Književnik Filip David jedan je od ne baš toliko brojnih beogradskih intelektualaca koji su od početka žestoko, dosledno i argumentovano kritikovali Miloševićevu politiku, jasno anticipirajući da ona vodi u razbijanje zemlje i strašne zločine. Može se reći da je u Beogradu i danas u manjini, da je jedan od retkih koji u sadašnjoj politici prema Vojvodini prepoznaje – kontinuitet miloševićevske politike! Ovo je intervju koji je Filip dao specijalno za portal Nezavisnog društva novinara Vojvodine – www.autonomija.info.
Kako doživljavate ovu takoreći histeriju koja se stvorila u srbijanskom društvu oko predloga vojvođanskog statuta? U kojoj meri vas sve to podseća na nedavnu prošlost?
– A zar se ikada kod nas o važnim pitanjima, ekonomije, politike, pa i kulture razgovaralo bez histerije, bez podizanja tenzija, bez pretnji i ultimatuma? Za jedno društvo zaista je veliki problem ako nema svesti o opštem interesu, niti mogućnosti da se otvori razuman i racionalan dijalog. Kada bi političke partije imale svoje vojske (a možda nismo daleko ni od toga) ovde bi se uveliko vodio građanski rat do istrebljenja.
Interesantno je da mnogi vojvođanski intelektualci smatraju da je statut tek jedna opsena o autonomiji, odnosno da on ne garantuje suštinsku autonomiju. Sa druge strane, imamo tu silnu halabuku koja dolazi iz “centrale”. Kako objasniti ovu svojevrsnu diskrepanciju, može li se u njoj prepoznati nečija politička igra?
– Tačno je da nijedan statut, nijedan zakon, pa ni ustav, takav kakav je, ne garantuju ništa. Sve je podređeno partijskim i ličnim interesima. Institucije zadužene za poštovanje zakona su kompromitovane i bez autoriteta, a sudeći po sastavu nekih od najviših državnih i predstavničkih organa, to je pre vladavina najgorih nego najboljih.
Nekako se ovih dana, prisećajući se centralizma, prisećamo i reči jednog bosanskohercegovačkog intelektualca, koji je rekao da su se bivše republike SFRJ – ako se već govori o otcepljenju – otcepili od Beograda, a ne od Srbije ili Jugoslavije. Koliko su tačne te reči, po vašem mišljenju? Ako jesu, šta je to u Beogradu što tera druge od njega?
– Ne znam da li Beograd ima to značenje kakvo je imao u vreme Miloševića. Tačno je da su centralne institucije, kao što su ovaj naš tragikomični parlament, ili srpska vlada smešteni u Beogradu, ali odluke donose partijske birokrate koje dolaze iz raznih delova Srbije. Kadrovi iz Jagodine, Niša, Kragujevca, Čačka, da ne nabrajam dalje, jednako su «zaslužni»  za ovaj «rakov hod»  hod kojim se kreće društvo u celini, za blokadu reformi i ukupnog društvenog sistema.
Kada se gleda sa strane, čini se međutim da nema dubinskih razlika u stavovima političkog i intelektualnog Beograda – bilo da su levo ili desno, gore ili dole – oko suštinskih pitanja, bilo da se radi o suočavaju sa prošlošću, Kosovu, Crnoj Gori ili Vojvodini, koliko god ta pitanja bila različita!
– Verovatno se sa pravom očekuje da Beograd kao najmnogoljudniji grad sa svojim intelektualnim potencijalima, univerzitetom, kulturnim ustanovama, prednjači u svemu onome što nazivamo «evropski put Srbije». Nažalost, nije tako. I intelektualci su se uglavnom rasporedili po političkim partijama. Čitavo društvo je u konfuziji, opet su na delu prežvakane ideje i programi koji su već jednom doživeli krah. Muka čoveka hvata kada ponovo čuje retoriku iz početka devedesetih, sve one reči i rečenice koje su nas uvalile u velike nevolje iz kojih nikako da se izvučemo. Malo se  ili ništa naučilo na grešakama učinjenim u bliskoj prošlosti. Umesto diskontuiniteta sa nekadašnjom politikom, sve je očevidniji kontuinitet. Kako je nedavno, sa pravom, napisao advokat Srđa Popović, Koštunica je nasledio Miloševićevu politiku, a Tadić Koštuničinu. Naravno, nekih nijansi ima, ali taj kontuinitet se pokazuje upravo na odnosu prema Kosovu, Crnoj Gori, a sada i prema statutu Vojvodine.
Nedim Sejdinović