Kroz istoriju Srbi i Hrvati skoro uopšte nisu ratovali i prvi direktan sukob bio je u Drugom svetskom ratu i tokom devedesetih. Od dolaska i jednih i drugih na Balkan oko sedmog veka, do danas, odnosno za tih 1.300 godina, Srbi i Hrvati nisu bili u sukobu ni deset godina, već osam, kažu istoričari Dubravka Stojanović i Hrvoje Klasić u zajedničkom intervjuu za portal N1.

U intervjuu za portal N1 Klasić i Stojanović govorili su i o studentskom pokretu u Srbiji, demografskoj slici regiona, Ćacilendu, ali i o uticaju turbofolka na prostoru bivše Jugoslavije.

Šta je studentski pokret u Srbiji doneo regionu i Evropi i da li će na kraju pobediti?

Nije svejedno koliko će trajati agonični kraj jednog režima i koje će oblike imati ta agonija, ali režim je suštinski razobličen i pobeđen, poručila je profesorka Filozofskog fakulteta i istoričarka Dubravka Stojanović.

„Studenti su već pobedili. Ne samo zato što su prodrmali uspavanu Srbiju i otvorili joj oči, nego zato što su od sebe stvorili jednu generaciju aktivnih građana koji, ako ništa drugo, iz poštovanja prema sebi, više nikada neće ćutati. To se više ne može promeniti, jer su oni osetili slobodu“, rekla je Stojanović za N1.

Hrvatski istoričar i profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu Hrvoje Klasić za N1 ocenio je da „Srbija želi da bude Rusija na Balkanu, a Aleksandar Vučić želi da bude Vladimir Putin“.

„To je jedna totalna autokratija – kada pogledate odnos prema medijima, jednog čoveka kojem ustavna ovlašćenja sigurno ne daju da bira ko će biti ministri ili da ide po zemlji i da priča šta će se asfaltirati i gde će se graditi ili gde će policija da deluje. To je sve protivno Ustavu. Koliko se pojavljuje u medijima svakodnevno i kako ti mediji o njemu govore, to nije ni u Jugoslaviji bilo tako. Svake vesti na svim programima počinju, osim na N1 i Novoj, sa time „naš predsednik je danas ovo ili ono“, stavljaju njegov Instagram gde se on smeje, to je stvarno… Kažem, on (Vučić) drži pod kontrolom očigledno i policiju, vojsku, politiku, ekonomiju, nekakve kriminalce i neke intelektualce. U Srbiji, međutim, za razliku od Rusije, postoji pobuna“, istakao je Klasić.

Kako će istoričari objašnjavati Ćacilend nekim budućim generacijama?

Dubravka Stojanović smatra da to zavisi od raspleta događaja.

„Nadam se da će se pisati o nakaznoj pojavi, o trenutku kada je jedan režim posegnuo za kriminalcima da ga brane od građana, kada je jedan predsednik smislio da zatvori glavnu ulicu da bi pokazao da sve može. Nadam se da će se o tome učiti kao o karikaturalnom kraju jednog režima, a ne o tragediji“, rekla je Stojanović.

Klasić smatra da je to samo „jedna u nizu manifestacija autokratije Aleksandra Vučića i njegove želje da sve drži pod kontrolom“, kao i da na sve odgovara „kontra“ – „na miting kontramitingom, na studente kontrastudentima, na Utisak nedelje Hit tvitom“.

„Ovo pokazuje jednu opsednutost vođom, a vođama se kroz istoriju na različite načine dodvoravalo… Što se tiče tih ‘ćacija’, tu se radi o jednoj lojalističkoj paramilitarnoj bazi, nekakvim paramilitarnim formacijama, koje su bile spremne da na mig odreaguju kako bi zaštitile ne Srbiju, ne Skupštinu ili predsednika kao instituciju, već Aleksandra Vučića“, istakao je Klasić.

O demografiji regiona

Filozof i kulturni teoretičar Boris Buden rekao je ranije da deca koja se danas rađaju mogla da budu poslednja generacija Hrvata. Čeka li ista sudbina i ostale zemlje bivše Jugoslavije, dok se svi ubrzano naoružavamo?

Dubravka Stojanović je ocenila da je demografski vrlo slična situacija u svim zemljama naslednicama Jugoslavije.

Ona je istakla da su obe ključne demografske kategorije teško pogođene – i natalitet i migracije.

„Političke elite su nas zakopale u prošlosti“

„I jedno i drugo su odgovori društava na stanje u tim državama. Ljudi osećaju da nema budućnosti. Političke elite su nas zakopale u prošlosti, a društva na to pristala jer im je tako lakše. Time smo sami sebi ukinuli perspektivu, pa je novih generacija sve manje, a ko se ovde baš zadesio gleda da pobegne. To je sve rezultat skoro četiri decenije vladajućeg nacionalizma koji, zapravo, uništava naciju“, ocenila je Stojanović.

Klasić je, govoreći o migracijama u naš region iz azijskih i afričkih zemalja, rekao da je potrebna nekakva inkluzija tih ljudi, a ne segregacija, kako bi oni postali ravnopravni članovi društva.

„Šezdesetih godina se pričalo da zbog dolazaka Turaka, Srba, Bosanaca, Hrvata i Arapa da će Nemačka propasti, pa da li je propala? Nije, samo se prilagodila. Za nemačku reprezentaciju igraju deca čiji očevi su rođeni u Sudanu, Avganistanu, Turskoj ili negde, oni su danas Nemci. Ako se misli na to da li će Hrvati i Srbi odumreti kao belci katoličke ili pravoslavne veroispovesti, možda da, ali će doći do nekih novih migracija, koje nisu baš tako kako se sada često prikazuje, puno manje dolaze ovde, nego što dolaze u druge zemlje“, rekao je Klasić.

On je istakao da u Hrvatskoj, iako su Nepalci prestigli Srbe po broju radnih dozvola, da i dalje kada se saberu ljudi iz Crne Gore i BiH, ljudi iz regiona najradije dolaze da rade u Hrvatsku.

Koji je u istoriji prvi sukob Hrvata i Srba i koliko su ova dva naroda živela zajedno?

Istoričarka Stojanović kaže da kroz istoriju Srbi i Hrvati skoro uopšte nisu ratovali i da je prvi zapravo direktan sukob bio u Drugom svetskom ratu.

„Prvi svetski rat ne može da se računa jer su Hrvati, kao i Srbi koji su živeli u Hrvatskoj, ratovali u okviru austrougarske vojske, za ciljeve Beča. Prvi direktan i autentični sukob obostrane mržnje je Drugi svetski rat i zato se taj događaj danas toliko koristi na obe strane. Koristi se da bi jedni druge diskvalifikovali nazivajući ih četnicima i ustašama, a da bi se, istovremeno i paradoksalno, identifikovali sa tim snagama i ideologijama koje su izgubile Drugi svetski rat, da bi im sada, 80 godina posle kraja rata, doneli pobedu. To je stvarno tragično zatvaranje kruga istorije“, istakla je Stojanović.

Hrvoje Klasić rekao je da su Srbi i Hrvati došli na Balkan oko 7. veka i da za tih 1.300 godina nisu bili ni deset godina u ratu. Suživot traje sve te vekove, dodaje on.

„Mi smo ratovali jedni protiv drugih u Drugom svetskom ratu i 90-ih, pri čemu u Drugom svetskom ratu nisu baš svi ratovali, svi Hrvati protiv svih Srba, nego ste imali i partizane gde su svi bili zajedno. Sa druge strane 90-ih isto nisu svi ratovali. Sa druge strane, ono što je paradoks, Srbi i Hrvati su u zajedničkoj državi 70 godina, a Hrvati i Mađari su živeli 800 godina zajedno, pa pitam svoje studete da li znaju ijednog mađarskog ili austrijskog glumca, pevača… Tako da neke stvari će doći na svoje“, rekao je on.

Turbofolk – najveća meka moć Srbije u regionu?

Stojanović je ocenila da je Srbija „dozvolila da se svede na taj izvozni proizvod“ i da se sa njim identifikuje jer je „neuspešna u svemu drugom“.

„Ali, meni je zanimljivija hrvatska publika. Da li su to isti ljudi koji idu na Tompsona i na narodnjake? I šta to znači? Da li su i jedno i drugo otpor nekom mejnstrimu, koji pokušava da nametne neke kulturne oblike koje društvo oseća kao sebi strane? Prosto zavidim hrvatskim antropolozima i socijalnim psiholozima koji bi trebalo da istraže taj fenomen“, izjavila je ona.

Klasić je kazao da Hrvati „najradije slušaju srpsku muziku i gledaju srpske filmove“.

„Neki mladi u Hrvatskoj bi išli i na Cecine i na Tompsonove koncerte“

„Jedna digresija, insajder koji se bavi tim kako prolaze ulaznice, kaže koliko brže Aleksandra Prijović proda karte od Tompsona. Vidim plakate po Zagrebu o tome i to nikom ne smeta. Pitam studente da li bi išli na Cecin koncert kažu – naravno da bi, pitam da li idu na Tompsona kažu – naravno da da. Pitam ih onda pa da li znate da se Tompson borio protiv njenog muža – pa koga briga. To su mladi ljudi“, rekao je Klasić.

„Mislim da će biologija odraditi svoje. Kada nestanu generacije koje se sećaju rata na ovaj ili onaj način, mislim da tim mladim ljudima Srbima, Hrvatima, ljudima iz BiH, njima je danas to već potpuno strano – način na koji mi gledamo na srpsko-hrvatske odnose. Korišćenje nekih reči, vi kada imate 50 godina i kada čujete nekog da govori ekavicom, onda to nekom zasmeta, a mladi ljudi oko mene iz zezancije govore ekavicom, njima to nije nikakav problem i mislim da im u budućnosti to neće biti problem, jer znaju da nema bližeg naroda, bližeg jezika i bližeg mentaliteta nego što smo jedni pored drugih“, zaključio je Klasić.

(tekst i fotografije: N1)