Već 10 meseci se na ulicama širom Srbije, u manjem ili većem obimu, dešavaju protesti protiv koruptivnog režima. Tela zauzimaju prostor, viču, drže transparente, kreću se ali se okupljaju i u virtuelnom svetu. Tako se borba prenosi izvan arhitekrure grada u jedan sasvim drugačiji javni prostor, organičen samo algoritmom. Na fizičkoj ravni, susrećemo se sa drugačijim ograničenjima.

Protesti su ekskluzivno pravo

Protesti su se dugo smatrali prostorom muškog delovanja. Muška tela demonstriraju moć, snagu i otpor. Iako imamo primere Osmomartovskog marša, Prajda, protesta Žene protiv nasilja, tihe proteste Žena u crnom i druge, protesti nisu izbegli prefiks rodnih uloga. Ali, ne samo rodnih. Oni su intenzivni i tempo je nepredvidiv, kao i mogućnost eskalacije nasilja. Protesti nisu za sve. Oni su uglavnom ekskluzivno pravo spretnih, zdravih, snažnih i prekaljenih demonstranata.

Ko ne može da ide na proteste

Postoje ljudi koji nisu politički neutralni ali ne idu na proteste jer ne mogu. Zbog negde nedostatka, a negde nemogućnosti inklzuije, oni su lišeni uloge političkog aktera u javnom prostoru. Ne može svaka žena da se izloži opasnosti prebijanja pendrekom, lomljenja vilice, pretnje silovanjem, vučenja za kosu po ulici. Kolika je razlika u doživljenom iskustvu protesta pokazuje i Vodič za žene tokom protesta “Sigurna na ulicama” kojeg su napravile feministkinje.

Osobe sa invaliditetom nemaju ni poštenu rampu za kolica u svojim zgradama a kamoli dostupnost posebnih toaleta, organizovanu pomoć u vidu pratnje ili nekoga ko će da nosi stolicu na rasklapanje na protestima.

Džudit Batler je u knjizi “Ka performativnoj teoriji okupljanja” napisala: “Ne možemo delovati bez podrške, pa ipak se za nju moramo boriti jer nam ona dopušta da delujemo ili je ona, zapravo, suštinski činilac našeg delovanja”.

Inkluzija se ne dešava sama od sebe

Nije dovoljno da svi na svetu zapate empatiju pa da javni i privatni prostori budu bezbedni za sve. Inkluzija je politička borba i osvešćivanje međuzavisnosti. Studentski protesti su nam pokazali da međuzavisnost nije slabost. U strogo patrijarhalnim društvima kao što je naše žene, pripadnici seksualnih manjina, osobe sa invaliditetom, verske i rasne manjine mogu osetiti da su sprečene da učestvuju na protestima zbog raznih socijalnih, kulturoloških i fizičkih barijera kao i stigme. Ipak, svedočili smo protestu u Novom Pazaru koji je rasturio versko isključivanje. Moramo da prepoznamo ona isključivanja koja su naturalizovana ili politički podržana i da nastavimo da delamo protiv njih.

Za sve nas ovo je jako izazovno za podneti

Đurđa Timotijević, psihološkinja i autorka podkasta “U raljama osećanja” kaže:
“Masovne blokade i protesti koji traju već skoro godinu dana, pored insistiranja na pravdi i nepristajanju na korupciju i zločine, odgovor su na naš doživljaj ugroženosti. Ako to kojim slučajem nije bilo jasno pre pada nadstrešnice, a bilo je znakova, posle prvog novembra postalo je kristalno jasno da nam ovaj režim radi o glavi i da nismo bezbedni, da smo u opasnosti. Naše prirodne, bioliški date reakcije na opasnost su beg, borba, zamrzavanje, i od skoro u struci prepoznato – potčinjavanje. Svaka naša borba protiv aktuelnog režima nailazi na represiju i sve jače nasilje, te nas dovodi u još veću opasnost. Za sve nas ovo je jako izazovno za podneti, a zamislimo kako je ranjivim grupama ljudi kojima je život u etiketiranju, odbacivanju, obespravljenosti i nevidljivosti konstanta. Mnogima od nas, upravo jer pripadamo nekoj (ili više) od navedenih grupa su reakcije bega i borbe onemogućene. Ostaju nam zamrzavanje i potčinjavanje, što nas čini dodatno ranjivim i ponovo ranjenima, produbljuje doživljaj nemoći da se zaštitimo i izborimo za svoj život i svoje dostojanstvo. Ovo je vreme kada više nego ikad treba da brinemo jedni o drugima, a naročito o onima kojima je pomoć ili podrška posebno potrebna.”

A onda imamo proteste koji otelovljavaju inkluziju

Ranjivost se retko smatra karakteristikom otpora. Ipak, takva tela istupaju ne samo da podsete da su aktivni deo zajednice, što je već čin otpora, već i da skrenu pažnju na društvene i političke razloge zbog kojih protestuju a koji nisu svi vidljivi. Protesti koji organizuju ranjive kategorije su takođe inkluzivni. Tu leži njihova politička moć – u ujedinjujućem domenu privatnog.
Svakako, i ovde imamo diversifikacije. Osmomartovski marš u Srbiji se razlikuje od Prajda u tome što policija čuva Prajd. Protest neformalnih negovateljica ove godine nije mobilisao širu javnost kao ni protest Žene protiv nasilja. Neke teme nisu uspele da se probiju kroz zaštitnu mrežu patrijarhata, neke su nominalno prihvaćene iako se očigledno smatraju kao pretnja a neke moraju da se istrpe.

Slika ne govori uvek hiljadu reči

Masovni ulični nemiri nisu bezbedni za ranjive kategorije, a ipak se neki od njih pojavljuju jer odbijaju da žive oblik političke beznačajnosti po cenu sopstvenog života. Pojaviti se znači biti viđen i imati mogućnost da se čuje tvoj glas. Ovde se neću osvrnuti na očiglednu ulogu i odgovornost zvaničnih medija nego na činjenicu da su društvene mreže takođe mediji. Slike i snimci žena ispred kordona policije, invalida u kolicima i ljudi sa pomagalima preplavljuju društvene mreže. Priča staje na oduševljenju. Delovanje u virtuelnoj sferi takođe zahteva svest o inkluzivnom aspektu protesta. Ranjivost je društveni konstrukt i kao takav, podložan je kritičkom promišljanju. Nije dovoljno što na internetu sve ostaje zauvek ubeleženo. Treba da se kao društvo uključimo u iznalaženje mogućih načina da se mobilizuje politička moć ranjivih kategorija. Njihova tela svedoče o još jednom sloju surovosti javnih politika koja ne sme da ostane nevidljiva.

Uprkos svemu

Uprkos problemima transporta, pristupa protestima, potrebe za dodatnom fizičkom i emotivnom podrškom, oni se pojavljuju na ulicama. I pored straha i nejednakosti oni se trude da održe tempo protestne šetnje. Naročito u istorijski prelomnim trenucima nije moguće osigurati bezbednost. Moguće je napraviti džepove bezbednosti tako što ćemo pogledati izvan društveno konstruisanih ograničenja. Studentski protesti su nam na nekim primerima pokazali da to može. Pored primera Novog Pazara imamo i momka na štakama koji je prepešačio Srbiju, oca i petogodišnjeg sina koji su bicklom išli u koloni za Novi Sad i druge. Brojna udruženja kao i državne zdravstvene ustanove organizovale su besplatnu psihološko savetovanje za učesnike protesta. Skuplja se novac za pomoć ugroženima. Emotivne veze su se već isprepletale, ostalo je da delamo odgovorno u ime pravde za sve.

(Autonomija/nalovna fotografija: Osmomartovski marš 2025, Elena Premate, privatna arhiva)