Sve dok je kutija u kojoj se mačka nalazi zatvorena – ta mačka je istovremeno i mrtva i živa. Tako kaže kvantna mehanika, odnosno misaoni eksperiment iz ovog naučnog polja. Ervin Šredinger je postavio hipotezu da ako je mačka zatvorena u neprozirnoj kutiji u kojoj se nalazi bočica cijanida i ako postoji mehanizam koji može da razbije bočicu, onda je zbog prirode atoma i njegovog radioaktivnog raspada moguće da je mačka živa u 50 odsto slučajeva, tj. mrtva u drugih 50 odsto slučajeva, te je nemoguće utvrditi njeno stanje.

Preskočiću par koraka koji nisu relevantni za priču, pa i simplifikovati sami eksperiment koji objašnjava paradoks dualizma čestice i talasa, naglašavajući jednu od teorijskih struja koja navodi da ovaj paradoks u stvari stavlja težu na ulogu posmatrača. Po tome, da li je mačka živa ili mrtva zavisi od toga da li neko gleda u mačku, ko gleda, kada gleda i koji je kontekst.

Ono što je bitno kod same Šredingerove mačke je što je primjenjiva i za same Crnogorce. Štaviše, kada bi se ova teza iz mehanike prebacila u društvene nauke, mogla bi se definisati kao paradoks Šredingerovih Crnogoraca: istovremeno ne postoje kao nacija, ali su svi kriminalci.

Sve zavisi ko gleda i koji je kontekst.

Ako uđete u priču sa nacionalistima iz Srbije, reći će vam da su Crnogorci zauzeli sva direktorska mjesta po Beogradu, preplavili Dorćol, te uništili Srbiju svojim kriminalnim klanovima. Tako tvrde i Aleksandar Vučić i Ivica Dačić.

Ipak, kada krenete malo dublje, potvrdiće vam da, naravno, Crnogorci ne postoje. Jer po njima, Crnogorci su u stvari Srbi. To svi znaju. Mi, koji to ne prihvatamo, smo montenegrini i otpadnici srpstva, takoreći izdajnici koji se stide svog porijekla.

Kada targetiranje i stereotipizaciju Crnogoraca suprotstavite njihovoj tvrdnji da Crnogorci ne postoje, srpski nacionalisti neće viđeti ništa problematično. Jer Crnogorci mogu da su istovremeno i živi i mrtvi. Zavisi samo u kojoj su “kutiji”.

Sve zavisi od konteksta – ako je kutija Crna Gora, onda je mačka mrtva – Crnogorci ne postoje, i o izborima na toj teritoriji je u redu da se odlučuje iz Beograda. Ako je kutija Srbija, te Crnogorci dođu u Beograd da se zaposle, u krajnjem da samo iznajme stan – jašta no postoje!

Tako je sa iskrenim četnicima. Kada, pak, govorimo o relativizatorima velikosrpstva, oni imaju nešto suptilnije metode, ali istu poruku i cilj. Kada se govori o nekom zlu, poput rata đe je Crna Gora stala uz velikosrpski projekt onda Crnogorci postoje. Ako trebaju Crnogorci da se okrive za nešto loše, poput granatiranja Dubrovnika, onda će ti neljudi biti Crnogorci. Nema veze što su kroz Konavle pjevali “Od Topole pa do Ravne Gore” i što su “zemlju branili od ustaša” da bi stvorili Veliku Srbiju.

S druge strane, ako bih ja recimo Novaka Đokovića, ili nekog drugog heroja velikosrpstva sa porijeklom iz Crne Gore, nazvao Crnogorcem – bio bih antisrpski šovinista koji negira pravo na nacionalno samoopredjeljenje. A ako bih nekog zločinca iz npr. Nikšića, koji je pjevao  “Nije mala, nije mala” dok je granatirao Dubrovnik nazvao Srbinom – onda bih isto bio antisrpski šovinista jer poštujem pravo na nacionalno samoopredjeljenje.

Eto vam formula idiotizma. Što je najgore – radi. Vjerujem da dobar dio ljudi iz Srbije, ali i Crne Gore, crnogorsku naciju vidi kroz dijalektiku: kriminalno-koruptivna i nepostojeća. Ko se usudi da to dekonstruiše biće ponovo branilac kokaina.

Paradoks Šredingerovih Crnogoraca je stoga oda velikosrpstva koju na violinama sviraju dežurni relativizatori u nadi da će dobiti aplauz iz prvih redova. Ili da će ih, kao Dritana Abazovića, Matija Bećković sa srbijanskom omladinom nositi na rukama po Terazijama.

(tekst i foto: CdM)