Više od godinu dana Srbiju potresa neprekinuti niz marševa, blokada, studentskih blokada Univerziteta i masovnih demonstracija.

Pobune su izbile nakon katastrofe na železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024. godine, kada je zbog urušavanja betonske nadstrešnice poginulo 16 ljudi.

Sve se to brzo pretvorilo u bes, a taj bes je postao trajna odlika svakodnevnog života u Srbiji. Ulice se nisu ispraznile. Povici nisu utihnuli. Ipak, uprkos spektaklu i razmerama protesta, Srbija danas nije bliže političkoj transformaciji nego što je bila kada su studenti prvi put izašli na ulice, piše novinar Aleks Eror u analizi za Forin polisi napominjući da je prošlog marta u tekstu tvrdio da je politička naivnost osakatila proteste.

Imali su brojnost, ali ne i strategiju. Utelovljivali su javni gnev, ali im je nedostajao plan kako da se ogorčenje pretvori u promene.

Deset meseci kasnije, ta procena i dalje stoji, navodi. Opozicija nije stekla nikakvu opipljivu polugu uticaja, dok predsednik Aleksandar Vučić ostaje čvrsto na vlasti, a vlada je na nemire odgovorila ne ustupcima, već protivmerama.

Ipak, demonstranti se nisu povukli. Naprotiv, pokret je postao ukorenjeniji, konfrontacijski i sve zapaljiviji.

Ovakav obrazac nameće zabrinjavajuće poređenje sa Ukrajinom u periodu od 2013. do 2014. kada je talas masovnih građanskih nemira i revolucionarnog nasilja na kraju srušio proruskog predsednika Viktora Janukoviča.

Da li Srbija ide ka sopstvenom Evromajdanu – „srpskom Majdanu“, koji bi mogao da dobije jednako krvav obrt na ulicama Beograda?

Iako još uvek postoji razlog da se sumnja da će se nemiri u Srbiji tako brzo eskalirati, sve je teže zamisliti drugačiji ishod.

Vanredni parlamentarni izbori očekuju se kasnije ove godine, ali su šanse toliko nagnute u korist vlasti, zbog njene dominacije nad domaćim medijima i snažnog sistema raspodele plena, da je gotovo izvesno da će protestni pokret doživeti veliko razočaranje.

Da li će to ostaviti pokret obeshrabrenim ili ga gurnuti ka radikalnijim merama, presudno će odrediti da li Srbiju čeka nastavak istog mučnog statusa kvo ili brutalan „srpski Majdan“.

Svakako, Vučić – autokratski kleptokrata koji se često pogrešno smatra desničarskim populistom – nije nepoznat po tome da se oglušuje o demonstracije.

Od kada je prvi put izabran 2017. godine, gotovo da nije prošla nijedna godina bez masovnih protesta. Bili su tu protesti protiv kovid zaključavanja tokom pandemije, protesti protiv rudarskog giganta Rio Tinta 2021. i ponovo 2024. godine, protesti „Srbija protiv nasilja“ 2023, i mnogi drugi.

Ali osim nasilnih protesta protiv zatvaranja, koji su 2020. primorali vladu da odustane od novih mera zaključavanja, svi te pobune su na kraju ugušene.

Sadašnji talas, nasuprot tome, traje bez proboja ili sloma. Protesti su veći od svega sa čim se Vučić do sada suočio, iako je teško doći do preciznih brojki.

Opšteprihvaćene procene kreću se od 100.000 do 325.000 ljudi na najvećim skupovima. (Najviša brojka koju je iznela vlada, koja redovno umanjuje broj učesnika, iznosi 107.000.)

Demonstranti su organizovali brojne blokade glavnih saobraćajnica, za koje vlast tvrdi da štete ekonomskim rezultatima Srbije. Situacija je postala potpuni politički pat. Ali nešto mora da popusti. Ili će se vlast dobrovoljno povući (nezamislivo) ili će demonstranti dodatno eskalirati (moguće, ali malo verovatno pre izbora).

Godinu dana kasnije, osnovni problem pokreta ostaje nepromenjen. I dalje ne postoji političko vozilo sposobno da kanališe rasprostranjeno javno nezadovoljstvo.

Aktivisti su konačno prihvatili da će, uprkos srpskoj Potemkin-demokratiji, morati da pobede Vučića na izborima i već mesecima zahtevaju vanredne izbore.

Iako Vučićeva podrška održavanju izbora do kraja 2026. godine deluje kao ustupak protestima, on ih podjednako lako može odložiti do narednog proleća, ako proceni da mu je to u interesu.

Međutim, kako opozicioni političari u protestima igraju, u najboljem slučaju, sporedne uloge, do sada nisu uspeli da iznedre bilo šta nalik održivim kandidatima za ovu ili sledeću godinu. Nisu se pojavile harizmatične, ujedinjujuće ličnosti. Nije formirana nijedna koherentna koalicija.

Pokušaji da se pokret proširi van urbanih intelektualnih krugova i približi provincijskim radnicima, koji ostaju Vučićeva najpouzdanija biračka baza, bili su neujednačeni.

Antivladin blok opsesivno se bavi apstraktnim idealima poput veće transparentnosti, odgovornih institucija i vladavine prava, ali nije u stanju da ponudi ništa opipljivo kolebljivim Vučićevim biračima ili neopredeljenima.

U međuvremenu, Vučićeva vlada – već dobro uvežbana u suzbijanju neslaganja – postala je konfrontacijska. Rutinski koristi provokatore u civilu na demonstracijama.

Prizor krupnih muškaraca obrijanih glava koji se zadržavaju iza policijskih kordona i bacaju pirotehnička sredstva u masu kako bi izazvali haos i opravdali intervenciju snaga bezbednosti postao je uobičajen.

Među tim osobama nalaze se i okoreli kriminalci, uključujući fudbalskog huligana koji je nekada bio osuđen za ubistvo francuskog navijača u Beogradu, pre nego što je pre nekoliko godina iznenada pušten iz zatvora. Kako su opozicione ličnosti fizički napadane od strane provladinih batinaša, to jasno pokazuje da je režim spreman da posegne za mrežama srpskog podzemlja kako bi zadržao kontrolu.

Postoje i verodostojne optužbe – iako ih vlast i dalje zvanično negira – da je tokom jednih demonstracija prošlog marta policija upotrebila vojno zvučno oružje kako bi rasterala masu.

Sama činjenica da je takva tvrdnja uopšte uverljiva odražava sve militarizovaniji stav države. Iz perspektive mnogih demonstranata, Vučić je odbacio čak i privid uzdržanosti.

Istovremeno, nemiri su se proširili i van Beograda, naročito u severnim gradovima, gde su demonstranti vandalizovali lokalne prostorije Vučićeve Srpske napredne stranke i sukobljavali se sa partijskim lojalistima.

Ono što je nekada bio uglavnom miran građanski pokret počelo je da pokazuje pukotine. Ljudi gube strpljenje, a osećaj ponavljanja bez napretka proizveo je zapaljivu frustraciju.

Ispod ovog političkog sukoba odvija se duboka demografska i ekonomska transformacija.

Srbija, koja već duže beleži visok nivo odliva mozgova i masovnog iseljavanja, sada prvi put doživljava masovnu imigraciju. Prošle godine zemlja je izdala oko 100.000 radnih dozvola stranim radnicima iz Indije, Pakistana, Uzbekistana, Tadžikistana, Egipta i drugih zemalja – što predstavlja dramatičan godišnji porast od 20.000, uz očekivanja još oštrijeg rasta nakon stupanja na snagu novog sporazuma vlade o mobilnosti radne snage sa Ganom.

Ovaj priliv rezultat je spremnosti vlade da privuče strane investicije, ali i nespremnosti građana Srbije da prihvate bedne zarade koje nude mnogi poslodavci.

Na primer, Fijatova automobilska fabrika u Kragujevcu uvozi oko 800 stranih radnika kako bi popunila radna mesta koja skoro 9.000 nezaposlenih stanovnika grada odbijaju da prihvate. U kulturno konzervativnoj zemlji, već ranjenoj dubokom ekonomskom nejednakošću, to doliva ulje na vatru i već je dovelo do napada na smeštaj migranata u Kragujevcu.

U studentskim protestima postoji snažna nacionalistička komponenta koja bi lako mogla da kapitalizuje pitanje migracija i demografskih promena. Širom Evrope, antimigraciona politika obarala je vlade. Ne postoji razlog da Srbija bude imuna na taj rizik, napominje Eror.

Umesto da ublažava ove tenzije, Vučić se izgleda namerio da ih dodatno produbi. Kada je jedna poznata krajnje desničarska grupa prošlog oktobra pokušala da organizuje antimigracioni skup, vlast je protest otvoreno zabranila i zapretila učesnicima hapšenjem.

Ovaj obračun nije proistekao iz brige za manjine. Naprotiv, bio je to signal da će država pregaziti svaku pretnju stranim investicijama.

Ako su vlasti spremne da slome relativno marginalne grupe sa ograničenom bazom podrške, može se samo zamisliti kako će reagovati na buduće talase masovnih ekoloških protesta povodom projekta iskopavanja litijuma kompanije Rio Tinto.

Ekološki, antikorupcijski i antiimperijalistički ekonomski zahtevi već su se pokazali kao snažne ujedinjujuće teme širom fragmentisanog političkog spektra Srbije. Čini se da i antimigracioni sentiment brzo raste.

Zajedno, ova pitanja čine osnovu potencijalno široke anti-Vučićeve koalicije koja obuhvata urbane intelektualce, poljoprivrednike, ekološke aktiviste, progresivce i nacionaliste.

Kako se izbori približavaju, demonstranti bi trebalo da obrate pažnju na ova upozorenja i počnu da traže ozbiljne, održive kandidate.

Ako uspeju da izbegnu potonuće u unutrašnje podele i ostanu ujedinjeni oko platforme protiv statusa kvo, imaju šansu da prirede neočekivano iznenađenje i izgrade osnovu za promene. Ako u tome ne uspeju, protesti će se verovatno ili ugasiti ili poprimiti nasilniji oblik.

Time se vraćamo na „srpski Majdan“. To poređenje nije savršeno i njegovu verovatnoću ne treba precenjivati.

Vučić nije Janukovič – bar ne još. Ali on jeste lider koji vlada kao da je javno mnjenje nebitno, koji se arogantno podsmeva stanovništvu čiji su se problemi prelili preko čaše, koji otvoreno provocira demonstrante koji su izgubili strpljenje sa mirnim demonstrantima i koji upravlja političkim sistemom koji ne nudi nikakav legitiman mehanizam za promene.

Brojne organizacije za nadzor demokratije opisuju Srbiju kao hibridni režim izborne autokratije, sposoban da snažno nakrivi izborne rezultate u svoju korist. Ove tvrdnje jesu pristrasne i alarmantne, ali nude razumno tačnu procenu: Srbija se polako približava tački preokreta.

S druge strane tog praga nalaze se jača državna represija, više nasilja i dalja eskalacija kako od strane režimskih batinaša, tako i od strane demonstranata.

Da li bi se sve to moglo izbeći? Teoretski, da. Kada bi Brisel bio spreman da uvede ozbiljne posledice – sankcije, zamrzavanje finansiranja, agresivan diplomatski pritisak – mogao bi primorati Vučića da obuzda najzloupotrebljivije elemente svog odgovora.

Ali Evropska unija je jasno stavila do znanja da Srbiju smatra previše strateški važnom, a njen litijum previše ekonomski vrednim, da bi rizikovala otuđenje Beograda.

Evropski politički akteri takođe strahuju od nacionalističkih elemenata unutar protestnog pokreta i mogućnosti da bi kažnjavanje Vučića nenamerno osnažilo figure koje su još desnije od njega. Takođe se plaše da bi Vučić, kao odgovor, mogao da se okrene alternativnim saveznicima – pre svega Kini, ali i Sjedinjenim Državama i Rusiji.

Nezadovoljni građani Srbije moraju se suočiti s teškom spoznajom da, ako promene dođu, one verovatno neće stići putem mirnih protesta. Uz obeshrabrujuće izborne izglede, nasilje se može učiniti kao jedina preostala opcija. S obzirom na ogromnu tehnološku prednost države u odnosu na demonstrante, šanse nisu na njihovoj strani. Zato će morati da se zapitaju da li su spremni da rizikuju sve zarad promena – čak i sopstvene živote.

Za sada, sumnjam da je odgovor potvrdan. Ako ne dođe do snažnih eskalacija, protesti sa naizmeničnim periodima nasilja i uzdržanosti verovatno će se nastaviti sve dok se ne održe izbori.

Sledeća kritična tačka biće 2027. kada Vučića čekaju predsednički izbori. On je dostigao ograničenje od dva mandata i ne može se ponovo kandidovati.

Ali pošto nema očiglednog naslednika, ili će se povući iz politike posle 15 godina na vlasti ili će se jednostavno ponovo rotirati na mesto premijera, slično načinu na koji su Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev zamenili uloge 2012. godine.

Gotovo je izvesno da će biti ovo drugo i tada je najverovatnije da će situacija eksplodirati.

(Danas/foto: Autonomija)