke na koje ljudi gledaju kao da su deponije i na koje su jednostavno navikli da bacaju smeće. On napominje da bi prevashodno tamo nadležne institucije trebale da reaguju.

“Frušku goru bi trebalo razdeliti po opštinama i trebalo bi da nadležne institucije iz svake opštine tu postave kontejnere. Po meni bi bilo najbolje da su to reciklažni kontejneri, ali oni nisu postavljeni ni u gradu, pa verujem da smo daleko od toga da budu postavljeni u šumi”, ocenio je on, dodavši da su najgore tačke na Glavici i u Vukovcu gde je lično video kako kamioni prazne smeće. On napominje da takvih tačaka na Fruškoj gori ima barem deset.

U 15 akcija prikupljeno oko 1000 džakova smeća

Društvo mladih istraživača počelo je akcije sakupljenja smeća početkom 2019. godine. Na samom početku, u toku prve akcije, ekipu je činilo troje prijatelja koji su šetajući po šumi sakupili oko 18 džakova smeća. Svaka narednu akciju činio je sve veći broj ljudi, a na poslednjoj akciji “Šumovanja” bilo je čak 70 do 80 aktivista.

“Akcija je počela tako što smo provodili puno vremena u šumi i jednostavno je bilo prljavo. Možda nam je najviše i dalo snagu to što je došlo samo nas troje prvi put, to je bio neki okidač jer smo bili besni”, rekao je Marković iz Društva mladih istraživača za Autonomiju.

On dodaje da je situacija danas takva, da su u dosadašnjih 15 akcija prikupili oko 1000 džakova smeća. Po Rastkovim rečima, najviše se otpada skupi na deponijama, pa nije potrebno ni mnogo da se traži i šeta kako bi se prikupila velika količina.

“Mi smo imali cilj da pređemo celu Frušku goru. Međutim, velika je to teritorija, mi smo za 15-ak akcija prešli tek jednu osminu. Jako je to velik prostor, a i posao. Ima mnogo smeća čak i u gradu gde imamo nadležne institucije koje svakodnevno kontrolišu, a ne u šumi gde se čisti jednom pred prvi maj. Naša svest je stvarno na minimalnom nivou što se toga tiče”, ističe Marković.

Rešenje je jačanje zajednica i aktivizam

Nikola Arežina iz organizacije “Fruškać volem” kaže da je rešenje u jačanju zajednica, kolektivizmu i pre svega – dijalogu.

“Sada kad odete u Nacionalni park, oni su na neki način u sukobu sa civilnim sektorom, jer oni svaku sugestiju ne shvataju kao sugestiju – već kao napad. Kad doživljavate sve kao napad, onda nemate rešenje”, rekao je Nikola Arežina za Autonomiju.

Arežina kaže da postoji deo građanstva koji živi tamo, koji je deo tog Nacionalnog parka i da ih je potrebno uključiti da budu čuvari prirode, da raspolažu nekim kursom i da se angažuju.

“Neki bi to i radili za džabe, mi to prvi radimo za džabe. Odvajamo svoje slobodno vreme da bismo se bavili Fruškom gorom. Ljudi kada se skupe, stvari se rešavaju. Znate šta je 60 ljudi na akciji, za sat vremena haos naprave, sve očiste. Da imate u svakom trenutku u selu 60 ljudi na 1000 stanovnika, pa to selo bi blistalo. Nažalost, nekako je statistika malo drugačija, pa je to umesto 60, tek 5-6 ljudi zaista proaktivno”, dodaje on.

Meštanin Vrdnika Miloš Krstić rekao je za Autonomiju da je u blizini njegovog doma nedavno nepoznata osoba sa bagerom porušila brdo komunalnog otpada, tik pri ulazu u šumu.

“Do pre neki dan na ulazu u šumu bilo je brdo smeća na kojem je izrasla trava i druge biljke. Nekako je čak delovalo uredno. Pre nekoliko dana, došao je neko sa bagerom, porušio to brdo smeća koje je tu stajalo godinama, pa je sada sve otkriveno i razbacano. Nije ni odneo smeće”, ispričao nam je Miloš Krstić.

Rastko Marković iz Društva mladih istraživača kaže da taj slučaj nije jedinstven, te da se često dešava da na tim gomilama smeća krenu biljke da rastu.

“Na manjim gomilama, krenu biljke da rastu. Pojedu vrh, pa se smeće ni ne vidi. Kada izvučeš recimo, najlon, primetiš da u dubini ima još neka kesa, pa tri kese. Onda primetiš da je celo to brdo u stvari smeće, a da ga je priroda pojela. Te travke i sve biljke koje rastu jedu smeće umesto minerala i svega ostalog“, napominje Marković.

Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine kaže da će u narednom periodu inspekcija zajedno sa upravljačima nastojati da se zaštićena područja očuvaju i pojača nadzor.

“Problem je moguće rešiti samo podizanjem svesti građana o značaju pravilnog odlaganja komunalnog otpada i da je čitava Srbija naše dvorište.“ – zaključili su iz Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine.

Javno preduzeće Nacionalni park “Fruška gora” do zaključivanja ovog teksta nije odgovorilo na postavljena pitanja.

Sanja Kosović (Autonomija)

(Tekst je nastao u okviru projekta „Mladi novinari za zaštitu životne sredine – pravo na čistu vodu, vazduh, zemlju“, koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)