Šta koristi ovaj čovek?

Ovaj čovek – inače, ljubitelj glupih i primitivnih citata Jovana Dučića, nije niko drugi do Zoran Đorđević, aktualni srbijanski ministar za rad, zapošljavanje i još ponešto.

Pre neki dan Đorđević je, u stanju pune lucidnosti, izjavio kako je Srbija u 2019. godini pokazala veliki napredak u svesnosti o pravima radnika.

Ostavimo po strani ministrov problem sa artikulacijom i lošim literarnim ukusom i zapitajmo se u čemu je problem sa njegovom ocenom?

Problem nije u tome što je Srbija ostvarila progres, nego u tome gde je taj proges lociran tj. ostvaren. Đorđević kaže – napredak je ostvaren u svesnosti. U svesnosti, dakle, a ne u pravima radnika. Svest o važnosti radničkih prava može voditi njihovom poboljšanju. Može, ali ne mora. A upravo je to u Srbiji slučaj.

O tome kakvo je stanje radničkih prava na veoma upečatljiv način govore anonimne junakinje zbornika „Žene govore“. Njihova priča je priča o strahu, neplaćenom radu, ponižavanju, ucenjivanju, diskriminaciji, zlostavljanju i brutalnom iskorišćavanju. To što svemu navedenom izostaje otpor, ne treba tumačiti kao znak saglasnosti i pristanka žena na nehumane uslove rada i bahato ponašanje srbijanskih pretadora. Strah da će ostati bez posla i kakvog takvog prihoda uspešno pacifikuje svaki otpor i produžava ropsko stanje.

Otvorena pobuna, kaže Gordana Stojaković, često je pogubna po one koji se bune. Naročito u ovakvim moralno upropaštenim i desolidarizovanim društvima. Poseban problem je i u tome što ovde nema ni političke organizacije, sposobne da artikuliše otpor radnika.

No, kako Srbija nije homogeni entitet, treba postaviti i pitanje čija je to Srbija ostvarila progres?

Pošto se iz priča srbijanskih radnica ne može izvesti zaključak da se njihova prava unapređuju, uvažavaju i efikasno štite, onda napredak u svesnosti treba tražiti samo među onima koji te radnike zapošljavaju. A u čemu se taj napredak sastoji?

Ni u čemu drugom do u svesti da se prava radnika mogu ignorisati, nipodaštavati i nekažnjeno gaziti, a radnici maltretirati, ponižavati i terorisati.

Restauracija kapitalizma u Srbiji je obeležena degradacijom radničkih prava. Pretvorena u bednu periferijsku zemlju, Srbija je dobra samo za to da se iz nje ode što pre i što dalje! Jer, onima koji ostaju vlast može garantovati samo jedno – dalje poniženje i obaranje (radnih) prava.

U borbi za privlačenje stranih investicija ovdašnji agenti kapitala nisu uspeli da smisle ništa pametnije od socijalnog dampinga. Hoću reći od jeftine, robovske radne snage.

A tu radnu snagu neko, opet, mora da održava u raspoloživom i za kapital funkcionalnom stanju. Taj neko, to su lekari i ostalo medicinsko osoblje. Pre neki dan Vučić je medicinarima poručio: Ako se nađete u dilemi otići ili ostati, izaberite Srbiju i ostanite.

Patriotizam nije put koji vodi ka prosperitetu. A što se otrcanih romantičarskih rekvizita sunca i neba tiče, ima sunca i neba i na drugim, za život i rad mnogo boljim mestima od Srbije.

(Autonomnija, foto: Beta)