Predsednik Vojvođanske politikološke asocijacije politički analitičar Duško Radosavljević ocenio je da bi eventualno osporovanje Statuta Vojvodine pred Ustavnim sudom Srbije dovelo do homogenizacije autnomaškog tela u Pokrajini koje je, kako je naveo, „već prilično sito toga da se dovodi u pitanje i ovaj vrlo bledi ustavni aranžman po Vojvodinu“. On je u intervjuu za Autonomija.info upozorio da se najnovijom kampanjom protiv vojvođanske autonomije pokrajina pokušava svesti na nivo niži od lokalne samouprave, odnosno onaj nivo kakav za Vojvodinu zagovaraju oni koji su zahtevali ocenu ustavnosti iz Demokratske stranke Srbije.
– Ja nemam poverenja u rad Ustavnog suda, imajući u vidu način njegovog formiranja, ali i to ko je sve bio pozvan na javnu raspravu o Statutu i Zakonu o nadležnostima APV kao „nezavisni ekspert“…, to su bili politčki kibiceri i navijači. Međutim, mnogo veći problem je politička volja koja je koncipirala takav Ustavni sud. Nadam se, ipak, da neće biti tolike zaslepljenosti da bi se doveo u pitanje Statut Vojvodine, već da će prevagnuti neko zrno razuma i da će se u Beogradu ipak shvatiti da ne bi valjalo da se nastavi sa vređanjem, potcenjivanjem i omalovažavanjem Vojvodine – kazao je Radosavljević.

Mislite li da bi ipak rasprava o ustavnosti ovih akata mogla dovesti do političke krize, a imajući u vidu kakvu je buru rekacija ovih dana izazvala izjava jednog bivšeg vojvođanskog političara i državnog funkcionera iz perioda vlade DOS-a Dragana Veselinova koji se založio za to da Vojvodina dobije status republike?
Začuđujuće je to kakve su reakcije usledile na ovu inicijativu Dragana Veselinova, posebno zbog toga što ta ideja uopšte nije nova, ni po karakteru, ni po  suštini, ni po formi. Naime, Liga socijaldemokrata Vojvodine od 2000. godine u svom programu zagovara koncept Vojvodina Republika, dok su i Refomristi Vojvodine još 1996. godine zatražili najviši stepen autonomije za Vojvodinu, koji nije isključivao ni status federalne jedinice. Takođe, i pojedini nekadašnji visoki vojvođanski funkcioneri, odnosno autonomaši smenjeni 1988. godine, kao i neke nevladine organizacije iz Vojvodine takođe godinama traže da se Srbija i Vojvodina drugačije prekomponuju – kao dva politička entiteta. Jedino što je novo je to što je Veselinov naveo da bi nakon toga što bi Vojvodina dobila status federalne jednice Srbija morala da promeni ime. Međutim, nije novo ni to da snage koje se protive bilo kakvoj autonomiji koriste svaku priliku da iz sve snage udaraju na današnju prilično krhku autonomiju, ne bi li zaplašili građane, koristeći se po običaju kosovskim problemom u takvim kampanjama. Tako je svaka politička inicijativa iz Vojvodine unapred dočekana na nož.

Ipak, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da raste broj nezadovoljnih građana Vojvodine sadašnjim stepenom autnomije. U kojoj meri je to posledica arogantnog odnosa centralne vlasti, ili pak sve se težeg ekonomskog položaja građana?
Političko i ekonomsko nezadovoljstvo u Vojvodini su povezani. Naime, povećanje zahteva za autnomijom ima prilično racionalne razloge. Jer, građani vide da centralna vlast već decenijama ne uspeva da reši neka otvorena pitanja, a važeći Ustav bio je u svemu tome samo produkt nekih polurešenja i izbegavanja suočavanja sa realnošću. Dakle, problemi se ne rešavaju, ali se građani Vojvodine vrlo dobro sećaju kako je sve bolje funkcionisalo dok je Vojvodina imala punu autnomiju, ali i osećaju da i Ustav iz 2006. godine, a ne samo onaj prethodni koji je autonomiju faktički ukinuo, prema Vojvodini pokazuje veliko nepoverenje. Njime se Kosovu, koje faktički nije u Srbiji, nudi suštinska autnomija, a Vojvodini koja jeste u Srbiji nudi se autonomija fasadnog tipa. I onda ne treba da čudi ako se ljudi u Vojvodini  pitaju dokle ćemo mi biti ti koji će stalno plaćati cenu pogrešne politike. Najpre smo služili kao sirovinska baza, a sad smo opet neko na čiji račun se izgrađuju neki politički i ekonomski odnosi, dok se mi sputavamo.

Kako tumačite to da se već više od dve decenije odnos centralne vlasti prema Vojvodini zapravo svodi na nepoverenje i širenje straha od vojvođanskog separatizma?
Moram da kažem da u prve tri godine nakon demokratskih promena u Srbiji, za vreme Đinđićeve i Živkovićeve vlade taj strah nije bio toliko izražen, ali je ipak postojao. I tad je bilo napetosti između republičke i pokrajinske vlade koja se uočavala i u definisanju takozvanog omnibus zakona, kada je Vlada Srbije takođe zakinula značajan deo dogovorenih nadležnosti Vojvodine. Ali, od tada, a posebno nakon Ustava iz 2006. godine Vojvodina se u političkom smislu bukvlano shvata kao kolonizovano područje. Kao područje u kojem se ubiru sigurni glasovi jer su ljudi ovde naglašeno za evropske integracije i za multikulturalnost, i prema kojima se niko od politčkih elit ane oseća dužnim. Tu je najveća odgovornost na strankama koje u Vojvodini ostvaraju dobre izborne rezultate, ali potom sa svojim centralama u Beogradu ne mogu da se dogovore oko toga da za to povernje nešto treba i da učine zauzvrat u interesu građana Vojvodine. Zbog toga, ni pokrajinske institucije ne čine doovljno da se neki procesi pokrenu. Bilo bi logično i prirodno da se centralističkoj državi bar ponekad pokažu zubi, jer ovako bez ikakvog otpora prolaze i najgluplje i najbesmislenije odluke na nivou centralne vlasti koje su pogubne ne samo za Vojvodinu, već i za celu Srbiju.

Ima li i koliko u tome odgovornosti i vojvođanskih regionalnih stranaka, koje očigledno ne uspevaju da artikulišu interese  građana Vojvodine, s obzirom na njihovu poziciju u biračkom telu Pokrajine?
Stranke iz Vojvodine boluju od istih problema kao i one koje imaju centralu u Beogradu, jer su sve stranke u Srbij u manjoj ili većoj meri produkti tajkunskih interesa. Međutim, ideja autnomije Vojvodine mnogo je šira od političke moći ne samo svih vojvođanskih stranaka, već i od moći koje u biračkom telu imaju sve stranke koje se programski zalažu za autnomiju. Podsetiću da većina demokratski orijentisanih stranaka još od sredine 90-ih godina u svojim programima definiše odnos prema vojvođanskoj autnomiji u pozitivnom smislu. Same vojvođanske stranke u tom pogledu razlikuju se jedino po tome što su njihovi programi u tom delu eksplicitniji. Zato ne treba da čudi što je Demokratska stranka trenutno ubedljivo najjača u u Pokrajini. Mislim da je ključ problema u tome što regionalni lideri nemaju strpljenja ali ni sluha za potrebu formiranja šireg pokreta koji bi izašao na crtu ovim beogradskim strankama. Ali, izgleda da male liderske sujete ne mogu da dosegnu veličinu vojvođanske ideje.

Svetlana Ratkov