Tema decentralizacije i regionalizacije u Srbiji se otvara periodično. Čini se, više iz dnevnopolitičkih nego iz racionalnih razloga. Nacionalna kancelarija za decentralizaciju tako za dve godine od formiranja nije uspela ni da se sastane, te je iluzorno očekivati da bi taj strateški dokument mogao biti usvojen do kraja ove godine, kako je najavljeno. Navodno je ključni problem u dilemi da li proces vertikalne podele vlasti treba da uključi i regionalizaciju, ili samo jačanje lokalne samouprave. Srbija danas ima samo statističke regione, utvrđene Zakonom o regionalnom razvoju, a reč je o teritorijalnim jedinicama koje će služiti kao osnova za kreiranje razvojnih dokumenata. I sve članice EU su statistički podeljene, pošto se preko ovih teritorijalnih jedinica meri razvoj Unije i samo su one kvalifikovane za korišćenje novca iz strukturnih fondova. Samo za regionalne politike u EU troši se više od 40 odsto budžeta. S druge strane, regionalizacija u smislu uvođenja novog – srednjeg nivoa vlasti –unutrašnje je pitanje svake države. Tako je u budžetu EU od 2007. do 2013. godine za otklanjanje razlika u razvijenosti regiona predviđeno 348 milijardi evra.

 U Ustavu ni reč

 U Srbiji su ipak evidentni otpori političke elite procesima decentralizacije, koje, opet, gotovo sve stranke javno zagovaraju. Domaći eksperti, među kojima je i profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu Snežana Đorđević, smatraju da centralna vlast ne želi da ispusti nadležnosti iz svojih ruku. Ona, međutim, ističe da je decentralizacija i demokratična i ekonomična, ali i da smanjuje sistemsku korupciju „jer onemogućava to što imamo danas u Srbiji – da se novac raspoređuje iz jednog centra i shodno volji pojedinaca„. Suprotno strahovima koje u javnosti potencira naša elita, profesor Fakulteta političkih nauka Miroslav Prokopijević kaže da je proces decentralizacije najbolja preventiva od dalje dezintegracije zemlje. I predsednik „Transparentnosti Srbija„ Vladimir Goati tvrdi da je regionalazacija Srbiji neophodna i zato što je ona socijalno heterogena zemlja. – Srbija je izrazito unitarna država, a imamo i tendenciju metropolizacije, kao i Ustav koji jedva prihvata već istorijski definisanu autnomiju Vojvodine i u kojem se nigde ne pominje reč regionalizam – ukazuje on. Nakon dugotrajne i mučne polemike Vojvodina je tri godine posle usvajanja Ustava Srbije dobila Statut i Zakon o nadležnostima, kojima su utvrđene ingerencije Pokrajine, koja ipak još nema mehanizme da ih upražnjava pošto nema imovinu ni izvorne prihode. Porfesorka novosadskog Pravnog fakulteta dr Marijana Pajvančić ocenila je da se autnomija Vojvodine ne zasniva na Ustavu jer se sve delegira zakonodavcu, od određivanja pitanja od pokrajinskog značaja, uređivanja pitanja pokrajinskog referenduma, definisanja imovine, izvornih prihoda… – Naš Ustav nije omogućio vertikalnu podelu vlasti. Niko se vlasti ne odriče rado, već je to proces u kojem mora da se dogovara i da se postigne konsenzus – kaže ona. Podsetimo, sve do usvajanja novog Ustava 2006. godine regionalizacija je bila jedna od ključnih tema i ustavnih debata, ali i konkretnih ustavnih projekata nevladinih organizacija i političkih stranaka. Više nivoa u vertikalnoj organizaciji vlasti predviđala su i dva formalna predloga novog Ustava – jedan koji je podenela Vlada Vojislava Koštunice i drugi koji je potpisao ekspertski tim predsednika Srbije Borisa Tadića. Međutim, Ustav koji je potom naprasno usvojen, nije sledio rešenja iz ovih predloga, pogotovo kad je reč o pitanjima decentralizacije i regionalizacije Srbije.

 Dok se ne probudi Beograd

 Kad je reč o stranačkim programima, vladajući DS i SPS zalažu se za regionalizaciju, ali nemaju urađene predloge o tome kako bi ona trebalo da izgleda. – Srbija treba da ima jugoistočni region, koji bi imao dva subregiona – južni i istočni. Osim ovog, imali bismo i regione Vojvodine, Beograda, centralni, zapadni i region Kosova i Metohije – smatra poslanik DS-a iz Niša Boško Ristić. On je svojevremeno predlagao da se u republičkom parlamentu usvoji Evropska povelja o regionalizmu, koja bi uz princip supsidijarnosti, garantovala i ustavnopravnu zaštitu regiona. – Mi sad u drugim delovima Srbije imamo zahteve za debeogradizacijom, odnosno jačanje otpora prema Beogradu, što nije dobro. Zato bi bilo veoma važno da i sam Beograd shvati da i on treba da dobije status regije jer već ima sve kapacitete da preuzme određene nadležnosti s republičkog nivoa, za razliku od drugih regiona u Srbiji, izuzev Vojvodine – veruje Ristić. Zanimljivo je da je trenutno aktuelna upravo inicijativa beogradske vlasti da se glavnom gradu s republičkog nivoa ustupi tridesetak novih nadležnosti. Socijalisti, pak, kažu da se tom poslu mora pristupati oprezno. – Ne treba nam regionalizacija koja će biti uvod u rasparčavanje Srbije i stvaranje mini-država. Potrebna nam je, pre svega, fiskalna decentralizacija – tvrdi Ristićev sugrađanin funkcioner SPS-a Mile Ilić. U SRS-u, pak, kategorično su protiv regionalizacije jer veruju da bi regioni mogli biti uvod u rasparčavanje Srbije. – Regionalizacija je nepotrebna jer je Srbija izdeljena na okruge, i to je sasvim dovoljno – tvrdi funkcioner te stranke Milorad Mirčić. I dok je DŠ bio najvatreniji zagovornik regionalizacije, ali samo do usvajanja novog Ustava, buđenje regionalizma trenutno se dešava u nekim drugim strankama, poput SPO-a i G17 plus, koje upravo na temi decentralizacije i regionalizacije, čini se, grade i narednu izbornu kampanju. Međutim, paralelno s ovakvim porukama političkih aktera, javnosti su u proteklom periodu upućivana i prilično zbunjujuća upozorenja. Tako je i sam predsednik Srbije Boris Tadić tvrdio da će se lično suprotstaviti „svakom pokušaju slabljenja integriteta države i njenih centralnih institucija”, ocenjujući da je i u pogledu utvrđivanja vojvođanskog statuta „bilo tendencija urušavanja političkog poretka Srbije koje su sprečene, i učinjeno je sve da Statut bude primeren državnim interesima, obezbeđivanju integriteta zemlje i funkcionisanju institucija”. Predsednik Srbije je u jeku polemike o vojvođanskom statutu najavio i unutrašnju reformu svoje Demokratske stranke, odnosno da „DS mora da se dodatno centralizuje„ jer „samo centralizovan DS može sprovesti decentralizaciju, a fragmentiran ne može da se suoči sa zadacima”!?

Regije evropska stvarnost

 Inače, položaj autonomija u evropskim državama regulisan je različito. U Švajcarskoj, jednoj od najstarijih konfederacija u Evropi, kantoni svoje obaveze i prava regulišu ustavom, koji garantuje konfederacija. Tako je, na primer, po ustavu kantona Bern, on „demokratska republika i jedna od država švajcarske Konfederacije”. Ustav Španije predviđa dve vrste autonomije: autonomiju za „istorijske nacije”: Kataloniju, Baskiju i Galisiju, i niži stepen autonomije za ostale provincije. Da bi i druge provincije mogle ostvariti viši stepen autonomije, moraju prethodno da prođu dosta složenu proceduru. Autonomije svoja prava i obaveze regulišu statutom. Baskija ima svoj parlament, zastavu, grb, propisuje jezik za službenu upotrebu. U Statutu su navedene sve nadležnosti samouprave, unutrašnje izborno zakonodavstvo, lokalna vlada, javna dobra i imovina u svojini autonomne zajednice: šume, šumska i poljoprivredna dobra, vode, zatim socijalno blagostanje, obrazovanje, kultura, zdravstvo, trgovina, prevoz, turizam, sport i drugo. Italija je podeljena na regione, pokrajine i komune, u koje su uključeni gradovi, urbane i ruralne oblasti. Regioni su konstituisani kao autonomne teritorijalne zajednice sa sopstvenim nadležnostima i funkcijama usklađenim s principima Ustava. Posebni oblici i uslovi autonomije, u skladu sa specijalnim statusima prihvaćenim od Ustavnog prava, dodeljeni su Siciliji, Sardiniji, Trentinu – Alto Adiđe, Friulija Venecija Đulija i Vale d’Aosta. Regioni imaju pravo da donose zakone o organizaciji regionalnih kancelarija i administrativnih tela: gradskoj granici, urbanoj i ruralnoj policiji, urbanizmu, obrazovanju, kulturi, turizmu, saobraćaju, lovu, poljoprivredi i drugom. Regioni imaju finansijsku autonomiju, propisanu zakonom Republike Italije. Autonomne provincije Trento i Južni Tirol, po italijanskom Ustavu, uživaju tri vrste kompetencija: primarne, odnosno zakonodavne, sekundarne, koje dele s centralnom vladom, i tercijarne, koje omogućavaju provinciji da daje dopune ili utiče na konkretne oblike zakona koje donosi italijanski parlament. Južni Tirol ima pravo da zadrži 90 odsto poreza sa svoje teritorije. Drugi izvor prihoda su mu dotacije iz državnog budžeta, koje su tri puta veće nego za ostale provincije. Zanimljivo je da je početkom marta ove godine u Velsu (Velika Britanija) održan referendum na kojem se većina građana izjasnila za veća ovlašćenja, odnosno za to da parlament Velsa donosi propise iz svih velikih oblasti, od zdravstva, školstva do sporta.

(Dnevnik)