Mesecima, kao žiteljka Sijarinske Banje nadomak Medveđe, slušam i čitam vesti o visokim tenzijama, oštrim izjavama srpskih i kosovskih zvaničnika o razmeni teritorija, razgraničenju, demarkiranju, pripajanju…

Novinarka sam. Nekada takve vesti pišem i sama, prenosim odvratne izjave političara. Toplo – hladno, svakodnevno. Čas je u igri kod Tačija Medveđa, Preševo, Bujanovac, veliko Kosovo, još veća Albanija, čas bi Vučić Leposavić. Slušam i raznorazne komentare šta će i kako će, ljudi koji nikada nisu ni bili u jednoj od te tri stalno pominjane opštine, uraditi ukoliko dođe do nekog novog rata.

I prisećam se, iako sam bila mala, 25. marta 1999. godine – mesto dešavanja opština Medveđa, Sijarinska banja:

Ispriča neko Srbima da će te noći banju osvojiti Oslobodilačka vojska Kosova; Albanci čuju drugu verziju priče, da će ih te iste noći iz banje proterati paravojne jedinice. Zavladala je opšta panika. Tog 25. marta u banji je ostalo samo par njihovih i par naših ljudi. Srbi su se većinom sklonili u Medveđu, Albanci su se povukli po šumama. Niko te noći nije bio proteran ni osvojen, ujutru smo se svi vratili svojim kućama i svoj dom počeli da branimo i čuvamo zajedno.

Udruženi, sa istim strahom i strepnjom, meštani banje dane su provodili čisteći kej i pomažući jedni drugima jer, kao što ne postoji dobar rat, tako ne postoji ni loš mir.

Devetnaest godina kasnije, svi oni su još uvek tamo, još uvek su komšije, kolege i prijatelji , a najvažnije od svega, svi ljudi tamo su upravo to, samo LJUDI koji veruju u različite bogove, ali dele iste brige, probleme i radosti.

Slušaju i čitaju da se mrze i da će da se dele, a onda ugase televizor, pa podele račun u kafiću, ekipu za fudbal, kutiju cigareta, felije ili prpeć, jer, kada smo svi ljudi, nema moje ili tvoje, samo naše.

Godinama, kad god nekom kažem odakle sam, moram odmah da odgovorim i na podpitanje: “Jaoj, pa tamo ima Albanaca, kako živite svi tamo zajedno?!”, uz obaveznu facijalnu ekspresiju strave i užasa.

Eto, tako živimo tamo, živimo normalno kao i svi ljudi i nadamo se boljim danima, kao i svi ljudi.

Pisala bih još, pisala bih i tome kako Albanci ključeve od svojih kuća kada otputuju negde ostave komšijama Srbima na čuvanje, pisala bih, kako jedni kod drugih odlazimo na slave i rođendane, kako se u lokalnoj prodavnici svakog dana okupljamo, razgovramo i igramo karte zajedno, kako navijamo za dobar rezultat, a ne za to kako se neko preziva, pisala bih još milion takvih primera, ako će to razbiti predrasude koje nas svuda prate.

Pisala bih ja još, ako će to pomoći da se delimo na dve vrste ljudi, one dobre i one loše.

(juGmedia)