Šest zemalja zapadnog Balkana odavno čeka na članstvo u EU, kao i Turska, a od skoro Ukrajina, Moldavija i Gruzija. Odugovlačenje procesa pristupanja ide na ruku sve snažnijim autokratama, piše za DW Florijan Biber.

U leto 2003. pre 20 godina, u blizini Soluna sastali su se šefovi država i vlada zemalja EU i Balkana. Ono što je u međuvremenu postalo rutina, tada je još bio važan signal: zemlje Zapadnog Balkana, obeležene ratom, propašću državnih struktura i autoritarnom vladavinom, trebalo bi da imaju budućnost u EU. To je bila poruka. Obećanje je trebalo da označi prelaz iz posleratnog razdoblja u razdoblje obeleženo nadom u evropsku budućnost. Ali, ispalo je drugačije.

Šta sve ne ide kako treba

Problemi regiona nisu mogli da se reše samo obećavanjem članstva u EU. Kao posrednik u sukobima, Brisel baš i ne može da se pohvali uspesima. Evropskoj uniji nije pošlo za rukom da transformiše Bosnu i Hercegovinu u državu sa funkcionalnim strukturama, niti je uspela da obuzda destruktivni etnonacionalizam. Nakon više od deset godina posredovanja između Srbije i Kosova nije postignut neki trajniji uspeh. Istovremeno, nacionalizam i istorijski revizionizam danas su jači nego što su bili 2003. Ukratko, posleratno razdoblje više liči na predratno.

I unutar EU jenjava optimizam. Razloga je mnogo. Prvo je evropski ustav pao na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Od ekonomske i finansijske krize 2007./2008. EU se bori iz jedne krize u drugu, očigledno bez dovoljno vremena za ambiciozne planove proširenja.

Pauza u širenju nikad nije bila tako duga

EU nikad nije imala tako dugu pauzu u proširenju u poslednjih 50 godina. Od pristupanja Irske, Danske i Velike Britanije 1973. nove države su dolazile u intervalima manjim od deset godina.

Od primanja poslednje nove članice, Hrvatske, prošla je decenija – a u narednim godinama se ne očekuju nove članice. Tako duga pauza je iznenađujuća s obzirom na to da je zainteresovanih dovoljno: šest zemalja zapadnog Balkana čeka na članstvo, kao i Turska, Ukrajina, Moldavija i Gruzija.

Ali proces ne napreduje. U Turskoj odgovornost prvenstveno snosi autoritarni predsednik Erdogan. Na Zapadnom Balkanu definitivno ima lokalnih Erdogana koji se, kao i on, služe autoritarnim tehnikama kako bi ostali na vlasti i za koje je ulazak u EU samo floskula.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najviše sledi Erdoganov primer, održavajući dobre odnose sa Rusijom, Turskom, Kinom i zalivskim državama samo da bi izbegao preveliku zavisnost od EU.

Bez pravog odgovora na najezdu autokrata

Druge autokrate, od moćnika bosanskog entiteta Republika Srpska Milorada Dodika do albanskog premijera Edija Rame, imaju različite veze sa EU, ali svi mogu da prežive u senci priče o proširenju EU. Neki se, poput Dodika, pozicioniraju kao provokativni antizapadnjaci, koji koketiraju sa Putinom i pokušavaju da potkopaju mir u regiji. Drugi, poput Rame, podržavaju EU, ali zloupotrebljavaju svoju moć.

EU nije pronašla odgovor na tu najezdu autokrata. Neki, poput Dodika, možda su bili kritikovani, ali još uvek mogu dobro da prežive i imaju podršku ne samo Moskve, nego i unutar same EU, kao što je slučaj sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom, koji već dugo za svoje ciljeve promoviše autokrate na Balkanu.

Vučić uvek iznova uspeva da se proda za neku vrsta vatrogasca kako bi ugasio požare koje je sam zapalio. Pritom EU često postaje saučesnik i zbog kratkoročnog obećanja stabilnosti zatvara oči pred napadima na slobodu medija i nedemokratsku vladavinu na Zapadnom Balkanu.

EU više nije nosilac nade

Članstvo u EU i sa njim povezana obećanja o vladavini prava i demokratiji više nisu dominantno pitanje u regiji. Za EU se sve svelo na krizno upravljanje uz zapostavljanje vrednosti – bilo zbog migracija kroz regiju ili zbog suzbijanja uticaja Rusije.

I u regiji je EU odavno prestala da bude svetionik nade. Zastave EU više se ne vijore na brojnim protestima protiv uništavanja životne sredine i nasilja, te za demokratiju, koji se ne održavaju samo u Srbiji. EU i njene države članice sklopile su isuviše bliske paktove sa autokratama, a EU je odavno prestala da bude simbol demokratske budućnosti.

Mi u Savetodavnoj grupi za politiku Balkana u Evropi (BiEPAG) nedavno smo proučili kako bi stvari mogle dalje da se razvijaju. Od 2022. proširenje EU više nije samo proces za zapadni Balkan, nego i za Ukrajinu i Republiku Moldaviju, a potencijalno i za druge države poput Gruzije. To procesu ponovo daje veću političku težinu. To opet znači da bi te države trebalo da budu u stanju da planiraju budućnost u EU bez zloupotrebe prava veta od strane članica EU, kao što to Bugarska sada čini sa Severnom Makedonijom.

Napuštanje koncepta „stabilokratije“

Više novca EU potrebno je i za buduće članice, kako bi jaz u razvoju između članica EU i onih koje će to tek postati postao manji, a ne veći. Demokratija i vladavina prava moraju da ostanu u središtu procesa proširenja. Aktuelni komesar za proširenje Oliver Varhelji, kao produžena ruka Viktora Orbana, ruši verodostojnost EU u odnosu na Zapadni Balkan, ali i Ukrajinu. Potreban je komesar sa većim autoritetom i prikladnim iskustvom.

Osim toga, EU ne bi trebalo da se odriče demokratije na Balkanu i da ignoriše neke autokratske postupke zbog navodnog obećanja stabilnosti ili saradnje protiv Rusije. Treba razočarati regionalne „stabilokrate“, odnosno vlastodršce koji prodaju lažna obećanja o stabilnosti nauštrb demokratije u EU – to se pre svega odnosi na predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Jovana Marović i nova praksa

Koliko je to teško, pokazuje činjenica da je jedna od autorki naše studije Jovana Marović, bivša ministarka za evropske integracije u Crnoj Gori, uhapšena na aerodromu u Beogradu 23. avgusta 2023. godine i odbijen joj je ulazak u Srbiju. Prema navodima vlasti, bivša ministarka predstavlja tobožnji „bezbednosni rizik“.

Takva praksa prema političarima iz susednih zemalja Srbije je nova. Vučić je time otvorio novi diplomatski nivo eskalacije, ne samo prema Crnoj Gori, čiju nezavisnost od Srbije nikada nije prihvatio, nego na području čitavog Zapadnog Balkana.

Obećanje iz Soluna takođe važno i za Ukrajinu

Postoji mnogo novih predloga za metode proširenja, ali na kraju krajeva ništa od toga neće funkcionisati bez političke volje. EU mora da bude spremna da prihvati Zapadni Balkan ako zemlje tog regiona ispune uslove.

Međutim, ako EU ne uspe da integriše Zapadni Balkan, onda i obećanje Ukrajini zvuči neuverljivo. Ukratko, na kocki je mnogo više od samo 20 godina starog obećanja koje je ostalo neispunjeno.

Florijan Biber je profesor istorije i politike jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu. Vodi Savetodavnu grupu za politiku Balkana u Evropi (BiEPAG). Njegovu knjigu „Bure baruta Balkan“ (Pulverfass Balkan) uskoro će objaviti izdavačka kuća Christoph Links iz Berlina.

(Deutsche Welle, foto: N1)