Strani radnici u Srbiji sve češće prijavljuju loše uslove rada, neisplaćene zarade i kršenje ugovora, a reakcije institucija su „mlake“ ili nikakve. Stručnjaci tvrde da su strani radnici u Srbiji pred zakonom jednaki sa domaćim, ali da nisu ravnopravni.

Strani radnici u Srbiji sve češće su žrtve loših poslodavaca, zbog kojih trpe loše radne uslove, ne dobijaju isplate za svoj rad i ne poštuju se stavke iz ugovora koje potpisuju.

Samo neki od slučajeva koji su dospeli u javnost jesu radnici iz Vijetnama, pa nakon njih i radnici iz Indije, koji su radili u Linglongu. A najnoviji slučaj u javnost iznela je neformalna grupa egipatskih radnika, koja je angažovana na gradilištima u više gradova Srbije – Beogradu, Novom Sadu, Boru…

Oni tvrde da mesecima rade bez pune zarade, uz ugovore koji ne prate ono što im je obećano i najavljuju potencijalne proteste ako se situacija ne promeni.

Svi ovi slučajevi otvaraju pitanje ko štiti strane radnike u Srbiji i koja i kolika prava imaju.

Predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić za Danas navodi da primena Zakona o radu štiti prava i stranih i domaćih radnika.

„Kršenje ovog zakona, i ne samo ovog, od strane poslodavaca koje prolazi nekažnjeno od strane nadležnih institucija ugrožava i dalje položaj ovih ljudi. Nadležni odlično znaju ko krši prava i treba da rade svoj posao, o tome ih obaveštavaju i sindikati i nevladine institucije“, naglašava ona.

Andrić upućuje pitanje Ministarstvu rada šta je preduzelo na osnovu prijave koju im je poslala „Astra“.

Kako tvrdi, uz prijavu su dostavili i kompletnu dokumentaciju kada su u pitanju radnici iz Egipta.

„Odgovornost je na poslodavcu koji krši zakon i na nadležnim organima države koja ih zbog toga ne sankcioniše. Mi, u saradnji sa nevladinim organizacijama, pokušavamo da pomognemo, ali u ovim okolnostima ne treba da čudi što su rezultati skromni“, zaključuje Andrić.

Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović za naš portal ukazuje da praktično ne postoji mehanizam praćenja stranih radnika u Srbiji.

„Stranac se prati na osnovu evidencionog broja (EBS) koji se menja svaki put kada se promeni osnov boravka, odnosno rada. Tako, na primer, stranac koji radi na osnovu vize D će imati jedan EBS, ako dobije jedinstvenu dozvolu dobija drugi EBS, pa ako dalje dobije stalni boravak sledi mu i treći EBS… Gotovo je nemoguće ispratiti stranca koji se kreće na ovaj način, posebno ako je bilo prekida u radu, čestih promena osnova rada, i slično“, objašnjava.

Strani radnici kada se zaposle u Srbiji, kako dodaje, formalno mogu da ostvaruju sva prava kao domaći radnici, pa je za proveru zakonitosti uslova rada nadležna inspekcija za rad, dok uslove života koje je obezbedio poslodavac, ne kontroliše niko.

„Inspekcija rada kontroliše strane radnike po istom principu kao domaće – oni dakle nisu prioritet, niti su poslodavci koji zapošljavaju strane radnike označeni kao prioritetni za nadzor. To rezultira time da je relativno mala šansa da će inspektor rada opštom nefokusiranom kontrolom bilo kada otkriti nezakonitosti u njihovom zapošljavanju i radu. Po prijavi, međutim, to može da bude mnogo efikasnije i obično se nepravilnosti koje se uoče upravo zateknu prilikom nenajavljenih kontrola rada na crno“, navodi on.

Dakle, Reljanović ponavlja da su strani radnici potpuno izjednačeni sa domaćim radnicima, nakon što legalno regulišu svoj radnopravni status.

„Ipak, često se čini da to nije dovoljno, jer su oni na ovaj način jednaki, ali ne i ravnopravni, odnosno ne vodi se računa o tome da puka jednakost nije dovoljna da bi im obezbedila zaštitu od nepoznavanja pravnog sistema, običaja poslovanja, jezika, radne kulture, i slično“, upozorava naš sagovornik.

Strani radnici su, dodaje, veoma malo upoznati sa svojim pravima.

„Ovi radnici često ne samo da nisu informisani, već su aktivno dezinformisani od strane posrednika koji su ih doveli na rad u Srbiju ili samih poslodavaca kod kojih rade. To vodi njihovom bezrazložnom strahu od sankcionisanja za neka ponašanja koja uopšte nisu kažnjiva – kao što je na primer situacija kada se raspituju o svojim pravima kod poslodavca ili žele da se učlane u sindikat“, pojašnjava on.

Strani radnici koji su visokoobrazovani, kako kaže, imaju veću svest o pravnom sistemu i upoznati su makar sa osnovnim pravima, odnosno umeju da prepoznaju situacije u kojima su potencijalno oštećeni.

Kada se sve ovo uzme u obzir, Reljanović smatra da postoje dva uporedna trenda.

„Prvi je zloupotreba stranih radnika, odnosno njihova radna eksploatacija koja proističe iz ranjivosti boravka u nepoznatoj zemlji i potpune zavisnosti od poslodavaca“, obrazlaže.

Drugi trend se, prema njegovim rečima, odnosi na diskriminaciju domaćih radnika.

„Poslodavci se na sve moguće načine (nezakonito) dovijaju da dovedu strane radnike i u situacijama kada postoje nezaposleni domaći radnici koji su kvalifikovani za obavljanje konkretnih poslova“, upozorava Reljanović.

On naglašava da je za oba ova trenda, pre svega, odgovorna država.

„Sistem koji nije tako loš i nije nelogično zamišljen se za veoma kratko vreme, najviše zbog nedostatka nadzornih mehanizama i nedovoljno razvijenog zakonodavstva u pogledu upravljanja rizicima, pretvorio u eksploatatorski mehanizam kojim se istovremeno diskriminiše i domaći i strani radnik“, poručuje Reljanović.

(Danas/foto: Pixabay)