Reditelj, scenarista i montažer Stevan Filipović privukao je pažnju ljubitelja sedme umetnosti sa diplomskim dugometražnim filmom Šejtanov ratnik. Neosporan talent potvrdio je i u kasnijim ostvarenjima. Filmovi Šišanje i Pored mene obarali su rekorde gledanosti u bioskopskim salama i otvorili mnoga pitanja o problemima društva i izazovima sa kojima se suočavaju mladi. Umetničkim i društvenim angažmanom, Filipović tretira mnoge goruće političke teme, društvene anomalije, porast neonacizma i nasilja na stadionima.

Inspirisan serijalom Ratovi zvezda snimio je kratki film Star Wors breaking point za koji je krajem prošle godine dobio specijalnu nagradu žirija na festivalu u Francuskoj. Pored mnogobrojnih priznanja za film i scenario na filmskim smotrama, dobitnik je nagrade za borbu protiv diskriminacije, u kategoriji Javna ličnost godine koju dodeljuje Koalicija protiv diskriminacije. U biografiju upisuje i nekoliko dokumentarnih filmova i televizijskih mjuzikla.

Poslednjih meseci u javnosti se govorilo o novoj filmskoj priči koju priprema i saradnji sa britanskom glumicom Mirijam Margolis (Miriam Margolyes). Reditej Stevan Filipović otkriva pojedinosti sa snimanja i daje osvrt na domaću i regionalnu kinematografiju.

Pandemija virusa Covid-19 inspirisala vas je za novu filmsku priču. Šta je okosnica filma i kako je izgledalo snimanje usled nepovoljnog ambijenta u kojem je čitav svet?

– Film “Pored tebe” je priča o Kseniji, devojci koja od tabloidne postaje istraživačka novinarka, smešten u vreme prvog talasa Kovid pandemije u Srbiji. Ujedno, to je i nastavak mog prethodnog filma, “Pored mene”, smešten pet godina nakod događaja u prvom filmu. I priprema i snimanje su bili neobični, pre svega jer je proces planiranja, pisanja i snimanja bilo kog filma inače precizno “mapiran” i traje dosta duže. Ovde smo imali jedan vanserijski događaj koji je bio dovoljno inspirativan da pokušamo da ga “uhvatimo” na filmu, što je zahtevalo da sve te faze radimo dok su emocije i traume još sveže. Moram priznati da adrenalin koji dobijete iz takve situacije služi kao pogonsko gorivo celom procesu. Film je pisan od aprila do juna, probe sa glumcima su rađene paralelno sa pisanjem, a u snimanje smo ušli već krajem meseca, odmah nakon što su mere relaksirane. Samo snimanje je bilo organizovano tako da zaštitimo članove ekipe od potencijalne zaraze: maske, distanca, higijena, a bilo je i scena koje su isključivo snimane preko Zoom aplikacije, sa glumcima u drugim državama.

Uveliko se spominje da jednu od uloga tumači britanska glumica Mirijam Margolis (Miriam Margolyes). Kako ste otpočeli saradnju?

– Miriam je jedna od najinteresantnijih britanskih glumica, čije uloge i javni nastupi su me oduševljavali pre nego što sam uopšte sanjao da do takve saradnje može da dođe. Imao sam tu sreću da je upoznam preko našeg saradnika u Londonu, Markusa Ejgara (Marcus Agar), još 2016. kad je “Pored mene” prikazivan u Britanskom parlamentu i na Kembridžu. Oduševila me je svojim poznavanjem politike i istorije Balkana i bivše Jugoslavije. To mi je ostalo kao jak utisak, i dok sam smišljao ovaj film, palo mi je na pamet kako bi bilo genijalno da baka glavne junakinje Ksenije (koju igra Mina Nikolić) bude Engleskinja, koja je emigrirala šezdesetih, zaljubila se u jednog Beograđanina, i ostala da živi ovde. Napisao sam ulogu jugonostalgične baka Vere baš za Miriam, kontaktirali smo je preko njenih agenata, i na naše oduševljenje, njoj se uloga svidela i pristala je. Ono što je bilo svakako vrlo komplikovano je sama organizacija snimanja usred pandemije na relaciji Beograd – London, ali uz pomoć naše prijateljice i saradnice iz Srpskog City kluba (Serbian City Club), Nataše Kočiš, uspeli smo da izvedemo sve kako treba, od lekcija srpsko-hrvatskog jezika do slanja Titove biste u London.

Kakva je pozicija srpske i regionalne kinematografije u odnosu na svetsku?

– Ako krenemo od aspekta produkcije, mi ćemo uvek imati problem malog tržišta, jer sve ex-YU države sa kojima delimo zajednički jezik čine ukupno nekoliko miliona potencijalnih gledalaca. Tako da je komercijalna kinematografija u užem smislu na takvim tržištima skoro pa neizvodljiva, što nije problem sa kojim se suočavaju tržišta filmova na engleskom, španskom, kineskom, hindu ili ruskom jeziku, pa čak ni francuskom ili nemačkom. Ali, kod nas to u praksi znači učešće države u finansiranju, a to opet na Balkanu često znači mešanje politike, soft ili hard cenzuru, nepotizam i interesne grupe, što naravno na kraju ima najštetniji uticaj na kvalitet samih filmova. S druge strane i evropski fondovi imaju tu neku poprilično kolonijalističku perspektivu, i često podržavaju filmove koji su neke pojednostavljene razglednice i stereotipi koje očekuju od “Balkana” u “tranziciji”, tako da se autori tome prilagođavaju uklanjajući “višak” lokalnog sadržaja, svega što se percipira kao potencijalno neprevodivo, to jest nerazumljivo, čitačima u tim EU komisijama. Često kažem kako filmovi Živka Nikolića na primer nikad ne bi dobili sredstva na tim fondovima. Tako da se nalazimo između čekića i nakovnja, i baš se ozbiljno treba boriti da napravite nešto što nije pomenuta banalizacija i deintelektualizacija, nego autentična umetnost, bez auto-cenzure ili “pakovanja”.

Kolika je podrška države u razvoju filmske industrije i predstavljanju ostvarenja na inostranim festivalima?

– Nominalno, podrška postoji, tu je državna agencija, Filmski centar Srbije, slično kao i u većini EU zemalja koje su članice Eurimages. Budžet za kinematografiju je, naravno, daleko skromniji nego, na primer, u Hrvatskoj, ali nije ni to glavni problem. Mislim da je ključni problem što se u praksi konkursi FCS često svode na mafijašenje klanova i interesnih grupa, koje su ponekad i povezane sa politikom. Ne do te mere da možemo da pričamo o nekoj “SNS kinematografiji”, ima par autora koji su unovčili svoju podršku Vučiću, ali mislim da Vučića ti sitni novci koji cirkulišu u kinematografiji nešto preterano i ne interesuju, SNS bi najviše voleo da kulture uopšte i nema, mnogo više se bave elektronskim medijima i informativom. Rezultate pomenutog načina rada vidite u bioskopima i na televiziji – nekad se desi i nekakav pozitivan iskorak, ali većina filmova i serija, po mom mišljenju, ozbiljno zaostaje za najboljim kinematografijama, ne u budžetima, nego na osnovnom nivou – ideje, scenarija, režije.

U svojim delima ste analizirali probleme diskriminacije i fašizma. Vidite li pomak u društvu i među mladima?

– Mislim da se vidi. Od filma “Šišanje” 2010, kad smo imali javne pretnje nacionalista i fašista i policijsko obezbeđenje na premijeri, do premijere filma “Pored mene”, 2015, sam video dosta značajnu promenu u razmišljanju mladih ljudi u publici, sa kojima smo imali puno prilika da razgovaramo nakon projekcija, jer je film bio prikazivan po gradovima u unutrašnjosti Srbije i u celom regionu, BiH, Hrvatskoj, Sloveniji… Deluje da sad već postoji jedan fin procenat obrazovanih mladih ljudi, koji ne žele da prihvate nacionalističke politike svojih roditelja i političara u medijima. S druge strane, deluje da je većina još konzervativnija od roditeljske generacije, ali ta većina ne mora nužno da diktira put kojim će neko društvo ići. Ono što je bitno je osnaživanje mladih ljudi, da vide da promene mogu da iznesu i bez nas.

Ljubitelj ste SF-a, a diplomskim filmom Šejtanov ratnik ste privukli pažnju javnosti i kritike. Postoji li mogućnost za razvoj ovog žanra u Srbiji?

Uveren sam da postoji. Iako ljudi često misle da SF često podrazumeva neke velike budžete, mislim da to uopšte nije toliko bitno. Najbitniji je scenario.

(Al Jazeera, foto: N1)