To što se posle Petog oktobra nije raskrstilo sa nasleđem devedesetih nas je dovelo do toga da završimo u „sistemu Nikole Pašića i Slobodana Miloševića, partijskoj državi, nepostajanju insititucija, gušenju slobode štampe i izražavanja i nacionalizmu, kao osnovnom gorivu“, izjavila je istoričarka Dubravka Stojanović.

Ona je ukazala da je „nacionalizam sredstvo vladavine i da to ovde ima svoj kontinuitet od Nikole Pašića, preko Slobodana Miloševića, do danas“.

Kako je rekla, reakcije predstavnika vlasti na nedavne presude Mehanizma u Hagu potvrda su teze o „pobedi Miloševića“, mada su stvari danas daleko ozbiljnije i dublje.

Vladajući diskurs, narativi, govor, pa i niz političkih poteza, uključujući i učestale demonstracije vojne moći, njoj deluju kao da živimo, ne u posleratnom vremenu, već u predratnom i kao da se pripremamo za neki novi sukob.

Stojanović objašnjava da je nacionalizam „sredstvo, a ne cilj“, kojim se „vlada lakše, lakše zapušavaju usta, lakše guše slobode, jer ko će da se bavi slobodama kada nas okružuju neprijatelji nacije spolja i iznutra“.

Na taj način, kaže, vi stalno dižete emocije prema neprijateljima spolja, prema neprijateljima unutra i tako vladate, što je „jedan od tih kontinuiteta kada govorimo o Pašiću, Miloševiću i raznim našim vladarima“.

„To je način na koji vi držite u pokornosti mase“, protumačila je Stojanović i dodala da je aktuelni predsednik Srbije „ideološko dete tog idejnog sistema“, ali i da opozicija „igra na desnom delu terena“.

Ona smatra da je naša tragedija što je intelektualna disidentska elita iz osamdesetih, koja je bila antikomunistička, kreirala nacionalni program i kasnije formirala opozicione partije koje su stajale na istom nacionalističkom mestu gde i vlast, a i danas se politička utakmica uglavnom igra na desnici.

„Od početka višestrančja, sa malim izuzecima, opozicija sve više ide desno i više nema nikog ni u centru, ni na levici, tu je prazan prostor po kojem slobodno deluje i šeta Vučić, a pre njega je šetao Milošević“, predočila je Stojanović.

Većina opozicionih lidera, na osnovu onoga što govore, zastupa „nacionalističku ideologiju“, ali ona dopušta da „nazivanje Vučića izdajnikom može da bude i procena da to donosi političke poene“.

Stojanović podseća da opozicija devedesetih nije nacionalizmom mogla da pobedi Miloševića, jer je to bio njegov teren, a narod nije razumeo zašto bi birali novog nacionalističkog vođu kad već imaju jednog, koji ima vojsku, policiju i moć.

Ona misli da je to „deo odgovora u kontekstu podrške opoziciji i danas i da je to razlog što su u taj upražnjen prostor ušli razni ekološki i drugi pokreti koji otvaraju prava pitanja i teme koje muče građane“.

„Suštinski, svaki nacionalizam ima duboke antidemokratske porive mada su u nekim evropskim zemljama pojedini nacionalisti pokazali da imaju demokratski kapacitet“, rekla je Stojanović, koja tvrdi da je „naš nacionalizam, zbog krize i ratova, u veoma patološkoj i malignoj fazi“.

Poredeći vidovdanske govore Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića, ona je primetila da je „u dubinskom smislu to jedan isti govor koji koristi Kosovo, kosovsku bitku, Vidovdan, za dnevne, površne političke interese i za jačanje sopstvene vlasti“.

Prema njenoj oceni, to su, međutim, i različiti govori, jer je Milošević pominjao oružane bitke, dok Vučić to ne čini, pošto „zna da on u te bitke ne sme da uđe, jer je NATO svuda oko nas“.

Stojanović vidi Kosovo kao ključno pitanje, simbol, metaforu i političko određenje, ali na primeru Crne Gore ili Bosne i Hercegovine, pa i Hrvatske, uočava da ti simboli preko noći mogu da se menjaju.

Suština je da li je namera da se Srbija razvija ili se budućnost Srbije sagledava kroz prioritete u „srpskom svetu“ i pitanju teritorija, obrazložila je Stojanović i konstatovala da još čekamo stranke ili pokrete koji će drugačije formulisati prioritete.

Koji će, kako je precizirala, reći da „ne možemo nikuda da idemo, ako su naši ciljevi stalno isti, a dokazalo se toliko puta da su neostvarivi“.

Ukoliko i dalje postoji težnja za „srpskim svetom“, iako je od Prvog svetskog rata bilo jasno da to ne može, „onda je normalno da zemlja i društvo stoje u mestu“, zaključila je Stojanović.

(FoNet, foto: Medija centar Beograd)