Aktivisti, pokreti i građanske inicijative u regionu spremni su da naprave mreže i povežu se kako bi koristili međusobna iskustva u borbama koje vode, a koje su uglavnom iste za sva  društva na Zapadnom Balkanu, ne bi li prepisivanjem rešenja ili zajedničkim snagama našli rešenja na pitanja koja region opterećuju decenijama unazad i konačno pokrenuli promene, ističu sagovornici Autonomije.

Aktivisti iz država postjugoslovenskog regiona, koji su učestvovali na regionalnom skupu o angažovanim medijima i mogućnostima njihove saradnje sa angažovanim građanima u organizaciji Evropskog fonda za Balkan, složni su u oceni da ekologija može biti taj prvi korak u povezivanju jer zagađenje, smeće, otimanje reka i planina ne poznaje državne granice, a mišljenja su i da bi pobeda u ekološkoj borbi zasigurno vodila daljem učvršćivanju regionalnih mreža aktivista u drugim oblastima. Ono gde se razilaze u ocenama jeste rok u kom bi to moglo da se ostvari.

Zelena solidarnost

Nikola Arsenić iz pokreta Kreni-promeni za Autonomiju precizira da već postoji solidarnost po nekim pitanjima na Balkanu, podsećajući kako je taj pokret u borbu sa kompanijom Rio Tinto ušao nakon konsultacija sa organizacijom iz Rumunije koja je na sličan način pobedila rudarsku kompaniju zainteresovanu za eksploataciju zlata, a da je slično učinjeno i prilikom izmena Zakona o vodama, gde je inicijativu predvodio RERI, po ugledu na organizaciju iz Slovenije.

„Čini se da je ta solidarnost sve veća, kako postoje slični problemi koji se rešavaju, kako smo na sličnom geografskom području. Ako ima rudnika u Srbiji, onda je vrlo verovatno da će na 200-300 kilometara u Bosni biti mogućnost da se otvori rudnik i tu je sjajna mogućnost da ljudi razmene iskustva i da vidimo kako zajedno možemo da dobijemo tu borbu“ istakao je Arsenić podsetivši da su u svojoj borbi koristili kontakte i iskustva i van evropskog kontinenta, sa Madagaskara ili Indije.

Azra Berbić, novinarka i pravnica iz Kaknja, smatra da prostor i resursi za regionalnu saradnju već postoje, ali da je problem što su aktivisti usmereni na rešavanje svakodnevnih problema u svojim zajednicama jer države i sistemi ne rade dovoljno, zbog čega su građani često primorani da preuzimaju uloge državnih institucija.

„Onda se ne stižemo fokusirati na adekvatan način na tu regionalnu saradnju koja bi nam donela mnoge benefite – pre svega bili bismo mnogo snažniji, mnogobrojniji, i u zagovaranju i donošenju odluka bili bismo mnogo jači“, ističe ona. Podseća da je u prošlosti u regionu bilo i uspešnih i neuspešnih pokušaja saradnje, a kao dobar primer navodi organizacije koje se bave kulturom sećanja.

„Poslednjih godina, kako taj ekstremni nacionalizam raste i kako se nekako u fokus stavlja ta ratna retorika, mislim da ta saradnja samo još više jača. S druge strane, u poslednjih dve godine videli smo da se ekološki aktivisti u velikoj meri oslanjaju jedni na druge, i u državi i u regionu“, kaže Berbić napominjući kako je čak i u Bosni, koja je podeljena po brojnim osnovama, uspostavljena Koalicija za zaštitu reka BiH koja sjajno funkcioniše.

„Cilj toga zaista jeste da budu podrška jedni drugima kada treba i to nije podrška samo na društvenim mrežama nego zaista da se ode na teren, da se vidi kakva je nečija situacija i onda da se zajednički razmenjuju iskustva, da se pruža pomoć. Čak i da se dele informacije o donatorima jer se aktivnosti moraju finansirati“, navela je ona. Berbić podseća da je većina ljudi u ekološke pokrete u regionu ušla potpuno sama i bez ikakvog prethodnog znanja.

Agon Malići, dugogodišnji aktivista iz Prištine, koji poslednjih nekoliko godina živi u Tirani, za Autonomiju podseća da je radio na više različitih združenih projekata u odnosima Kosovo-Srbija poput tranzicione pravde, albansko-srpskog dijaloga, da poznaje ljude koji su uključeni u to i da međuregionalna saradnja nije bez presedana.

„Na Kosovu su jedini zajednički, multietnički protesti bili oni ekološki, za zaštitu reka jer su to problemi sa kojima se svi suočavaju. I možemo videti sa ovog sastanka da je mnogo zajedničkih izazova, kada govorimo o ekologiji, obično su to prekogranična pitanja. Ako  pričamo o organizovanom kriminalu i vladavini zakona, to je takođe prekogranično, tako da pošto su uzroci problema regionalni onda i odgovor mora biti regionalan, a civilno društvo je očigledno polazna tačka za to“, ocenjuje Malići.  

Aktivistkinja organizacije KOD iz Podgorice, Nina Pantović, za naš portal napominje kako je ekologija, odnosno ekološki aktivizam, prava mala škola demokratije jer na tim pitanjima ljudi jasno osećaju da se njihov glas nešto računa i da mogu nešto da urade. Za razliku od ostalih tema po pitanju kojih, kaže ona, u Crnoj Gori uglavnom preovlađuje apatija i mišljenje kako se ne može postići ništa jer neko drugi odlučuje.

„Kad im uzmete reku kraj koje oni žive, iz koje napajaju stoku i njive, u njima se budi revolt i tu kreće demokratija – da se oni pitaju. I da njih nije bilo, ta reka bi otišla u cevi ili nešto slično“, navodi Pantović. Ona ocenjuje i da priroda sada nije u fokusu političarima pa zbog toga građani uspevaju nešto da promene u toj oblasti, ali će tek eventualnim konkretnim koracima – poput hapšenja odgovornih – većina, prema njenim rečima, shvatiti da svako može da se skine s vlasti i da je moć prolazna. Ipak, Pantović očekuje da prođe još nekoliko godina dok se ne uspostavi ozbiljna regionalna mreža aktivista koji će sarađivati otvoreno, bez straha i rezerve.

„U narednih sedam-osam godina očekujem da će se ovaj obrazac odbrane reka, livada, planina, odraziti i na odbrani pravosudnog sistema, na odbranu ljudskih prava, na odbranu  prava na ravnopravnost, na jednaku šansu za posao. Isto tako će ljude to dodirnuti kao što ih je dodirnula neka priroda“, rekla je Pantović.

Zašto se kasni

Iako su regionalno aktivisti do sada sporadično sarađivali, nedoumica je da li eventualni uspesi u ekološkoj borbi povećavaju broj aktivista i samim tim i njihove domete ili je to prvi korak ka povećanju njihovog broj, ne bi li se onda masovnim angažmanom zabeležili i neki konkretni pomaci. Arsenić ističe da je broj aktivista i građana koji se priključuju različitim inicijativama već u porastu, podsećajući da su se potpisi za inicijativu za zabranu iskopavanja litijuma prikupljali na 70 lokacija širom Srbije, a da je pre dve godine taj posao za drugu inicijativu rađen na tridesetak lokacija.

„To pokazuje da se stvarno širi ta svest o problemima, ne samo zagađenja, jer ogroman broj ljudi kada dođe na štandove pita šta je sledeće. Jedan deka je rekao: ajmo, pišite te zakone, da građani predlažu, neće moći sve da odbiju. I u pravu je, što više organizacija bude ulazilo u te inicijative, to će biti efektnije“, ističe on.

Azra Berbić ocenjuje da neke jače saradnje do sada nije bilo jer ljudi nisu bili do te mere napadnuti, te da su ekološki protesti zapravo odbrana dostojanstva običnog malog čoveka.

„Ljudi su ovde traumatizovani ratom i svime što se dešavalo i pre i posle toga. Mi to često u BiH kažemo – zaista smo živeli pod parolom samo da se ne puca, onda su ljudi bili spremni tolerisati mnogo toga samo da bi živeli, odnosno preživljavali mirno. Sad, kada vi dođete na njihove kuće, na njihove njive, uništavate njihov vazduh, njihova deca oboljevaju, kad zaista shvate tu konekciju između bahatih i pohlepnih investitora koji su uvek imaju snažne veze sa političarima, onda jedina opcija ostaje da se ujedine“, ističe ona.

Nina Pantović smatra da se veći uspesi u prekograničnoj saradnji ne mogu ostvariti bez da se države umešaju i olakšaju je u domenu svojih nadležnosti.

„Neke kratkotrajne akcije mogu da uspeju, ali neke trajne regulacije, kao na primer na reci Lim gde smeće iz Crne Gore ide u Srbiju i tamo stvara ogroman problem, to mora da se reguliše u državama da bi ta prekogranična saradnja mogla da se onda proširi“, smatra ona. Kada je u pitanju saradnja Srbije i Crne Gore, Nina Pantović očekuje da se ona intenzivira nakon što se spuste trenutne nacionalne tenzije, ističući kako su pogranične opštine često povezane trgovinom, rodbinskim i drugim vezama.

Malići upozorava da u regionu postoji problem nezainteresovanosti za dešavanja u komšiluku jer se još uvek većinski živi u nacionalnim kontekstima, vode se nacionalne politike, mediji su nacionalni, a kod Albanaca postoji i ta jezička barijera zbog koje se ne osećaju kao deo tog jedinstvenog prostora.

„Uvek gledamo prema Briselu a ne u neposredni komšiluk za inspiraciju, za ideje i saradnju, ali mislim da smo u ovom kontekstu, gde smo vezani kao region hteli to ili ne jer nas Evropa vidi kao Zapadni Balkan, razvili novi identitet, ne sopstvenom voljom, i primorani smo da sarađujemo“, kaže Malići. Podseća da su i trgovina i turizam u porastu, ali da su nerešena bilateralna pitanja velika prepreka koja opterećuje i zaseni svaku pozitivnu vest i novouspostavljenu saradnju.

„Dovoljna je jedna izjava Vulina da ljudi ne požele da sarađuju i da se samo vrate u rovove i na diskurs ‘onih drugih’ i drugačijih, da zaborave na te praktične, svakodnevne probleme koji su zajednički i koji nemaju nikakve veze sa nacionalističkim projektima“, smatra Malići.

Ekološka borba protiv korupcije

Azra Berbić ističe da borba za ekologiju između ostalog jeste i borba protiv korupcije, jer u svim državama regiona postoji duboko ukorenjen koruptivni sistem koji dozvoljava pojedincima da eksploatišu prirodne resurse.

„S druge strane, mislim da je i na drugim nivoima moguća saradnja. Čak i te manjinske zajednice, LGBT, iako generalno javnost to ne razume i nema jasne podrške, ali te zajednice u regionu imaju sjajnu saradnju i podržavaju jedne druge“, ističe Berbić. Ona podseća i da je proces suočavanja s prošlošću još uvek aktuelan jer su države odbijale da se sistematski na adekvatan način suoče i izbore s njim.

„U nekim državama su oni u manjini i tim aktivistima, videli smo prošle jeseni u Srbiji, zaista treba podrška. Oni su sami u mnogo težem položaju od ljudi koji su, recimo, u Sarajevu, tako da u tom smislu zaista mislim da mora postojati podrška, a pogotovo razmišljajući o našoj budućnosti“, navodi ona podsećajući da se političari u regionu samo deklarativno zalažu za pristupanje Evropskoj uniji.

„Ako ne žele, to zaista mora podrazumevati našu veću saradnju, baš onako kako naši političari, kad imaju zajedničke interese, sarađuju. Kao što kriminalci sarađuju i ne poznaju granice. Kriminalci najbolje sarađuju uz podršku sistema, da se ne lažemo“, istakla je Azra Berbić. Ona ocenjuje da je najveća prepreka saradnji u regionu to što svi manje ili više živimo u autokratijama, a glavni cilj autokratije je, dodaje ona, da stvori spoljnog neprijatelja kako bi ljudi svoje nezadovoljstvo, koje im je zapravo kreirala vlast, usmerili na njega.

„Mi usmeravamo svoju ljutnju i frustraciju na tog nekog stranog neprijatelja, kojeg zapravo ne znamo, ne razmišljajući da ti ljudi imaju iste borbe kao i mi. Mi smo indoktrinirani tim huškačkim retorikama baš zato da se ne okrećemo jedni ka drugima, nego jedni protiv drugih. Da ne shvatimo da imamo zaista zajedničke probleme, zajedničke borbe, da su svi ti naši politički lideri međusobno svađaju da bi zapravo ostali na tim pozicijama jer nemaju jasne vizije i ne rade konkretne stvari da nama pomognu i povećaju kvalitet života“, istakla je ona.

I Agon Malići smatra da društva prvo moraju da pobede sama sebe, odnosno svoje unutrašnje probleme da bi mogla da krenu u rešavanje zajedničkih problema sa komšilukom. Koliko god bi, kaže, voleo da je optimista, skeptičan je prema mogućnosti da ekologija sama zatrpa nacionalističke rovove.

„Moramo i dalje da vodimo te nacionalističke bitke unutar domaćih društava. Ne verujem da ćemo moći da postignemo mnogo više ako prvo ne promenimo sopstveno društvo i političku klimu učinimo boljom, da ljudi mogu da normalno dišu. Jer sa sadašnjom političkom klimom koja sve gura u nacionalistički diskurs zaista je teško da ljudi probiju tu barijeru, barem kada je u pitanju albansko-srpski odnos, gde je nerazumevanje i nedostatak znanja o drugom daleko veće nego u ostalim postjugoslovenskim republikama“, ističe Malići.

Dalibor Stupar (Autonomija, fotografije: Damjan Spasojević, naslovna: Azra Berbić/Twitter)