Ne znam zašto je anonimni sindikalni policajnik ili policajni sindikalnik podneo krivičnu prijavu protiv Branislava Trifunovića- Zašto protiv Trifunovića, a ne, recimo, protiv lika kojemu je Trifunović u predstavi „pozajmio“ svoj glas i svoj stas?

Možda se policajniku – ili je to, ipak, bio sindikalnik – gornja opcija učinila glupom i besmilenom. Ali, zar isto tako nije besmislena i glupa tužba koju je taj nesretnik podneo protiv Trifunovića?!

No, ostavimo po strani glumca Trifunovića i obratimo pažnju na građanina Trifunovića. Ima li građanim Trifunović pravo da cepa zastavu?

Naravno da ima. Ustav kaže da su građani suvereni, a svoju suverenost građani ispoljavaju preko prava i sloboda. A jedna od sloboda koju ustav garantuje građaninu Trifunoviću je sloboda izražavanja. Svoj stav prema državi, parlamentu ili vladi građanim Trifunović može iskazivati tako što će ponosno mahati državnom zastavom i euforično uzvikivati ime države ili bar njenog šefa.

Naravno da građanin Trifunović, kao, uostalom, i svaki drugi građanin, svoj stav prema politici gore pomenutih entiteta može iskazivati i tako što će pocepati državnu zastavu, javno je spaliti, napraviti od nje otirač za noge, povraćati i urinirati po njoj. Već što mu padne na pamet. Kreativne protestne mogućnosti su, praktično, neograničene.

Liberalno društvo ne bi smelo, pod uslovom da takvo želi i da ostane, određivati koji je od gore navednih načina slobode izražavanja dopušten. Ako iz protesta zapalite državnu zastavu ili po njoj urinirate sigurno će se naći osetljivih, recimo, policajno-sindikalnih dušica, koje će vaš protest duboko uznemiriti, od kojih će im skočiti pritisak, a ruka sama krenuti ka… hm… krivičnom zakoniku.

Sloboda izražavanja često zna da bude uznemirujuća, ali je isto tako uznemirujuće kada čin koji vam se ne dopada – u ovom slučaju cepanje zastave – napadate zakonima, a ne, kao što liberalnom društvu priliči, (pozorišnom ili političkom) kritikom. Društvo u kome građani iz protesta cepaju državnu zastavu sasvim sigurno nije idealno, ali od njega je daleko gore društvo u kome je cepanje zastave zakonom zabranjeno.

A upravo je to srbijanski slučaj. U ovdašnjem krivičnom zakoniku stoji da će se novčanom ili kaznom zatvora od tri meseca kazniti svako ko javno izloži poruzi državu, njenu zastavu, grb ili himnu.

Krivični zakonik nepotrebno ograničava jednu ustavom zajemčenu slobodu, čime Srbiju udaljava od slobodnog društva. Odredba je pri tome i besmislena, pošto je taj ofarbani komad tkanine, koji još uvek zovemo zastavom, potpuno ispražnjen od svakog simboličkog sadržaja i danas nikom normalnom ne znači ama baš ništa.

Sloboda izražavanja je pretpostavka funkcionalne demokratije. A da bi građani uživali u demokratiji, oni moraju biti u mogućnosti da izraze, čuju, vide, prihvate ili odbiju najrazličitija shvatanja, pa i ona koja im se čine uvredljiva.

Zahtevati od građana da, pod pretnjom kazne zatvora, iskazuju poštovanje državnoj zastavi karakteristika je izopačenih režima. U svakom slučaju, režima u kojima revnosni sindikalci brišu granicu između umetnosti i stvarnosti.

Glumci ne mogu u predstavi cepati zastavu, zato što to nije dozvoljeno u stvarnosti. Zadatak umetnosti nije da potkazuje, podriva i dovodi u pitanje stvarnost u svim njenim ponižavajućim i dehumanizujućim elementima. Ne, njen zadatak je da obesmišljenu stvarnost ukrašava, a sve na radost odvratnih nam vlastodržaca i njima odanih sindikalnih policajnika.

Fuj!

(Autonomija)