S Filipom Balunovićem, naučnim suradnikom na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i docentom na katedri za Studije politike Fakulteta za medije i komunikacije, razgovarali smo u povodu izlaska njegove knjige „Beda ljudskih prava: desnica, pandemija i nauka kao novo polje političke borbe“ (FMK, Beograd 2023.).

Poticaj za knjigu ponajviše vam je bila pandemija koja je presložila neke stvari na svjetskoj sceni ljudskih prava. No mogli bismo, kao i u knjizi, početi od historizacije. Kako su historijski utemeljena ljudska prava od slavne UN-ove Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. i koje su se polemike odmah počele voditi?

Pre nego što počnemo o univerzalnim ljudskim pravima trebalo bi otići koji vek unazad pa se prisetiti francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Od samog početka bilo je rasprave da li ta prava mogu da obezbede neki vid univerzalne emancipacije. Ta rasprava se prenela kasnije i na 20. vek, pa i nakon izglasavanja Univerzalne deklaracije.

Debate su bile slične onima koje su se vodile u prvoj polovini 20. veka, kada su se Rosa Luxemburg i Lenjin prepirali oko toga da li treba koristiti pravašku paradigmu ili ne, pre svega kada je reč o borbi radničke klase. Tu su se razišli, Luxemburg je bila ultimativno protiv.

Prava utemeljena u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina smatrala je buržoaskim konceptom, nedostatnim kada je reč o univerzalnoj emancipaciji, borbi radničke klase koja bi trebalo da vodi, kao što znamo iz Marxa, ne samo oslobođenju i emancipaciji radničke klase nego univerzalnoj emancipaciji kroz ukidanje svih klasa.

Tako da su se te rasprave nastavile i nakon te famozne 1948. i traju do danas, samo što su se neke stvari u međuvremenu još dodatno nagnule na stranu antiemancipacije zbog preuskih i ograničavajućih okvira ljudskih prava kao platforme za borbu.

Ideologizacija ljudskih prava bila je rešenje za kontradikciju između deklarativnih načela međunarodnog prava i međunarodne politike i onoga što je praksa međunarodnog političkog delovanja

Kada govorite o ograničenjima, dijelite ih s obzirom na ograničenja socijalnih i ekonomskih prava i ona političkih i građanskih. Što to znači?

Kada je reč o socijalnim i ekonomskim pravima, u periodu neposredno nakon Drugog svetskog rata znamo da je u zapadnoj Evropi prevladao koncept „države blagostanja“, koncept socijalne države, koji je trebalo da se približi onome što je ideal poštovanja socijalnih prava svih, bez obzira na klasu.

No to je i u vreme države blagostanja bilo moguće napraviti samo u nekoliko država i to tzv. razvijenog zapadnoevropskog sveta. Taj ideal je verovatno bio najbliži ispunjenju u skandinavskim zemljama. To je, međutim, bilo daleko od onoga što je Univerzalna deklaracija postavila kao svoj cilj.

Univerzalizam je bio izneveren i u vreme države blagostanja, zbog toga što ispunjavanje socijalnih i ekonomskih prava nije bilo moguće u većem delu zemaljske kugle. A pogotovo nakon onoga što nazivamo neoliberalnim zaokretom, koji je predstavljao raskid sa konceptom socijalne države, kada su socijalna i ekonomska prava ostala mrtvo slovo na papiru i kada prevladava ono što Donatella della Porta zove „privatni kejnzijanizam“.

To znači da su ljudi, zbog smanjenih ili ukinutih socijalnih davanja i javnih ulaganja, počeli da se zadužuju i tako su postajali „neoliberalni subjekti“ – oni koji sebe krive za svoje neuspehe, koji se stide od potencijalnog neuspeha. Zapravo je stvoren sistem u kojemu postoje pobednici i otpadnici, pri čemu su otpadnici, kako vreme odmiče, sve mnogobrojni.

Bombardovanje SRJ

U vremenu globalizacije, kada su i ljudska prava postavljena globalno i stvar su međunarodnog prava, kao odgovor se pojavljuje i suverenizam kojim države manipuliraju.

Pitanje suverenosti u vezi je sa domenom političkih i građanskih prava, prava ljudi da biraju svoje političke predstavnike, da uživaju svoja građanska prava ukoliko su građani jedne zemlje. Međutim ta resuverenizacija kao reakcija na globalizaciju po pravilu poprima antiemancipatorni oblik, ne kao obrana od diktata spolja, već kao neka vrsta retribalizacije ili retradicionalizacije, koja stavlja okove nacionalnog i sprečava internacionalnu borbu za univerzalnu emancipaciju.

U problematici državljanstva zanimljiv je i slučaj Jugoslavije?

Kada je reč o građanskim pravima koja proizilaze iz statusa građanina, odnosno državljanina jedne zemlje, ona su problematična po nekoliko osnova. Preduslov da biste uživali građanska i politička prava jeste da imate državljanstvo neke zemlje. Međutim, u savremenom istorijskom trenutku u kojem se dešavaju masovne migracije, pogotovo iz severne Afrike i sa Bliskog istoka, brojnim ljudima ta su prava ukinuta, kako u onim zemljama čije državljanstvo imaju, tako i u zemljama u kojima pokušavaju da izgrade novi život.

Kada je reč o Jugoslaviji, to je specifičan primer na kome se videlo kako izgleda nepoštovanje prava pre svega kada dođe do disolucije jedne federalne države i do legalno-pravnog vakuuma, koji je u Jugoslaviji nastao neposredno nakon raspada. Govorim o najupečatljivijim primerima, kao što su „izbrisani“ u Sloveniji ili davanje državljanstva u novoformiranim državama. Način na koji je ljudima dodeljivan status građanina bio je stvar nečega što Igor Štiks zove „etnički inženjering“ ili politički inženjering.

U drugim slučajevima, pogotovo danas, događa se i „geopolitički inženjering“. Uzmimo primer Kurda kojima je dato pravo da učestvuju u političkom životu Nemačke. To je primer geopolitičkog inženjeringa. Oni sudeluju s pravom, to su uglavnom kritičari Erdoğana, međutim nekim drugim manjinama koje žive u Nemačkoj ili u drugim zapadnoevropskim zemljama to pravo nije dato.

Postavlja se pitanje zašto je jednima dato, a drugima nije. Odgovor je prost. Postoji geopolitički interes da jednoj grupi, ukoliko ona radi u interesu vaše spoljnopolitičke agende, date glas u svojoj zemlji. Ja apsolutno nemam ništa protiv toga, ali mislim da bi i drugim ljudima na osnovu nekakvog statusa rezidenta trebalo da bude omogućeno da uživaju svoja građanska i politička prava, bez obzira na to da li vam ide u prilog ono što misle i govore ili ne.

Kako je sigurnost utjecala na ljudska prava, kada se ovaj sigurnosni element uzima kao onaj što nadodređuje ljudskopravašku poziciju? Dolazi li tu do arbitrarnosti?

O tome polemišem u knjizi i govorim da je sigurnost odnela prevagu u odnosu na poštivanje ljudskih prava. I da je pitanje sigurnosti postalo nekakav izgovor za kršenje odredbi Univerzalne deklaracije i da je ono, pogotovo nakon 11. septembra i napada na kule bliznakinje, postalo stvar koja legitimiše svaku političku akciju, bez obzira na to da li ona krši ljudska prava ili ne.

Ako krši ljudska prava, onda se govori o toj prednosti koju nacionalna sigurnost ima u odnosu na ljudska prava. Uz to, nacionalna sigurnost onih najmoćnijih često se istovremeno predstavlja kao globalna sigurnost. U knjizi pominjem primere na koje smo u svetlu ukrajinske krize odavno zaboravili, kao što je Jemen, ali i neke druge zemlje u kojima je kršenje onog osnovnog ljudskog prava, a to je pravo na život, svakodnevno – sve u ime sigurnosti ili „rata protiv terorizma“.

Slučaj Jugoslavije i NATO bombardiranja 1999. godine je presedan jer je akcija prvi put izvedena bez odobrenja tijela UN-a. Sve je postavljeno kao neki privatni obračun lidera.

Pitanje bombardovanja SR Jugoslavije za mene je dosta škakljivo. Ne zato što nemam jasan stav. Moj stav je da to jeste bila agresija. Ali taj stav se u Srbiji često tumači tako da odgovara desnici. Mislim da je ono što se uzima kao povod tog bombardovanja, a to su masovni zločini i egzodus kosovskih Albanaca, ubijanje civila, zločini koje je vršila i srpska policija, neporecivo. To su istorijske činjenice. Međutim, ti zločini nisu mogli da se uravnoteže ili da postanu opravdanje drugim zločinima koje je NATO počinio u SR Jugoslaviji. Slično je bilo u brojnim drugim slučajevima širom bivše Jugoslavije devedesetih godina, kada se na zločine odgovaralo istom merom, odnosno zločinom.

Sve smo bliže konstataciji da su ljudska prava pretvorena u ideologiju ljudskih prava, a ta ideologija nadodređuje njihovu praktičnu primjenu i korištenje. Kako ideologija poništava neke izvorne ideje o ljudskim pravima?

Mislim da je ideologizacija ljudskih prava bila neophodna zato što se dogodilo to da je ovaj deo sveta koji se naziva „slobodnim svetom“ – često se o američkim predsednicima govori kao o „vođama slobodnog sveta“ – i dalje trebao ljudska prava, kao jednu opštu, univerzalnu političku platformu. Nju su morali zadržati, a u svojim su svakodnevnim politikama kršili ista ta prava.

Ideologizacija ljudskih prava bila je rešenje za kontradikciju između deklarativnih načela međunarodnog prava i međunarodne politike i onoga što je praksa međunarodnog političkog delovanja. Ideologija ljudskih prava je sada postala izgovor za brojne vojne intervencije širom sveta, u kojima se ljudska prava krše. To su ona pitanja koja ljudi i inače postavljaju: kako to da se u nekim zemljama s autoritarnim, despotskim, diktatorskim režima interveniše, a sa nekim zemljama sa istim takvim režimima se sarađuje.

Da li je to Saudijska Arabija, da li je to Bahrein, to su sve zemlje koje imaju autoritarne, diktatorske režime koji svakodnevno krše prava svojih građana, a smatraju se saveznicima, prijateljima i ne pada nam na pamet da se u to mešamo. Ništa novo, to je realpolitika, ali nam treba polemika o tome kako bismo objasnili mehanizam funkcionisanja ideologije ljudskih prava.

Dolazimo do sintagme koja je u naslovu vaše knjige. Možemo govoriti da je mjera zloupotrebe ljudskih prava tolika da smo svjedoci bijede ljudskih prava.

To je zapravo sintagma iz poznate Marxove knjige „Beda filozofije“ u kojoj on govori o kapitalističkim odnosima proizvodnje, pa kaže kako oni istovremeno obezbeđuju bogatstvo i proizvode bedu. Bedu za mnoge, bogatstvo za pojedine.

Kada govorimo o tom prelazu iz feudalnog u kapitalistički sistem, Marx ga je pozdravljao kao jedan stepenik ili put ka socijalizmu, odnosno komunizmu, besklasnom društvu. Isto tako ja govorim o ljudskim pravima, pokušavam da uravnotežim taj stadij. Da kažem: da, ljudska prava kao paradigma, koncept, pravo čoveka i građanina, prava iz UN-ove deklaracije obezbedila su delimičnu emancipaciju nekih grupa kroz borbe u ljudskopravaškom ključu. Neke od tih borbi bile su zaista emancipatorne, od građanskog pokreta u Americi, borbe za ženska i LGBT prava ili borbe nekih etničkih i nacionalnih manjina koje su bile diskriminisane.

Čak i kada su pratili logiku identitetske politike – kojoj sam ja suprotstavljen – moramo reći da su u nekim delovima sveta ti okviri bili dovoljni za delimičnu emancipaciju nekih delova stanovništva. Međutim, ja se pitam da li je to dovoljno, ako znamo da se preko ideologizacije o kojoj smo govorili vrši širenje bede u ime ljudskih prava. U ekonomskom, socijalnom i geopolitičkom smislu. Zato postavljam pitanje da li su ljudska prava dovoljan okvir i za nas ovde, na ovim prostorima. Za nekakav boljitak, za približavanje univerzalnoj emancipaciji. Tvrdim da nisu.

Sandersova i Trumpova kampanja

Tko su „liberalni krstaši ljudskih prava“?

Grčki filozof Costas Douzinas tako je nazvao one koji vode krstaške ratove u ime ljudskih prava. Ljudskopravaški ratnici, oni koji su gorljivi zagovornici ljudskih prava, čak i kada se u njihovo ime ratuje i ubija civile. To je slično onome, ako malo odemo u teoriju međunarodnih odnosa, kako realisti kritikuju liberale. Tu njihovu ideju o liberalnom internacionalizmu, uz pomoć liberalnog intervencionizma. Pozivajući se na Kanta i njegovu ideju večnog mira, realisti kažu da su liberali skloni tom „večnom ratovanju zarad večnog mira“. Hoćete da širite pacifističke, mirnodopske ideje, ideje solidarnosti, tolerancije i slično, a da s druge strane upotrebljavate silu kako biste, tobož, dosegli te ideale. To je nešto što bismo mogli da nazovemo začaranim krugom.

U drugom dijelu knjige govorite kako je znanost postala novo polje borbe za ljudska prava. I kako je SAD trendseter u postavljanju rascjepa između naučnog, pseudonaučnog i antinaučnog polemiziranja.

Knjigu počinjem tim fenomenom desnog ljudskopravaštva. Pitam se kako je do njega došlo. Postavljam tezu da treba izvesti polemiku o samoj prirodi ljudskih prava iz kritičke perspektive. Sa druge strane, treba da se pitamo koji su to novi trendovi koji su doprineli tome da ljudska prava odu u ruke desnice, pre svega u kontekstu pandemije, a onda i klimatskih promena, kada su antivakserski i drugi pokreti takozvane alt-desnice počeli da se pozivaju na prava da ne prime vakcine ili da zagađuju okolinu, nose oružje i slično.

U trenutnoj situaciji nauka postaje politički sve relevantnija. To je eskaliralo sa pandemijom. Ja postavljam tu tezu na primeru dve poslednje predsedničke kampanje u SAD-u, 2016. i 2020. godine, dva izrazito jaka kandidata, Bernieja Sandersa i Donalda Trumpa. Sanders, doduše, nije dobio demokratsku nominaciju, ali je bio respektabilan kandidat. Kada analiziramo ta dva čoveka, tabora, politička pokreta koji stoje iza njih dvojice, možemo da vidimo da je nauka postala izrazito relevantna u SAD-u.

U Americi se dogodila politizacija nauke, koja se u dobrom delu sveta još uvek nije primila, ali mislim da će postajati sve relevantnije polje političke borbe

Pre svega 2016. kroz prizmu klimatskih promena, kada je Sanders tvrdio da su klimatske promene i naučni pristup njima najrelevantnije političko pitanje u tom trenutku. I sa druge strane izrazito antinaučni sentiment koji dolazi od Trumpa po pitanju klimatskih promena, a kasnije i po pitanju vakcinacije. I to ne samo vakcinacije protiv Kovida-19, kojoj se on na kraju nevoljno priklonio, nego i kada su u pitanju MMR vakcine i tzv. veza između MMR vakcine i autizma.

Sa druge strane, iza Sandersa je nastao pokret koji se uglavnom sastojao od mladih ljudi, kojima nauka i klimatske promene postaju goruća društvena i politička pitanja, takoreći goruća generacijska pitanja. U Americi se dogodila politizacija nauke, koja se u dobrom delu sveta još uvek nije primila, ali mislim da će postajati sve relevantnije polje političke borbe. To sve možemo staviti u kontekst rasprave o političkim rascepima. Imamo ove tradicionalne, kao što su klase, kao što su identitet i ideologija. Ja delim linije političkog rascepa na etablirane i nastajuće – one koje pretenduju da postanu dovoljno relevantne da bez njih nećemo moći da vodimo političku debatu. Smatram da nauka potpada pod nastajuće linije političkog rascepa.

Zašto govorite o lijevom i desnom populizmu? Što je za vas lijevi populizam?

Populizam razumem u onom smislu u kom ga razume Ernesto Laclau ili kako ga razumeju oni koji su osnovali španski Podemos. Razumem ga kao političku strategiju koja kroz jedno pitanje pokušava da artikuliše i ostale političke zahteve. Samo je pitanje šta se postavlja kao centralno. Mislim da su u dobrom delu sveta, a naš region ili postsocijalistički deo Evrope je dobar primer za to, brojne leve ideje demonizovane. Danas se mnogi stide ili sa nekim strahom govore o pitanjima kao što su klasa ili revolucija.

Mislim da levica u dobrom delu sveta pokušava da pronađe, a pogotovo u američkom kontekstu, neki zaobilazni put kako bi opet došla na teren gde klasa, revolucija i radikalna emancipacija postaju važni delovi političkog prostora. Postavio sam tezu da je u Americi nauka postala prazni označitelj, kroz koji se pokušavaju artikulisati i neka druga pitanja, koja su u prošlosti bila relevantna.

To smo videli, primera radi, kada je počela pandemija, kada je Sanders novoizabranom predsedniku Bidenu rekao da je u redu što smo pronaučno raspoloženi u vezi vakcinacije protiv pandemije i uopšte pristupa pandemiji, ali da je podjednako važno da ta vakcina bude besplatna i da bude dostupna svima. To je bilo izrazito važno za američko društvo, ali i za čitav globalni poredak. Reč je o disproporcionalnoj distribuciji vakcina. Kada su čitavi kontinenti, kao što je afrički, gotovo ostali bez vakcina protiv korona virusa. Velike količine vakcina otišle su u tzv. razvijeni zapadni svet, gde je postojao veliki otpor vakcinaciji i na kraju su ogromne količine vakcina bačene i nisu iskorišćene. Koliko pratim, to je bio slučaj i u Hrvatskoj i u Srbiji.

Što znači taj rast društvenog nepovjerenja koje se onda prelijeva u političko?

Pitanje političkog nepoverenja je postalo važno kada se govorilo o vakcinaciji u vreme Kovida-19 i o poštivanju epidemioloških mera uopšte. Onda je uspostavljena ta veza između političkog nepoverenja i neposlušnosti spram epidemioloških mera. Oni koji ne veruju državi, institucijama itd. skloniji su tome da se ne vakcinišu ili da ne poštuju epidemiološke mere. Nisam saglasan sa tom tezom.

Govorim da političko nepoverenje može da bude u najmanju ruku dvojako. Ono može da poprimi tu ciničnu notu, koja zaista jeste destruktivna i opasna i po te pojedince i po čitavo društvo. Oni koji su cinično nepoverljivi, njih targetiraju populističke ličnosti poput Trumpa. One mogu da ih mobilišu. Ali sa druge strane postoji i nepoverenje koje je skeptično, odnosno kritičko. Koje non-stop ispituje. Ja mislim da je ono ne samo dobro, nego i nužno. Svođenje antinaučnog sentimenta i neposlušnosti, kada je reč o epidemiološkim merama, na političko nepoverenje po meni je izraz intelektualne lenjosti. Stvar je mnogo kompleksnija od pitanja poverenja ili nepoverenja.

Logika „manjeg zla“

Zašto je logika „manjeg zla“ naopaka? To je centristička politika koja je sve manje smislena kada se sukob zaoštrava…

Politika „manjeg zla“ konceptualno postoji od početka razvoja moderne političke misli, od Machiavellija naovamo. On ga je čak smatrao odrazom političke mudrosti. U politici, prema toj postavci, nemate prostora da birate dobro, nego možete da birate samo manje ili veće zlo. Ja se, međutim, nadam da smo kroz nekoliko vekova napravili neki napredak. Ovaj centristički poredak već je ispucao svoje adute kao „manje zlo“.

Danas je postalo akutno koliko je ono nedovoljno da bismo se izborili sa svim izazovima savremenog sveta, bez obzira na to da li je u pitanju antinaučni sentiment, rast fašističke desnice ili možda veće no ikad klasno raslojavanje, bilo na nacionalnom, regionalnom, kontinentalnom, globalnom nivou. Bez obzira na to da li su u pitanju klimatske promene i žrtve koje one sa sobom nose ili borba protiv neke buduće epidemije ili pandemije koja je, tvrde brojni autori, nešto što je sigurno ako se nastavi sa ovakvim načinom života. Uskoro će nam biti potrebna malo veća doza hrabrosti, koja će iznuditi potez koji će biti rizičan, ali koji će biti neophodan. Nećemo još dugo moći da levitiramo u ovom statusu quo, birajući „manje zlo“.

Zavjere postoje, a što su teorije zavjere u kontekstu ljudskih prava?

Zavere su sastavni deo ljudskih, pogotovo političkih radnji. Postoje zavere koje su otkrivane u političkom pa i u medicinskom prostoru. Navodim primer istraživanja koja su u Americi vršena između tridesetih i sedamdesetih godina, kada se oboleli od sifilisa nisu tretirali na adekvatan način kako bi se videle sve razvojne faze bolesti. To se otkrilo tek posle 40 godina. Ti „zamorci“ bili su Afroamerikanci i od tada datira izrazito veliko nepoverenje Afroamerikanaca u američki sistem zdravstvene zaštite. Sve što su dobile te žrtve i njihove porodice bilo je izvinjenje predsednika Clintona, pred kraj devedesetih godina.

Teorije zavere imaju nekoliko slojeva i tu socijalnu komponentu. Imaju i patološku komponentu. One se kuju na strani ovih ciničnih nepoverenika spram sistema. Pokušavam da ne krivim mnogo ljude koji se naslanjaju na teorije zavere kako bi eventualno dali sebi odgovore na neka pitanja koja ih muče, a na koja nemaju odgovore. Ali krivim one koji politički instrumentališu takve teorije. Primeri su brojni. Od nacističke Nemačke i teorije zavere o Jevrejima kao narodu koji želi da pokori svet do drugih teorija zavere koje pokušavaju da nas ubede da je korona izmišljena u nečijem kabinetu itd. Smatram da politike koje instrumentalizuju teorije zavere mogu da budu izrazito opasne za nas u ovom trenutku.

U posljednjem odlomku knjige osvrćete se na stanje u Srbiji, na sličnosti između tzv. prve i druge Srbije. Ova druga ne može s ljudskopravaškog sentimenta preći na druge teme. Zajedničko im je i odbijanje socijalističkog nasljeđa. Kako vidite stanje u srpskom društvu?

Nisam hteo da se bavim stanjem u Srbiji, ali pošto je knjiga ovde izašla morao sam makar nekoliko stranica o njoj da napišem. Činilo mi se zgodnim da kažem nešto o tome ko kako instrumentalizuje ljudska prava. Evidentno je da u Srbiji doskora nije postojala relevantna levica koja je uspela da izađe iz tih, za mene, uskih i ograničavajućih okvira koje nameće retorika ili diskurs ljudskih prava.

Devedesetih i ranih dvehiljaditih bilo je logično da ljudska prava budu u prvom planu, da identitetske politike budu važne, u svetlu svega što se dešavalo prilikom raspada Jugoslavije. Međutim, identitetska politika je nešto u čemu je desnica mnogo bolja, u toj nacionalističkoj nameri da retradicionalizuje društvo i radi na „izgradnji nacije“. U Srbiji se to dogodilo u formi ponovne uspostave „slavne srpske države“ i buđenja nacionalističkog zanosa. Međutim, ta liberalna, „druga Srbija“ je sa druge strane isključivo igrala na kartu ljudskih prava i to vrlo često na način na koji to ovi „ljudskopravaški ratnici“ rade. Cinično.

Svesni da to o čemu govore ne može da bude ispunjeno na periferiji Evrope, u sistemu kakav je onaj u Srbiji. Ovo što nam se dešava sa Vučićem je tako logično, tako se dobro naslanja na prethodnih dvadesetak godina tranzicije, da to može da bude nejasno samo nekome ko nikada nije bacio oko na Srbiju. Vučić je logična posledica svega što se dešavalo. Kao i ovaj tip vlasti. Mislim da je jedan od razloga zašto mi živimo to što živimo, između ostalog, i užasno mlak otpor nacionalističkoj Srbiji. Da ne govorim o sinergiji između „prve“ i „druge Srbije“ kada je reč o ekonomskim politikama. Na kraju smo dobili kombinaciju predatorskog perifernog neoliberalizma i narativa o resuverenizaciji koja se pojavljuje kao retribalizacija, a često služi da maskira kriminogene strukture ekonomskih i političkih elita.

Mislim da je Srbiji potrebna opcija koja će uzeti u obzir sva dostignuća borbi za ljudska prava, ne samo u njoj nego i širom sveta, kao i mirovni pokret koji i danas ima važno mesto na ovoj progresivnoj strani. No to nam nije dovoljno. Niti je bilo dovoljno devedesetih, niti će nam biti dovoljno za rušenje ovoga što imamo danas. Čak bi i jedno populističko, strateško opredelenje levice, u kojem će se neke zelene teme uzeti kao politički najrelevantnije, što neki i pokušavaju, pa onda kroz njih pokušati artikulisati nešto što je bliže ozbiljnijoj klasnoj politici, moglo da bude odgovor. Dosta je sa tim plesom oko manjeg zla, bez talasanja, „igre na sigurno“. Kao što kaže jedan grafit u Branimirovoj u Zagrebu: „Nema veće opasnosti od igre na sigurno.“ Ljudska prava mogu da ostanu propratna, ali ona više ne mogu da nose otpor, ako uopšte hoćemo osetniju radikalnu promenu.

(Portal Novosti, foto: Medija centar)