Sa malo ulaganja, mnogo edukacije svih zaposlenih u porodilištu, bolju organizaciju zaštite prava pacijentkinje naša porodilišta bi mogla da budu daleko bolja, ali već godinama unazad ne oseća se da postoji jasan plan niti volja da se problemi sistemski rešavaju, kaže za VOICE psihološkinja i urednica roditeljskog portala Bebac Jasmina Minjak.

Tijana Stanojević se prošle godine porodila u Somboru. To je njen treći porođaj u ovoj bolnici, u vreme mera protiv koronavirusa. Prva dva su, kako kaže za VOICE, protekla dobro, dok je na trećem doživela niz neprijatnih iskustva.

„Kada su me uključili na indukciju, probušili su mi vodenjak, isforsirali porođaj, skočili su mi dva puta na stomak, nisu dali da ja izguram te napone. Ja sam prošla dva porođaja, znam kako da izguram bebu. Oni su mi skočili na stomak da bi je izgurali. Poslednje što sam im rekla ’Vadite ga više napolje’, jer em bol, em mi rebra stiskaju i skaču po stomaku, nisam znala šta me više boli. Ostajem bez vazduha, a moram da izguram do kraja. Sklonili su me u posebno porodilište jer sam bila pozitivna tek u porodilištu, pre toga sam imala dva negativna testa i uradila sve što je protokol tražio od mene, s obzirom na to da mi je muž bio pozitivan“, rekla je Tijana Stanojević. 

Kada je prošao porođaj, smeštena je na odeljenje ginekologije, a kako kaže naša sagovornica, osoblje je bilo prijatno. Međutim, sledećeg dana bilo je potrebno da se dete prijavi u matičnu knjigu, na obavezno socijalno osiguranje i za roditeljski dodatak.

„Sestra koja se prethodno na porođaju drala na mene, nije htela da uđe u sobu uz reči da joj je bilo dosta mene juče. Sestra sa odeljenja je donela papire da potpišem. Da ne pričamo dalje o zaštiti podataka pacijenata koji su se iznosili u javnost od strane zaposlenih, što u bolnici, što na hitnoj u Apatinu. Da me je dočekalo kad sam došla kući da se po gradu priča o trudnici koja je svesno ugrozila i hitnu pomoć i odeljenje ginekologije u bolnici“, opisala je Tijana Stanojević.

Ovo je jedno od 150 iskustava koje je redakcija VOICE-a dobila o uslovima u porodilištima u Vojvodini proteklog meseca. Učesnice u našoj anketi su podelile iskustvo iz Novog Sada, Subotice, Vrbasa, Vršca, Zrenjanina, Sombora, Sremske Mitrovice, Pančeva i Kikinde, a najviše odgovora bilo je iz Novog Sada, odnosno GAK Betanija.

Psihološkinja i urednica roditeljskog portala Bebac Jasmina Mihnjak kaže da je najveći problem svih naših porodilišta u nedostatku sistema. Kako ona kaže, negde se to vidi na zidovima, toaletima, viršlama i opremi, a negde u nedostatku kadra i nedostatku osnovne profesionalne komunikacije koja je trudnicama od posebne važnosti.

“Iskustva žena pokazuju da su, kada je sve u redu i kada se porođaj odvija nesputano, uslovi za porođaj u manjim porodilištima i onim vanbolničkim, u manjim mestima bolja. Odnosno, tamo gde je mali broj porođaja osoblje je dostupnije, podržavajuće i onda u takvim situacijama žene su spremne i da zažmure na sve nedostatke uslova u kojima borave”, kaže Jasmina Mihnjak.

„Tek će da te boli“

„Jedna babica pita moju – jesi je sekla? Moja odgovara – morala sam. Ova prva na to kaže – neka si, trebala si još više!“, jedan je od opisa iskustava iz Betanije.

Žena koja je takođe boravila u pomenutoj ustanovi iz šok sobe prelazila je u sobu sa tri žene. Naredni dan, molila je sestru da izvadi kateter kako bi se okupala.

„A ona kaže: ’Idete sami sa kateterom da se tuširate, pa i ako padnete da vam ne stavljamo ponovo. A ako uspete, onda vam ga vadimo’. Tako da sam posle carskog reza prvo tuširanje obavila sama uz otvorena vrata da me vide cimerke ako padnem“, opisala je anketarka.

Slično iskustvo opisala još jedna anketarka nakon porođaja kada je  žena prvi put htela da ide do toaleta.

“Krene malo jače da krvari i isprlja pod, na šta joj sestra kaže: Moraš malo da paziš, sad ja moram to brisati, sledeći put ćeš ti”, opisala je u anketi.

Porodilja iz Vršca doživela je verbalno nasilje kada joj je prišla sestra i pitala šta joj je, sa obzirom na to da je pravila grimase.

„Rekla sam joj da mi nije ništa posebno, da osećam bolove samo u toku kontrakcije. Onda mi je prišla veoma blizu i prosiktala da će tek da me boli i počela da se smeje glasno (kao neko ruganje). Posle je vikala na jednu porodilju da sa ne kilavi kao baba“, napisala je u anketi.

Takođe, iskustvo iz Vršca tiče se prvog ustajanja nakon porođaja. Žena je, kako kaže, krvarila i zavoj na nozi joj se isprljao.

“Tek se tu sestra naljutila i kad mi je stavljala novi, toliko me je stegla da mi se useklo u stopalo, napravila mi je rane. Džabe sam ja kukala i molila, rekla mi je da ne budem razmažena. Nekako sam trljala nogu o nogu i uspela da pomerim zavoj, tad sam videla da mi je stopalo poplavelo. To je samo deo moje noćne more koju još uvek proživljavam”, napisala je u anketi.

Važno je reagovati odmah

Kako kaže Jasmina Mihnjak, kada su nam prava ugrožena, postoje stepenice žalbi i te stepenice ne treba preskakati. Važno je reagovati odmah.

“Na primer, ako se desi da vam se na prijemu neko neprimereno obrati, tražite nekog drugog. Pokažite da ste upoznate sa svojim pravima i da ste spremne da reagujete ukoliko vam prava budu ugrožena. To ne znači da treba u porodilište da idemo naoružane i spremne da se svađamo. Koliko god da su negativne priče glasne, tamo ima divnih ljudi i puno lepih porođajnih priča. Ali, vreme je da svi naučimo da se asertivno i na pristojan način zalažemo za svoja prava – ‘Izvinite, možete li da mi objasnite zašto sad ovo radimo i šta me dalje očekuje, želim da znam’, ‘Hoćete li mi reći, molim vas, vaše ime i prezime, funkciju i sa kim ili gde mogu da proverim da li je to u skladu sa pravilima ove ustanove’”, objasnila je urednica portala Bebac.com.

Kada je Zakon o pravima pacijenata stupio na snagu, 2013. godine, nastao je organ Savetnik za zaštitu pacijenata za određenu lokalnu samoupravu. Njegov zadatak je da deluje po prigovoru pacijenata. Iz  kancelarije savetnika za zaštitu pacijenata Novi Sad, VOICE je dobio podatak da, od kada postoji ovaj organ, nije dobio nikakve pritužbe pacijenata na uslove u porodilištu Betanija.

Članom 30. Zakona o pravima pacijenata propisano je da pacijent koji smatra da mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu, ili da je postupkom zdravstvenog radnika došlo do povrede propisanih prava, ima pravo da podnese prigovor zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada ili direktoru zdravstvene ustanove, osnivaču privatne prakse ili savetniku za zaštitu prava pacijenata.   

Prigovor podnosi pacijent ili njegov zakonski zastupnik (roditelj, usvojitelj ili staratelj). Anonimni prigovori se ne evidentiraju, tako da izjava pacijenta mora da sadrži ime i prezime, ime jednog roditelja, adresu prebivališta, godinu rođenja i svojeručni potpis.

Narušeno mentalno zdravlje kao posledica loše komunikacije

Sagovornica iz Subotice koja je želela da ostane anonimna je nakon lošeg tretiranja prošla kroz postporođajnu depresiju. Išla je na carski rez i bila je sedam dana u bolnici sa detetom. Imala je problem sa dojenjem deteta.

„Bile su uvučene bradavice i nisam mogla da dojim dete. Niko nije profesionalno pristupio mom slučaju, to mi je prvo dete i nisam bila upućena. Poslednji dan mi je neonetološka sestra i rekla da ne dojim pravilno dete i da ne pojede ništa i da je gladno. To mi je ostavilo najveći ožiljak, to me je najviše potreslo i zbog toga sam počela da sumnjam u sebe kao majku“, rekla je anonimna sagovornica.

Ta sumnja, kako ona kaže, tinjala je dva meseca i nakon što je dobila napad panike, usledile su posete psihologu i psihijatru.

„To je iziskivalo terapiju lekovima. Morala sam da budem finansijski potkovana da bih sve to mogla da izdržim i da se izlečim, zato što su u državnoj bolnici bili nedostupni jer je bilo vreme kovida“, rekla je sagovornica.

Lekar Stevan Milatović sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Vojvodine kaže da se  postulati medicine sastoje iz komunikacije, poštovanja i dostojanstva ličnosti pacijenata. Dodaje da nepriličnim komentarima nema mesta u njegovoj profesiji.

„Ako opaske na bilo koji način vređaju dostojanstvo pacijenta, one su apsolutno nedopustive. Nema opravdanja. Komunikacija prema njima mora biti adekvatna. Iskustvo kakvo ćemo nekom organizovati etape lečenja u okviru njegovog reproduktivnog zdravlja najviše određuje koliko će ta osoba danas-sutra imati i pshičkih i emotivnih kapaciteta da izdrži sa svojim planovima. Najtragičnija posledica je da neko zbog negativnih emotivnih iskustava odustane od svojih reproduktivnih planova. To se mora na svaki način i sprečiti, da svaka porodilja dobije maksimalnu podršku“, rekao je Milatović za VOICE.

Jasmina Mihnjak kaže da je mentalno zdravlje gotovo potpuno zanemareno u našem društvu, a u zdravstvenom sistemu se i ne nazire. Na osnovu iskustva žena, ona kaže,  možemo zaključiti da osoblje nema potrebna znanja i sluh za mentalno zdravlje trudnice, značaj dobre i podržavajuće komunikacije i posledicama kada tako nešto izostane.

„Svi bolnički protokoli usmereni su na to da mama i beba budu fizički dobro i u tom delu postoje jasnije strukturalne linije po kojima se sve odvija. Žene su takođe spremnije da se žale i traže svoja prava kada se desi nešto što direktno ugrožava njihovo ili bebino zdravlje, a psihološki ćemo se nekako oporaviti. Međutim, upravo mentalno zdravlje i stanje majke nakon što izađe iz porodilišta igra ogromnu ulogu na kasnije povezivanje sa bebom, dojenje, povezivanje cele porodice i odluku o tome da li će imati još dece“, rekla je Jasmina Mihnjak.

Naša sagovornica smatra da svi koji na bilo koji način dolaze u kontakt sa trudnicama, a posebno u porodilištu treba da znaju da ono što oni kažu, trudnica može potpuno drugačije da čuje i da je jako važno na koji način se ophode u komunikaciji sa trudnicama, na koji način je poželjno da se saopštavaju informacije i koliko je samo velika jedna topla i podržavajuća reč u tako osetljivom periodu.

Svetlana Paramentić (VOICE, naslovna foto: Pexells, Pixabay)