Gotovo niko nije očekivao da će 2026. biti godina mira, a jedva da su prošla tri dana kada su se najgore bojazni potvrdile.

Noćni napadi na Venecuelu – i otmica njenog lidera Nikolasa Madura i njegove supruge – zadali su još jedan razoran udarac međunarodnom pravu i globalnim normama. Ali to čak nije ni deo koji najviše zabrinjava.

Donald Tramp od preuzimanja dužnosti, pre gotovo godinu dana, kroz tu ionako krhku građevinu međunarodnog prava vozi kolone buldožera, i sada je ona uglavnom pretvorena u ruševinu. Događajima tokom noći prethodili su vazdušni napadi na male čamce u vodama Centralne Amerike i ubistva njihovih posada na osnovu neproverenih optužbi za trgovinu drogom, kao i oružana zaplena venecuelanskih naftnih tankera na otvorenom moru. Još uvek nije poznato koliko je ljudi stradalo tokom hapšenja Madura u ranim jutarnjim satima u subotu.

Sa stanovišta globalne stabilnosti, najgore u vezi sa izručenjem Madura jeste to što je – uspelo.

Trampovo uverenje u sopstvenu globalnu svemoć i njegova želja da prisvoji teritorije i prirodne resurse drugih zemalja do sada su bili obuzdavani strahom od uplitanja u strane ratove. Tvrdio je (neistinito) da je okončao osam ratova, a izgledalo je da je osvajanje Nobelove nagrade za mir njegova najveća ambicija u 2025. godini. Pre manje od mesec dana mahao je na brzinu sklepanom zamenom – “Fifa nagradom za mir”. Taj čin samoponiženja svetske fudbalske federacije danas deluje još apsurdnije nego u trenutku kada je Tramp zgrabio zlatnu medalju i okačio je sebi oko vrata.

Čini se da Trampov strah od stranih ratova slabi. Bio je očigledno oduševljen dramom operacije protiv Madura i efikasnošću američkih vojnika koji su je izveli. Za ostaralog predsednika, koji iz dana u dan postaje sve razdražljiviji, svadljiviji i nekoherentniji – suočen s padom popularnosti i očajničkom potrebom da skrene pažnju sa afere Epstajn o trgovini decom – sve čvršći zagrljaj vojne moći predstavlja zloslutni razvoj.

U subotu ujutru Tramp je delovao ushićeno vojnim uspehom.

„Mnogo dobrog planiranja i mnogo sjajnih, zaista sjajnih trupa i sjajnih ljudi“, rekao je Tramp za New York Times. „Bila je to briljantna operacija, zapravo.“

Napad na Venecuelu (koji je, prema jednom američkom izveštaju, prvobitno bio planiran za Božić) sugeriše da privlačnost stranih zemalja, nafte i minerala sada sija jače od Nobelove nagrade.

Uglavnom je drugima u Trampovoj administraciji prepušteno da napad zaodenu u pravnički jezik i sugerišu da je Maduro „doveden pred lice pravde“. Venecuelanski lider je u SAD optužen krajem prvog Trampovog mandata za korupciju, trgovinu drogom i druga krivična dela.

Maduro jeste diktator koji od 2013. vodi autoritarnu državu uz pomoć izbora koje mnogi smatraju nameštenim. Ali konkretne optužbe za drogu koje mu upućuju SAD većina stručnjaka vidi kao slabe i one ne bi predstavljale uverljivo pravno uporište – ni po međunarodnom ni po američkom pravu – za napad na Venecuelu i otmicu njenog predsednika. U ponovljenim izjavama Tramp je jasno stavio do znanja da je više vođen pohlepom prema venecuelanskoj nafti (najvećim potvrđenim rezervama na svetu) nego željom da Madura izvede pred sud ili da venecuelanskom narodu donese demokratiju.

Međunarodni zakoni i norme koje je Tramp pogazio već su bile načete politikama prethodnih američkih administracija. Ova operacija najviše podseća na invaziju na Panamu iz 1990. i prisilnu predaju tamošnjeg autoritarnog lidera, pod administracijom prvog Buša.

Nakon toga usledila je invazija na Irak pod mlađim Džordžom Bušom, zasnovana na lažnim osnovama, kao i široka primena izručenja i mučenja u njegovoj administraciji. Barak Obama nije pozvao prethodnu administraciju na odgovornost i sproveo je sopstvenu pravno problematičnu kampanju ubistava dronovima osumnjičenih terorista.

To su, moglo bi se reći, pojedinačni činovi licemerja ranijih predsednika, koji su sebi davali za pravo da čine izuzetke od međunarodnog prava u potrazi za američkim interesima, ali su uglavnom prihvatali globalne norme znajući da „poredak zasnovan na pravilima“ u ogromnoj meri ide u prilog Americi.

Tramp prema tom sistemu gaji potpuni prezir. On na svet gleda očima imperijaliste iz 19. veka, ali sa oružjem 21. veka.

Nije jasno dokle Tramp namerava da ide u Venecueli kako bi ostvario svoje ciljeve i koliko je sadašnji režim u stanju da se odupre, ali miran ishod deluje kao daleka mogućnost.

Ono što se tokom noći odigralo u Venecueli izazvaće trenutnu zabrinutost kod vlada poput Irana i Danske, prema kojima je Tramp u više navrata iskazivao spremnost na radikalne poteze.

Poslednjih dana Tramp je rekao da bi SAD stale u odbranu iranskih antivladinih demonstranata, dok njegovi zvaničnici nastavljaju s pretnjama da će, po svaku cenu, preuzeti kontrolu nad Grenlandom. Prošlog meseca Danska obaveštajna služba za odbranu označila je SAD kao bezbednosni rizik – ocenu koja bi do pre samo kratkog vremena bila nezamisliva za saveznika u NATO-u.

To dodatno ubrzava prelazak iz sveta u kojem su pravila još imala težinu u svet suprotstavljenih sfera uticaja, gde odlučuju oružje i volja da se ono upotrebi. Američki komentator Dejvid Rotkopf nazvao je to „putinizacijom američke spoljne politike“.

Ruski komentatori često sugerišu da Latinska Amerika spada u američku sferu, baš kao što je Ukrajina bila pod ruskom senkom. Vladimir Putin isto misli o velikom delu istočne Evrope. Si Đinping će izvući sopstvene zaključke.

Opasnost koja je brutalno razotkrivena u prvim danima 2026. godine na kraju će se ticati svih.

(The Guardian, prevod: Autonomija, foto: Beta-AP)