Na današnji dan pre dvadeset godina u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu preminuo je Slobodan Milošević. Nekadašnji visoki komunistički funkcioner, a potom predsednik Srbije i krnje Jugoslavije, neprikosnoveni vladar života i smrti, umro je neosuđen, pre kraja procesa koji je protiv njega vođen pred Haškim tribunalom. Nije Milošević dočekao da bude osuđen za nebrojene zločine koje je počinio, celokupna njegova vladavina zapravo je bila jedan zločin nadrealnih, gigantskih razmera.

Ogroman je spisak nedela koje mu je tužilaštvo stavljalo na teret: genocid, saučesništvo u genocidu, deportacije, ubistva, progoni na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, prisilno premeštanje stanovništva, istrebljenje, hotimično nanošenje velike patnje, pljačka javne i privatne imovine, napadi na civile, okrutno postupanje, uništavanje obrazovnih i verskih objekata, i još mnogo toga. Nema tog zločina koji Milošević nije izvršio devedesetih godina, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da postane najgori vladar i najveći zločinac u istoriji Srbije.

Sivi komunistički aparatčik

Njegovi skromni počeci nisu najavljivali katastrofu koja će uslediti. Završio je prava, potom se bavio privrednim poslovima, bio je generalni direktor Tehnogasa, a zatim direktor Beobanke. Na tim funkcijama Milošević se našao kao proteže Ivana Stambolića koji mu je bio glavna podrška u građenju karijere. U politiku je ušao dosta kasno za prilike koje su vladale u socijalizmu, tek u petoj deceniji života, kada postaje član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Potom kreće njegov uspon, 1984. izabran je za predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, a dve godine kasnije postaje predsednika Savez komunista Srbije.

Zapamćen je kao sivi komunistički aparatčik koji se ni po čemu nije izdvajao iz mase sebi sličnih karijerista. U vreme kada je Milošević predsedavao partijom u Beogradu, gradonačelnik glavnog grada bio je Bogdan Bogdanović. Kasnije se Bogdanović sećao Miloševića iz tog perioda, u vreme kada je već bio u otvorenom sukobu sa novim režimom: “Imao sam utisak da je to jedan skroman čovek, koji je iz nekog bankarskog sveta prešao u politiku. Govorio je u nekim opštim frazama, svi su govorili u nekim opštim frazama. Bio je prilično poslušan i servilan prema Stamboliću, čak je i prema meni bio jako dobar”.

Miloševićev preobražaj iz partijskog birokrate u narodnog vožda sa diktatorskim ambicijama počeo je u proleće 1987. godine, tačnije – 24. aprila. Nekoliko dana ranije, Stambolić (u to vreme predsednik Srbije) poslao je Miloševića na Kosovo, kao svoju desnu ruku, da reši situaciju i smiri međunacionalne konflikte između kosovskih Srba i Albanaca. Milošević je došao u Kosovo Polje zajedno sa Azemom Vlasijem, partijskim šefom Kosova, da govori ispred osnovne škole, ispred nekoliko hiljada okupljenih Srba.

“Niko ne sme da vas bije”

Lokalni aktivisti su zamolili Miloševića da dođe ponovo, da sasluša njihove žalbe, on se pojavio 24. aprila, čekalo ga je nekoliko hiljada Srba ispred Doma kulture, jedva se probio da uđe u salu, policija ga je gotovo unela unutra. Srbi su se žalili kako ih Albanci zlostavljaju, a napolju su demonstranti gađali kamenjem policiju, sačinjenu mahom od Albanaca, policija je uzvratila pendrecima. Milošević je bio primoran da izađe iz Doma kulture, umešao se u masu, osetio prvi put tu silinu i moć, i izgovorio čuvenu rečenicu sa kojom je otpočeo naš kolektivni sunovrat: “Niko ne sme da vas bije”.

Kasnije se ispostavilo da nije reč o spontanom događaju, već o dobro režiranoj predstavi, u kojoj se posebno istakao Miroslav Šolević. Dotični udarnik Antibirokratske revolucije lepo je definisao šta se tog dana dogodilo Miloševiću i Srbiji: “Ovom rečenicom on je ustoličen za cara”. Iste večeri, Radio-televizija Beograd započela je sa stvaranjem mita o Miloševiću, narodnom tribunu, velikom nacionalnom vođi koji je stao na stranu srpskog naroda na Kosovu, u režiji Dušana Mitevića.

Kao što reče Bogdan Bogdanović: “Njegova čudna transformacija je počela tamo negde na Kosovu Polju, kad je osetio masu. Tu je došlo do metanoje, kako to kažu psiholozi, do promene ličnosti. Tada se najedanput pojavio neko drugi. To sad uopšte nije onaj čovek koga sam ja poznavao. Ili se on onda tako vešto prikrivao”. U naizgled skromnom partijskom aparatčiku očigledno su tinjale mnogo veće ambicije, a sada je došlo vreme da ih ispolji i da pokuša da ih realizuje. Pokazalo se da je Milošević vanredno talentovan za dvorske intrige, pravljenje komplota i spremanje partijskog puča. Nekoliko meseci kasnije, u septembru 1987, na znamenitoj Osmoj sednici, Miloševićeva struja dogmatskih komunista smenila je Dragišu Pavlovića koji je predstavljao umerenu, liberalniju struju okupljenu oko Stambolića. Sam Stambolić je razrešen dužnosti u decembru iste godine.

Drugi ešalon partije

Tada je Milošević prigrabio vlast da je ne ispusti sve do 5. oktobra 2000. godine. Od tog doba imao je jedan jedini imperativ: vladati, prigrabiti što veću moć i silu, vladati nad što većim brojem duša, vladati sam, bez dogovora s drugima, bez pregovora, dijaloga, razgovora, kompromisa. I sva sredstva koja su mu u tome mogla pomoći bila su dobrodošla.

Milošević je smenio urednike medija i na njihova mesta postavio svoje ljude, a isto je učinio i u svim društvenim i državnim organizacijima, po dubini, kroz proces koji se u to vreme zvao “diferencijacija”. Ni sam izraz, a još manje njegovo sprovođenje u delo nisu slutili na nešto dobro, već su asocirali na odvajanje žita od kukolja, na podelu na podobne i nepodobne, na lojalne i izdajnike, što će narednih godina postati dominantan princip posmatranja sveta.

Novi vođa se u preuzimanju apsolutne moći ponajviše oslonio na drugi ešalon partije, na nesposobne, ali ambiciozne, na nedarovite, ali nezajažljive, na one koji svojom pameću i radom ne bi daleko dogurali i baš zato su bili spremni da slede svog lidera bez pogovora, znajući da jedino on može da im obezbedi sve ono o čemu su sanjali. Kadrovi poput Borisava Jovića, Radoša Smiljkovića, Radomana Božovića, Dragutina Zelenovića, Dušana Mitevića, Zorana Sokolovića, Željka Simića, Gorice Gajević i hiljada njima sličnih arivista, danas uglavnom zaboravljenih, u Miloševiću videli šansu da zadovolje svoje apetite za funkcijama, novcem i moći.

Osvajanje vlasti i moći

Prethodne, 1986. godine, dok je još igrao ulogu pristojnog komuniste, Milošević je osudio Memorandum SANU kao izraz srpskog nacionalizma. Nakon što je preuzeo poluge moći, prihvatio je nacionalističku agendu srpskih akademika, pisaca, crkvenih vođa, intelektualaca kao moćno oružje za homogenizaciju srpskog naroda, kao ideološku podlogu za okupljanje oko jednog vođe koji će spasiti Srbe od susednih naroda koji ih, navodno, ugrožavaju. Serkl intelektualnih radnika čiji je stožer bio Dobrica Ćosić već dugo je radio na stvaranju ideološke osnove za razbijanje Jugoslavije. Sada se na čelu Srbije, na pozicije političke moći, najzad našao neko ko je tu ideologiju mogao da sprovede u delo, sa svim njenim krvavim, rušilačkim posledicama. Velikosrpska idelogija intelektualne elite Miloševiću je poslužila kao kama za klanje Jugoslavije.

Čim je konsolidovao vlast u Srbiji, Milošević je krenuo dalje, da osvoji što više vlasti u okviru federacije. Pokrenuo je i organizovao niz mitinga, svenarodnih okupljanja, stvarajući atmosferu populizma, histerije, agresije i masovne psihoze. Najveći mitinzi održani su na Ušću u Beogradu i na Gazimestanu, na Kosovu, ali većih i manjih okupljanja bilo je širom Srbije, mitingašenje je postalo zanimanje. Takozvana Antibirokratska revolucija, “buđenje naroda”, “događanje naroda”, kako su sve režimski intelektualci nazivali populističke procese tog doba – imala je za cilj uvećanje Miloševićeve moći. Vožd je želeo da stekne većinu glasova u federaciji kako bi vladao ne samo Srbijom, već i celom Jugoslavijom.

Zarad te svrhe prvo je oboreno rukovodstvo Vojvodine u “jogurt-revoluciji” 1988. godine, naredne godine izveden je prevart u Crnoj Gori, a Kosovo je preuzeto 1989. godine, uz malu pomoć tenkova i propratno ubijanje demonstranata koji su se protivili ukidanju autonomije Kosova. Sve pod popularnim sloganom: “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela”. Tako je Miloševićev režim dobio četiri glasa od ukupno osam u jugoslovenskoj federaciji.

Državni udar

Kao što piše Vuk Perišić u eseju “Demon nacionalizma”: “Kada je u januaru 1989. Milošević proveo državni udar u Crnoj Gori, dakle kada je prešao granice svoga dvorišta i dirnuo u ustanovu republike – jednu od temeljnih i svetih ustanova ustavnog poretka – i kada ni u tako drastičnom slučaju koji je podsjećao na Anschluss, nitko nije poduzeo praktično ništa, jugoslavenski politički poredak se raspao. Proces raspadanja bio je dovršen donošenjem Ustava Srbije u jesen 1990. koji je bio u suprotnosti sa saveznim Ustavom. Događaji koji su uslijedili nakon toga više nisu bili posljedica postojanja, već nepostojanja jugoslavenske države”.

Pomenuti Ustav je stavio Srbiju iznad savezne države, čime se Srbija zapravo prva otcepila od SFRJ, tako je i započeo raspad Jugoslavije. U članu 135. Ustava Srbija se izuzela iz pravnog poretka Jugoslavije, navodeći da će poštovati zakone savezne države samo kad proceni da joj je to u interesu, dakle – kad joj se prohte. Pored toga, Srbija je uvela carinu na robu iz drugih jugoslovenskih republika, preuzela je na sebe obezbeđivanje narodne odbrane i državne bezbednosti, kao i uređenje međunarodnih odnosa sa drugim državama u svetu.

Demontaža partije i preuzimanje JNA

Bilo je potrebno još samo par koraka do preuzimanja apsolutne vlasti. Prvi korak je bila demontaža Saveza komunista Jugoslavije, što je učinjeno početkom 1990. na poslednjem, četrnaestom Kongresu SKJ. O tome Vuk Perišić u istom tekstu veli: “Slovenski delegati su predlagali rezoluciju o ukidanju smrtne kazne i zabrani torture na što je grupa delegata iz Srbije, među njima i predsjednik SANU Dušan Kanazir, reagirala smijehom i omalovažavanjem i glasala protiv. Ta otvorena najava torture i smrti vjerojatno je najstrašnija scena koja je dotad izvedena na pozorju srpskog nacionalizma. Nju će nadmašiti tek četnik u uniformi JNA koji s crnom zastavom pijano tetura kroz razoreni Vukovar”.

Tako je Milošević pripremio drugi korak – preuzimanje komande nad Jugoslovenskom narodnom armijom (JNA) koja se nalazila pod zapovedništvom Predsedništva SFRJ. Milošević je već imao četiri glasa od osam u Predsedništvu, pa mu je ostalo samo da izbaci Sloveniju iz SFRJ i osvoji većinu. Na XIV kongresu je taj proces započet, Slovenija je raspisala izbore i izglasala nezavisnost u decembru 1990. JNA je pod Miloševićevom apsolutnom kontrolom i polako se pretvara u srpsku vojsku, mada i dalje zadržava staro ime, kamuflaže radi. Pritom, komandovanje nad JNA uopšte se ne odvija u samom Predsedništvu, već vojskom komanduje neformalna “grupa šestorice” koju, pored Miloševića, Borisava Jovića i Veljka Kadijevića, sačinjavaju još i Blagoje Adžić, Branko Kostić i Momir Bulatović.

Pripreme za ratove

I pre odlaska Slovenije iz SFRJ, Milošević je imao kontrolu nad vojskom, sada je to samo ozvaničio. Pripreme za rat su u punom jeku, i to pre nego što je bilo koja republika napustila federaciju, ako ne računamo Srbiju. O tome su u svojim memoarima pisali Miloševićevi najverniji saradnici na razbijanju Jugoslavije. Na primer, Borisav Jović u dnevničkom zapisu od 26. marta 1990. godine piše kako su planirali rat u BiH i rasparčavanje ove republike: “Sastanak koordinacije – u SR Srbiji. Učestvuju svi čelni funkcioneri. Naš cilj je da izbegnemo krvoproliće, da uspostavimo granicu unutar koje se neće ratovati. Van te granice se ne može izbeći, jer Bosna i Hercegovina neće moći da opstane kao država, a bitka oko teritorija bez krvi je teško zamisliva”.

Jović u svojim dnevnicima iscrpno piše o pripremama za ratove, o planovima koje je Miloševićev režim pravio. Tu se podrobno govori o “spremanju vojske za rat”, o tome da “rat mora biti ofanzivan i visokog intenziteta”, o potrebi “usklađenosti politike i propagande, osobito u odnosu na ljude koji idu u rat”, o tome da li je “nama” (Šestorici) “cilj da vojskom branimo nove granice naroda koji žele da ostanu u Jugoslaviji, ili da srušimo hrvatsku vlast”, o “neophodnosti mobilizacije”, o tome da je “još uvek veliki broj Hrvata u vojsci”, o potrebi da “Srbija i Crna Gora proglase vojsku svojom”, o nužnosti da se “učvrste dostignute linije” i da se “popune jedinice dobrovoljcima”, “da se moraju srediti jedinice srpskih ustanika i utvrditi položaji za odbranu dostignutih linija” itd.

Nepojmljiva količina zla

Potom je Miloševićev režim krenuo sa sprovođenjem plana u delo. Nakon kratkog rata u Sloveniji, usledila je agresija na Hrvatsku, pa na Bosnu i Hercegovinu, rat na Kosovu i NATO bombardovanje. Počinjena je stravična, nepojmljiva količina zla. A drugačije nije moglo ni da bude, zločini su neminovna posledica nacionalističke ideologije koju je Milošević prihvatio i legitimisao kao oficijelni pogled na svet.

Napad na Dubrovnik, razoreni Vukovar, višegodišnja opsada Sarajeva, bele trake u Prijedoru, logori u okolini grada, Omarska, Keraterm, Trnopolje, etnička čišćenja u Podrinju, Arkanovci koji ubijaju sve pred sobom u Bijeljini i Zvorniku, rušenje preko 600 džamija u Bosni, snajperisanje, granatiranje, masovna silovanja u hotelu Vilina vlas pod komandom Milana Lukića, otmica putnika iz voza u Štrpcima, otmica u Sjeverinu, Škorpioni koji se rugaju dečacima u Potočarima pre nego što ih postreljaju, genocid u Srebrenici, Manjača, opsada Bihaća, napad na Kozarac, masakr na Korićanskim stijenama, ubijanja po Banjaluci, zakopavanje u masovne grobnice, iskopavanje leševa i zakopavanje u sekundarne i tercijarne grobnice zarad zametanja tragova, masakr u Račku, masakr u Podujevu, masakr u Suvoj Reci, leševi u hladnjačama, dečji klikeri pronađeni u masovnoj grobnici u Batajnici, operacija Potkovica, pokolj u Drenici, vikend-četnikovanje, masovne pljačke bele tehnike, primoravanje proteranih nesrba da se odreknu svoje imovine…

Spisak nije potpun, to su samo neki od glavnih zločina ubilačke hobotnice na čijem je čelu stajao Slobodan Milošević, kao oličenje zla. Da parafraziram pesnika Miodraga Stanisavljevića, pretvorio je celu zemlju u svoj lični vrt smrti. Ništa od ovoga ne bi bilo moguće da Milošević nije uživao masovnu podršku birača, bar u prvim godinama vladavine. Na izborima 1990. godine Milošević je dobio skoro 3,3 miliona glasova, a dve godine kasnije, dok je vodio dva rata i razvaljivao Hrvatsku i BiH – osvojio je preko 2,5 miliona glasova.

Kada se pojavio, dočekan je kao mesija, novi Karađorđe, izbavitelj Srbije i iskupitelj srpstva, bio je obožavan skoro kao božansko biće. Bile su potrebne godine da se bar neki njegovi birači otrezne, većini to nikada nije pošlo za rukom. Čak i 2000. godine, nakon ratova, zločina, siromaštva, bede, totalnog uništenja društva i rasapa svih vrednosti – glavni vinovnik zla je osvojio preko 1,8 miliona glasova. I gotovo niko od tih birača, bez kojih ne bi bilo moguće masovno ubijanje i proterivanje, uz usputno samouništenje sopstvene zemlje – nije se osećao krivim ni za šta.

Neupokojeni zloduh

Razvalio je SFRJ, izolovao Srbiju od sveta, skrivio je smrt desetina hiljada ljudi i raseljavanje miliona, kriminalizovao je sve oko sebe, pretvorio sopstvenu zemlju u ruglo, uništio i osakatio sve što je bilo dobro, lepo i plemenito. Ubijao je van Srbije, ali i u Srbiji, obračunavajući se sa novinarima i političkim protivnicima, ubio je čak i svog nekadašnjeg mentora Ivana Stambolića. I zagadio milione umova otrovnom propagandom, nacionalističkim tlapnjama i himerama, zarazio duše mržnjom i ostavio nam nasleđe sa kojim ni dan-danas ne možemo da se izborimo.

Izgubio je izbore 2000. godine, ni to nije hteo da prizna, jedva je oboren sa vlasti, da bi naredne godine bio isporučen Haškom tribunalu. Preminuo je pre presude, ali je njegova krivica dokazana; razvaljena zemlja i nebrojeni grobovi, uništene sudbine i unakažene generacije su njegovo trajno zaveštanje.

Dvadeset godina nakon Miloševićeve smrti na vlasti u Srbiji su njegovi saradnici i istomišljenici, učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, zajedno sa mnogobrojnim duhovnim čedima miloševićizma, koja su stasala u međuvremenu. Laži i krivotvorine njegove ratne propagande danas su na snazi kao jedina istina o prošlosti. Nije došlo do radikalnog raskida sa Miloševićem i svim onim što on oličava, tako da na delu imamo kontinuitet njegove ideologije i politike. Velikosrpske tlapnje, nedavanje Kosova, desničarenje, nacionalizam, populizam, samoizolacija od sveta, autoviktimizacija, antizapadnjaštvo, prezir prema demokratiji, bagatelisanje ljudskih prava i sloboda, stereotipi o susedima, iskrivljena slika o strahotama devedesetih, poricanje zločina i genocida, autoritarizam i sklonost čvrstoj ruci – sve su to otrovni sastojci iz Miloševićeve kuhinje koji dominiraju javnim prostorom. Milošević je mrtav, ali je njegovo nasleđe živo i zdravo. Dok Miloševićeve kosti trunu pod požarevačkom lipom, njegov neupokojeni zloduh i dalje luta Srbijom.

Tomislav Marković (Autonomija/naslovna fotografija: karikatura/STUPS)

Tekst je napisan uz podršku Pro Peace Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu”