Postoje dva interesantna detalja u jučerašnjoj elaboraciji Gorana Vesića.

Prvi se tiče mesta sa kojeg se vodi politika, drugi se odnosi na pare i sve što se parama može kupiti.

Kada je o prvoj stvari reč, Vesić je izričit: politika se može voditi samo u parlamentu. Na ulicu idu samo anarhisti.

Netačno. Politika može da se vodi i na ulici ako je parlament kontaminiran, ruiniran ili obesmišljen destruktivnim delovanjem stranačke većine, što je naš slučaj. Ako se rad parlamenta opstruira, a opozicija konstantno ponižava i vređa, onda se ulica pretvara u sasvim legitiman prostor za iskazivanje političkih zahteva, mobilizaciju javnosti i demonstraciju otpora uzurpatorskoj vlasti.

Postajete li anarhista ako svoje političko delovanje iz parlamenta preselite na ulicu? Ne.

Pojam anarhiste, međutim, nije slučajno upotrebljen; u pitanju je perfidan politički trik. Pojam anarhiste je upotrebljen zato da bi se političkog protivnika demonizovalo i u javnosti prikazalo kao zagovornika haosa, bezvlašća i nasilja. Nema od lakšeg načina od tog da se prikrije vlastita samovolja i vlastito nasilje.

Druga stvar. Poput nekakvog spiritualnog medijuma, Vesić nam obelodanjuje sadržaj Đilasovih misli, pa kaže: Đilas misli da se sve može kupiti parama.

Naravno da može. Sve što se nudi na prodaju može se i kupiti. Kakva će biti cena, to zavisi od odnosa ponude i potražnje.

Ne znam da li Vesić izaziva Đilasa da mu učini ponudu i kupi, recimo, njegove usluge. Pretpostavljam da je Đilasu hteo da pošalje poruku da on, i pored svih para koje poseduje – u naprednjačkoj retorici: koje je pokrao – ne može kupiti njegovu lojalnost Vučiću. No, ako Đilas nema tih para, to ne znači da Vesić nema cenu. Ako je ona toliko visoka da niko ne zavlači ruku u džep, to, onda, znači samo jedno – da nikome njegove usluge nisu vredne kupovine.

Sa opozicione tačke gledišta, racionalno je pustiti Vesića da radi za Vučićev račun. Niko tako uspešno ne regrutuje pristalice opozicije kao Vučiću lojalni saradnici.

(Autonomija, foto: Beta)