U novembru prošle godine, 15 osoba je poginulo kada se srušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu. Šesnaesta žrtva, devetnaestogodišnji Vukašin Crnčević, preminuo je od povreda prošlog meseca. Ono što bi se u nekoj drugoj zemlji moglo smatrati nesrećnim slučajem, u Srbiji je doživljeno kao najnovija i najstrašnija posledica političkog sistema u kojem se korumpirane elite bogate na račun građana i njihovog interesa.

Obični građani su izašli na ulice kao odgovor na tragediju, pokrenuvši najveći protestni pokret u Srbiji u poslednjih nekoliko godina. Zahtevaju pravdu za žrtve u Novom Sadu i kraj sistema koji je doveo do njihove smrti. Umesto da odgovore na ove legitimne zahteve, vlasti su pokušale da uguše nezadovoljstvo predstavljajući demonstrante kao strane plaćenike, organizujući policijske racije u prostorijama nevladinih organizacija i vršeći pritisak na nezavisne medije.

Srpski protesti deo su mnogo šireg obračuna – onog koji se odvija širom jugoistočne Evrope, gde građani odbacuju laž da su represija i korupcija neophodna cena političke ili socioekonomske „stabilnosti“. Od Beograda do Skoplja i Sofije, ljudi traže više od smene pojedinačnih političara; oni zahtevaju sistemske reforme koje će obezbediti odgovornost i sprečiti nove tragedije.

Demokratski partneri Srbije treba da pozovu njeno rukovodstvo da se pozabavi dugotrajnim problemima u vezi sa nezavisnošću pravosuđa, slobodom medija i integritetom izbora. Ako vlast predsednika Aleksandra Vučića uspe da uguši trenutni protestni pokret bez značajnih reformi, to će poslati opasnu poruku drugim potencijalnim autokratama da mogu da unište institucije koje treba da ih pozovu na odgovornost – i da ignorišu nezadovoljstvo građana bez međunarodnih posledica. Još važnije, takav ishod bi poslao poruku ostatku sveta da aktivisti i obični ljudi koji teže da žive u slobodnom i pravednom društvu više ne mogu računati na podršku Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije i drugih demokratskih sila.

Smrtonosne posledice urušene države

Pod predsednikom Vučićem, Srbija je doživela značajan pad demokratskih normi i upravljanja. On i njegova Srpska napredna stranka (SNS) preduzeli su korake koji su sistematski urušavali institucionalne mehanizme kontrole i ravnoteže, konsolidujući kontrolu nad ključnim državnim funkcijama od dolaska na vlast pre više od decenije. Ova koncentracija moći omogućila je raširenu korupciju, gde se unosni javni ugovori dodeljuju na osnovu političkih veza, a ne kroz slobodnu konkurenciju i stručnost.

Tragedija u Novom Sadu bila je samo okidač za izbijanje dugotrajnog javnog nezadovoljstva zbog endemske korupcije. Zvanične istrage o urušavanju dovele su do podizanja optužnica protiv 13 osoba, ali kako izveštavaju nezavisni novinari i organizacije civilnog društva, dokazi o korupciji na visokom nivou su već bili brojni – i svesno ignorisani. Institucije koje su trebalo da spreče takve nesreće, od regulatornih tela do pravosuđa, sistematski su urušavane i pretvorene u štit za vladajuću elitu, umesto da služe javnosti.

Protestni pokret je dobio zamah u januaru, kada su studenti u Beogradu pokrenuli blokadu saobraćaja nakon što je policija napala demonstrante koji su odavali poštu žrtvama iz Novog Sada. Njihov prkos je ujedinio nacionalnu koaliciju – okupljajući poljoprivrednike, nastavnike, advokate. Mnogi su javno odbacili vladine uvrede i govor mržnje upućen studentima i njihovim profesorima. Dana 15. marta, pokret je dostigao istorijsku prekretnicu, kada je više od 100.000 ljudi ispunilo ulice glavnog grada u jednoj od najvećih antikorupcijskih demonstracija u novijoj istoriji Srbije. Demonstranti sada zahtevaju ne samo pravdu za žrtve u Novom Sadu, već i sistemske reforme – uključujući prekid kontrole vladajuće stranke nad javnim medijskim servisom, pravu nezavisnost antikorupcijskih tela i obnovu slobodnih i fer izbora.

Izbor represije umesto reformi

Godine korumpirane i nesposobne vlasti dovele su do sve većeg javnog nezadovoljstva. Međutim, umesto da se pozabavi zahtevima za odgovornošću, srpska vlada pribegava poricanju, zamagljivanju i otvorenoj represiji. Zvaničnici širom zemlje ignorišu javno ogorčenje, dok provladini mediji pokušavaju da prebace krivicu sa samog vrha režima.

Upropašteni pravosudni sistem ne samo da nije uspeo da kazni korupciju na visokom nivou, već je postao oruđe korumpiranih – protivnici režima suočavaju se sa pravnim maltretiranjem. Policija i bezbednosne službe raspoređene su da zastrašuju demonstrante, što je dovelo do izveštaja o proizvoljnim hapšenjima i prekomernoj upotrebi sile. Sudovi, ispunjeni lojalistima vlasti, rutinski odbacuju slučajeve vezane za korupciju u vladajućoj stranci, dok su demonstranti i opozicioni lideri na meti izmišljenih optužbi. Trulež pravosuđa proširila se i na izborni nadzor: izbori poslednjih godina obeleženi su zastrašivanjem birača, punjenjem glasačkih kutija i zloupotrebom državnih resursa u korist SNS-a.

U pokušaju da ublaže javni bes, gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić i premijer Srbije Miloš Vučević dali su ostavke, dok je Vučić izneo mogućnost održavanja vanrednih izbora. Ipak, demonstranti s pravom sumnjaju da bi izbori pod sadašnjim, manipulativnim izbornim uslovima mogli doneti bilo kakvu stvarnu promenu. Sa urušenim institucijama odgovornosti i eskalirajućom represijom, građani Srbije gotovo da nemaju demokratske mehanizme da se izbore za svoja prava – osim masovnih protesta.

Ko će stati uz građane Srbije u borbi protiv korupcije?

Iako su ukorenjeni u specifičan srpski kontekst, trenutni protesti odražavaju širi regionalni obrazac: širom jugoistočne Evrope, ljudi odbacuju korupciju kao navodnu cenu političke i ekonomske stabilnosti. Kako se protesti šire i intenziviraju, ostaje pitanje da li će međunarodni akteri stati uz one koji se bore za demokratsku odgovornost.

Nakon višemesečne tišine, lideri Evropske unije tek sada počinju javno da kritikuju srpske vlasti. U blago sročenoj kritici, evropska komesarka za proširenje Marta Kos jasno je rekla da „ako se [Srbija] ne bude borila protiv korupcije putem nezavisnih institucija, ne može postati članica EU“. Ali i ta kritika je ublažena realpolitičkom porukom: „[Vučić] je jedini političar sa kojim trenutno možemo razgovarati o evropskom putu Srbije.“

Kritike sa druge strane Atlantika takođe su bile ograničene. Zaokret Vašingtona ka spoljnopolitičkom pristupu „Amerika na prvom mestu“ i nejasne poruke u vezi sa podrškom demokratiji ohrabrile su Vučićevu vladu, a srpske vlasti su brzo iskoristile retoriku nove američke administracije o korupciji i prevarama među primaocima američke razvojne pomoći kako bi opravdale racije nad lokalnim organizacijama civilnog društva. Iako to možda nije bila namerna posledica promena u američkim spoljnopolitičkim prioritetima, bio je to očekivan odgovor jednog hibridnog režima u procesu autokratizacije, kakav je u Srbiji, koji već dugo koristi promene u geopolitičkom pejzažu kako bi izbegao posledice svojih antidemokratskih poteza.

Ako Sjedinjene Američke Države i Evropska unija žele da ojačaju bezbednost i prosperitet u sopstvenim zemljama, moraće da podstaknu potencijalne partnere i saveznike da poštuju vladavinu prava i osnovne slobode. Davanje prednosti kratkoročnim ciljevima i političkoj koristi u odnosima sa Srbijom, umesto demokratskim principima, ohrabriće potencijalne autokrate širom regiona i primoraće demonstrante koji traže podršku demokratskih sila da svoju borbu nastave sami, što će na kraju dovesti do manje slobodnog i manje stabilnog kontinenta. Građani Srbije se bore za nešto više od sopstvene budućnosti – oni se suprotstavljaju globalnom širenju autoritarnog poretka. Vašington i Brisel bi učinili dobro kada bi stali uz njih.

Mike Smeltzer (Freedom House, prevod: Autonomija)